I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • 3D gradjevinska kuca
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Strip-autor Stevan Subić: Volim da provociram sebe, svoje ideje i mogućnosti

Naš sugrađanin Stevan Subić uspešan je strip-autor, ilustrator i grafički dizajner. Osvojio je brojne nagrade na festivalima stripa, među kojima je i grand pri na međunarodnom takmičenju „Conflicts – War Baloons“ održanog 2011. godine u Đenovi. Pobednički strip „Konflikti“ i strip „Tragovi“ više puta su bili objavljivani i nagrađivani u Srbiji, i u inostranstvu. Sarađivao je sa brojnim časopisima u Srbiji i Italiji, italijanskim online magazinima (Verticalismi, Rusty Dogs…).

Uvršten je u prvi tom enciklopedije balkanskog stripa „Balkan Comic Connections“, objavljene 2013. godine. Od 2012. godine je ponosni učesnik stvaranja novog serijala Gianfranca Manfredija, Adam Wild, za izdavačku kuću Bonelli, a 2014. ga je angažovao i francuski Delcourt.

Kada se javilo interesovanje za strip?

I Taxi Zrenjanin

Stevan Subić: Vrlo rano, takoreći, pre svega ostalog. Naravno, ukoliko strip nazovemo njegovim pravim imenom, a to je iznad svega intenzivna čulnost koja je svojstvena svakom autoru, najpre kao neminovni preduslov bavljenja ovom umetnošću. Moglo se dogoditi sasvim lako da ne dobijem tog dana u ruke te flomastere u svom najranijem dobu pa bi se golema zainteresovanst za sve oko sebe naprosto prestrojila u nekom drugom pravcu. Dakle, vrlo rano, na samom početku, kada se kao osoba još uvek ne nazireš ali je već sve tu, otpakovano i spremno. S druge strane, interesovanje za strip kao medij, došlo je nekoliko godina kasnije, kada sam stripove „trošio“ isključivo listajući ih i gledajući, par godina uoči polaska u osnovnu školu. Još jedno jako važno iskustvo sa „posledicama“ na kojima sam danas zahvalan. U tom uzrastu sam strip posmatrao rasterećen bilo kakvih očekivanja od sadržaja, obzirom da nisam čitao, već sam tumačio njihovu vizualnost potpuno zaokupljen njome. Učio sam iz tih panelčića o pripovedanju, bukvalnim upijanjem, ali ne kroz crtež već kroz razumljivost tog crteža. Naročito sam uživao u tome da stripovima koje imam, a kojima su nedostajale stranice sa početka ili kraja, sam docrtavam priču. To je za mene bio prvi stvaran susret sa stripovima, sa mojih 5-6 godina.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Stevan nije autor koji pronalazi zadovoljstvo ili stimulans u bilo kakvim okvirima, ili grupisanjima. Kada bi morao da odredi svoj pravac, najpre bi se izjasnio kao pripadnik struje vizuelnih umetnika koja gaji vrlo strog, patronalan odnos prema svom izrazu, i prema onome što se tim izrazom oživljava.

Postoji li neki odredjeni žanr koji voliš da radiš?

Stevan Subić: Moram reći da se bez zadrške suprotstavljam bilo kakvom komforu i uljuljkivanju kada je reč o umetničkom izražavanju kao pozivu. Svaki put kada me pitaju za savet ili mišljenje, zovem to prvim slovom azbuke stripa, govorim o neophodnosti da vam bude bar pomalo neprijatno, da laka rešenja, brza i istrenirana nisu ta rešenja, da omiljeno i poželjno gotovo bez izuzetaka nisu vaši prijatelji, da favorizovani žanr vrlo verovatno nije taj žanr. Moram doduše da se ogradim od toga da je neophodno biti na bilo koji način isključiv. Ukoliko se osoba ne snalazi pred sobom, podložna je frustracijama i sa manjkom inicijative, onda ovo sasvim sigurno nije i pristup za nju. Biti iskren prema sebi, to bi bilo drugo slovo. Pronaći se. Volim da provociram sebe, svoje ideje i mogućnosti, da uživam u rešavanju i oblikovanju, u novim relacijama, uvek drugačije postavljenim sadržajem, a tada nije toliko važno u kom žanru se to novo tkanje odigrava.

Koliko je vremena potrebno za izradu jednog stripa?

Stevan Subić: Potrebno je dosta vremena moram priznati, govorili mi o satima ili mesecima, svejedno je. Bez svakodnevnog rada nije moguće ostvariti kvalitet koji istovremeno u dovoljnoj meri ispunjava vaša lična očekivanja kao i očekivanja onih sa kojima sarađujete. Za kvalitetan strip od nekoliko desetina strana neophodno je više od mesec a manje od godinu dana rada. Ne bih licitirao sa rokovima s obzirom na to da su oni opcionalna stvar, uslovljeni samim autorom a koriguju se i u zavisnosti od formata tržišta na kome je autor prisutan. Akcenat stavljam na rad i doslednost. Tada rokovi i vremenske odrednice nisu nešto što je u značajnoj meri bitno.

Da li je to isplativo zanimanje?

Stevan Subić: Ukoliko se misli na to da li je moguće preživeti baveći se time – jeste, sasvim skromno. Međutim, takozvane stvarne isplativosti, ima na suprotnoj strani, onoj nematerijalnoj. Raditi posao koji vas okupira u celosti, uzima sve što imate da mu podate a time pomera vaše granice, preko ivica do kojih se prostiru vaši potencijali, podstiče vas da saznajete, da rastete. U osnovi ovog posla, zanata zapravo, jeste igra, shvatati stvari ozbiljno kako vam detalji ne bi izmakli, a opet na svet gledati bistrim okom, rastećeno. Isplativost bavljenja stripom ogleda se u strasti nad kojom autori nemaju kontrolu, a koja začinje onog momenta kada se nađete na pravom mestu za sebe, zbog slobode i volje koje taj zanat otključava u autoru da po 10 i više sati provodi nad radnim stolom. Realno ne postoji odgovarajuća materijalna nadoknada za toliku posvećenost s obzirom da to vreme za stolom nijedan autor ne mora da provodi, niko ga i ništa na to ne može prisiliti osim sopstvene prirode koja se izdiže sa mitohondrijskog nivoa, ne nastaje kasnijim akumulacijama znanja i iskustava i nije uslovljena materijalnim podsticajima. S druge strane, onog momenta kada autor postaje stimulisan intenzivno sa materijalnim, on prestaje da biva autorom, regresira, donosi pogrešne odluke, zaluta, umara se i vremenom bespovratno izgubi u sebi ono odakle je počeo. Koliko je inspiracija nematerijalnim pozitivno konstruktivna, toliko ova druga nije.

Šta sve obuhvata opseg tvog rada?

Stevan Subić: Multidisciplinarnost. Strip je u svojoj klici strast prema vizuelnom izrazu isprva, da bi dalje iz nje stasavala imaginacija i širina u interesovanjima. Prosečan stripar mora da raspolaže veštinama i znanjima iz bezmalo svake oblasti interesovanja, koje se poštovani čitalac ili čitateljka ovog razgovora ovog trenutka može setiti. Strip jeste popularno nazvan devetom umetnošću, ali njegovo je mesto u umetničkoj orbiti negde na sredini između slikarstva i filma. Većina rezonantnih autora, velikana stripa, mogla se baviti grubo govoreći i slikarstvom i filmom podjednako na zavidnom nivou. Odgovarajući, ali ne i usamljeni primer za to je Jean Giraud. Iako je više puta nagrađivan za svoja dostignuća, ne govori o tome previše. Smatra da je svaka nagrada oznaka njegovog ličnog napredovanja, a ne pokazatelj da li su njegove veštine bolje od veština drugih autora.

Kada već govorimo o priznanjima, koje bi svoje nagrade izdvojio?

Stevan Subić: Nagrada ima. Svaka je dolazila baš kada je trebala, i kakva je bila zaslužena. Važno je na ovom mestu reći jednu bitniju stvar o nagradama od nabrajanja istih. Nešto što bi se moglo nazvati savetom mlađima o pravcu za koji ja mislim da je ispravan. Nešto o tom takozvanom kompetitivnom elementu nagrada i nagrađivanja, inače kojih danas ima prekomere na svim društvenim nivoima, pri čemu se stiče utisak o jednoj hroničnoj gladi za priznanjima, i o problemu kvaliteta. Moji autorski stripovi koji su nagrađivani i objavljivani, jesu indikatori toga koliko sam iskoračio u odnosu na samog sebe i mogućnosti, tj. da li sam uopšte, a ne da li sam u odnosu na nekoga veštiji. To im je bila svrha. Nisam tada poznavao nikoga ko se bavi stripom, niti sam znao šta se u stripu dešava. Prosto me nije zanimalo. Nikada nisam promišljao o radu na sebi kao autoru kroz paralele ili uzore već isključivo kroz sopstvene mane, verujući da samo tu tinja iskra mogućnosti za iskoracima. Upravo zbog toga one se i čine toliko skrovitim, svaka mana, daleka pažnji umetnika angažovanog da svoje kvalitete izdigne jer zapravo retko ko radi istinski na svojim slabostima najpre da uloži ogroman napor i otkrije ih kod sebe, možda iz razloga jer ih ili ne vidi ili ne želi da vidi, bez obzira čemu se posvetio. Nekako je uvek akcenat na onome u čemu si već dobar, na priznavanju toga, na tome biti prihvaćen, biti prihvaćen brzo, pripadati po srodnosti ili značenju – bez obzira na merila kvaliteta i ličnosti koje usput opadaju priklještene željom da se prilagodiš etabliranim kriterijima propisanih od strane određenih društvenih grupa. Nažalost, svako od nas ima neki svoj faul, neke granice, tačku pred kojom neuronske veze ostaju bespomoćne i oni se nikada ne rešavaju sami od sebe bez obzira kolikom silinom naknadnog kvaliteta ih zatrpali, naročito ne nestaju okruženi aplauzima, priznanjiima. Savladavati taj faul to je iskorak u kvalitetu koji se nagrađivanjem i priznanjima ne može podstaći, time i čitavo društvo kakvo god ono bilo, na tom nivou nema uticaj na pojedinca već je na tom mestu, ukoliko se tamo uopšte uputi, prepušten sam sebi. Moguće je da su te nagrade dolazile upravo zbog toga, jer je bilo jasno da kao autor nemam ambiciju za pozicioniranjem u odnosu na druge, već u odnosu na svoje potencijale, tu živu kombinaciju kvaliteta i mana na čijoj se odgovaraućoj ravnoteži radi tokom čitavog života. Proces o kome govorim traje duže a zahteva strpljenje i odricanja. Godinama nakon poslednje nagrade, pet godina tačnije, danas, metod je ostao isti. Armiran. Monolitan.

Stevan Subić je veoma tražen učesnik i gost raznih festivala u našoj zemlji, kao i u zemljama regiona. Vrlo rado se odaziva, jer je tada u prilici da podeli iskustva sa publikom i kolegama, i svaki događaj smatra izrazom poštovanja.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam sve vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh