Stanari naselja Aradački atar decenijama ne mogu da legalizuju svoje objekte

U neposrednoj blizini Aviv parka postoji naselje koje je tu podignuto osamdesetih godina prošlog veka. Nijedna kuća od 30 ili 40 koliko ih je tu, nije legalizovana, iako njihovi vlasnici pokušavaju da legalizuju objekte još od 2000. godine. U ovom naselju nema vodovodne mreže, kanalizacije, gasne infrastrukture… Nema ni puta. Komunalna služba ne nosi smeće odatle. Da bi se problemi stanovnika Aradačkog atara bb rešili, potrebno je da se izvrši konverzija zemljišta iz poljoprivrednog u građevinsko. U Odeljenju za urbanizam Grada Zrenjanina kažu da će to biti urađeno kada se bude radio novi plan generalne regulacije grada Zrenjanina.

Prve kuće u delu grada u kojem se sada nalazi tržni centar Aviv park zidane su 80-ih godina prošlog veka na livadi. Vlasnici ovih objekata su svesni da su nelegalno izgradili objekte, ali su očekivali da svoje domove legalizuju u razumnom roku. Međutim, to do danas još nisu uspeli. Zbog toga što se prostor na kojem su ove kuće izgrađene vodi kao poljoprivredno zemljište, naselje nema osnovnu infrastrukturu.

“Ovde sam već 40 godina. Najveći problem je to što nemamo put, struja nam je momentalno dobra, nemamo kanalizaciju, vodovod, plin… Od svega je nateže to što nemamo kanalizaciju. Mi smo ovde kopali kanal da bi oticala voda kada pada kiša. Ako bude došao momak za kojeg kažu da će tu da pravi neku radionicu, on će to da zatvori i mi ćemo plivati posle svake kiše. Mi smo se obraćali mesnoj zajednici. Ovde ima dosta dece. Ona odlaze u školu, dolaze… Kad god smo se nekom obraćali govorili su nam biće, biće. Rešićemo. I evo decenijama ništa. Građevinsko zemljište je do naših kuća, a mi se svi vodimo kao da smo poljoprivredno zemljište. I kao takvi nemamo pravo da dobijemo infrastrukturu”, kaže Ivan Mančić, jedan od stanovnika Aradačkog atara bb.

“Put u naselju sami nasipamo”

“Dok nas nisu upoznali, poštari su lutali. Jer mi svi ovde imamo istu adresu: Aradački atar bb. A ovde ima 40-ak kuća sigurno. I svi smo „bb“. Ove puteve smo mi sami nasipali. Molili smo za kamen, strugani asfalt da bismo koliko toliko mogli da izađemo iz kuća. Međutim, zimi kada padne sneg ovde niko ne čisti. Zaglavljuju se automobili. Pitali smo da nam pročiste ovde, niko neće, jer nismo u planu za čišćenje. Komšijama iz drugog reda je još teže”, dodaje naš sagovornik.

Vlasnici kuća u naselju Aradački atar pokušavaju da legalizuju objekte skoro 20 godina

Stanovnici ovog naselja su zahteve da legalizuju objekte počeli da podnose posle 2000. godine.

“Ja sam ovde 20 godina. Zahtev za legalizaciju sam podneo još 2002. godine. Dobio sam papire da se vodim kao poljoprivredno zemljište.  Imali smo problema dok nas poštari nisu upoznali. Kad se promeni poštar, onda on ode za Aradac da nas traži, pa se vrati. I to tako bude dok nas ne upozna. Kada zovemo taksi, onda kažemo da dođu do „kuće boje kajsije“. Samo tako znaju gde smo. Tu je bio jedan komšija čija je kuća bila boje kajsije i on je svakog dana išao negde 4-5 puta taksijem. I tako je dao orjentir za taksiste, pa su se svi navikli na to”, objašnjava Đuro Lonar, stanovnik Aradačkog atara bb.

“Ja svake nedelje dajem 1.000 dinara za vodu. Mesečno je to 4.000 dinara. I to je samo za piće i još za kuvanje. Za kupanje i pranje imam svoj bunar. Voda je žuta. Beli veš ne može da se pere sa tom vodom. Čim majicu operem tri puta sa tom vodom ona bude žuta. Svi mi ovde imamo bunare. Zemlja je izbušena ovde skroz zbog vode. A evo tu nam je Aviv park. Tu ima i vode i kanalizacije i struje… Sve je uređeno. To nije problem spojiti, ali eto ne možemo to da uradimo jer se vodimo kao poljoprivredno zemljište”, dodaje naš sagovornik.

Svi stanovnici u naselju imaju istu adresu

“Ovde živim od 1987. godine. 1980. sam kupio ovde njivu. Kasnije sam počeo ovde da zidam kuću i da živim ovde. Od tada, pa sve do danas se patimo. Obraćao sam se MZ, a išao sam i u opštinu za legalizaciju. Podneo sam zahtev, kada sam pitao šta se sa tim dešava, jedan gospodin mi je rekao da je to predao kolegi, a da on nije trenutno tu, da bi moglo da se vidi šta će sa ovim prostorom biti. Rekao mi je da će me obavestiti, ali do sada nikada ništa nisam dobio. Zahtev sam predao 2007, a pre dve godine sam išao da intervenišem. I evo od tada opet, kažem, ništa. Da li će i kad išta biti i šta planiraju sa ovim prostorom – ne znam”, kaže Đorđe Nikić, stanar Aradačkog atara bb.

“Da bih mogao da preuzmem invalidsku penziju u početku sam morao da otvorim poštanski fah”

U početku u ovo naselje poštari su retko svraćali. Čak nisu znali ni gde se tačno nalazi. Zbog toga su stanovnici Aradačkog atara bb morali da se snalaze kako bi primili poštu.

“Ovde sam od 1997. Došao sam iz Hrvatske, napravio kuću tu. Došao sam na njivu, pod šljivu. Ja sam ratni vojni invalid, pa sam morao da primam invalidninu. Da bih dobio novac u početku sam morao da otvorim poštanski fah, jer ovde poštari nisu znali da se snađu i da nas nađu. Sad su se već poštari navikli i naučili su nas. Ako baš ne znaju ko je ko, onda pitaju. Struju smo donekle rešili, telefone imamo mobilne. Ali, kanalizacija i voda nas muče. Kada bi gas stigao, bilo bi isto dobro. Priča se da idemo ka poboljšanju ekologije. Mi svi ovde ložimo drva i ugalj. Valjda će se nešto raditi i po ovom pitanju. Ranije smo nosili đubre džakovima i istresali ih gde su kontejneri. Čak nas je komunalna milicija zbog toga i opominjala. Ja sam pitao gde sa tim da idem. Da bacim na livadu”, kaže Timo Đević.

“Ne možemo da legalizujemo objekte iako plaćamo sve dažbine i poreze”

“Ovde sam kupio kuću 2000. godine, a u njoj živim od 2011. Kupio sam nelegalizovanu kuću, ali je u sistemu da se legalizuje. Međutim, sve to ide jako sporo. Ovde se zakoni menjaju tako kako se menjaju vlasti. Potrebni su nam gradska voda, kanalizacija, plin… Treba da se urbanizuje naselje, da legalizujemo objekte, da pređemo u građevinsko zemljište. Ne možemo ovako više da funkcionišemo. Naselje se sve više i više širi. To je dobra stvar i treba da se širimo. Evo dobili smo ovaj tržni centar, to je isto jako lepo. Zadovoljni smo. Ali, naši problemi se ne rešavaju”, kaže Vladimir Stojanov.

“Razumemo mi da ne može odjednom da se legalizuje, ali ovo naselje postoji decenijama. Objekte smo gradili davno. I to je već ozbiljno naselje, onda bi trebalo neko da reši naš problem i da nas ispoštuje. Jer, ako mi plaćamo sve obaveze i račune onda je red da naša prava budu ostvarena. Prostor između puta za Novi Sad i naših kuća je isto bio poljoprivedno zemljište, ali je preveden u građevinsko zemljište, a deo gde smo mi gradili objekte se i dalje vodi kao poljoprivredno zemljište. Nama nije jasno kako je to moguće”, dodaje naš sagovornik.

Komunalnih problema je mnogo u ovom delu grada, jer je potrebna legalizacija za objekte

Kuće u ovom naselju su izgrađene u dva reda.

“Ja sam iz drugog reda kuća i tu živim 21 godinu. Kod nas je još gora situacija nego ovde. Kad je ovde bilo gradilište put koji ide do nas su potpuno upropastili. Kad je suvo i može nekako da se priđe, ali kad je kiša ne može. Deca kad idu u školu i biraju kuda da gaze i da prođu. Kanalizacija je ogroman problem. Septičke jame su već prepune. Malo malo pa moramo da zovemo cisterne da to praznimo. Svaka cisterna koja dođe košta 3.000 – 4.000 dinara, zavisno od kapaciteta. Da se razumemo, voda ni iz vodovoda u gradu nije dobra, ali je svakako bolje nego da se njome snabdevamo iz bunara i preko hidrofora”, kaže Milivoje Veličković.

“Mi smo prošle godine plivali. Bilo je puno vode. Došao je bio jedan skip, napravio je kanal i taj kanal je i sad pun vode. I čak jedan deo tog improvizovanog puta klizi ka tom kanalu. Mi, kao što su komšije već rekle, plaćamo sve obaveze prema državi. Ali, nemamo prava kao što imaju drugi koji su objekte legalizovali. Od kada sam tu plaćamo porez i na zemlju i na kuću, plaćamo i odvodnjavanje. Nije problem platiti, problem je što naša prava nisu ispoštovana. Takođe, problem je i sa odlaganjem smeća. Ranije smo odlagali smeće po kontejnerima gde su zgrade. Onda kad odnesemo smeće ispred zgrade, izađu ljudi pa nas psuju. Kažu da nemamo pravo na to. Ja se slažem da nemamo prava, ali negde moramo da odložimo to smeće. Bar jedan kontejner da nam daju ovde, nego ništa”, dodaje naš sagovornik.

MZ se obraćala nadležnima za rešavanje problema stanovnika Aradačkog atara bb

U MZ Veljko Vlahović kažu da im se građani često javljaju zbog problema koje imaju u naselju. Takođe, još od 2005. traže pomoć ove institucije za proces preimenovanja poljoprivrednog u građevinsko zemljište.

“Stanovnici Aradačkog atara bb se obraćaju MZ kada imaju komunalnih problema. Mi im šaljemo komunalnu inspekciju. Obraćaju se za nasipanje tog puta koji imaju u naselju, da im se nabavi tucanik, da se saniraju rupe… To je ono što mi možemo da im pomognemo. Ali ni to ne bude dobro urađeno. Posle svake 2-3 kiše rupe se opet pojave i tako stalno u krug… Pravi put ne može tu da se radi zato što to još nije građevinsko zemljište. Isto je i sa vodovodom, kanalizacijom. Sve institucije smo i mi pitali da li građani mogu da priključe objekte na infrastrukturu kada je građen Aviv park, rečeno nam je da ne mogu dok ne pređu iz poljoprivrdnog u građevinsko zemljište. Peticija za rešavanje problema je podneta još 2014. godine, ali se od tada do sada ništa nije rešilo”, kaže Marija Janković, sekretar MZ Veljko Vlahović.

“Specifičnost ovog naselja je i to što ono teritorijalno pripada Aradcu, ljudi idu na glasanje u MZ Sonja Marinković, iako su sa strane koja pripada MZ Veljko Vlahović, a za sve probleme se obraćaju MZ Veljko Vlahović”, dodaje naša sagovornica.

“Prevođenje iz poljoprivrednog u građevinsko zemljište biće predviđeno novim planom regulacije”

U Odeljenju za urbanizam grada Zrenjanina potvrđeno nam je da se na legalizaciju objekata u ovom naselju čeka duži niz godina.

“Stanovnici Aradačkog atara bb imaju zahteve za legalizaciju. Neki od njih još iz ranijeg perioda, nekim popisom građevinske inspekcije, a oni koji nisu to uradili mogu svakako da pokrenu postupak ozakonjenja preko katastra nepokretnosti u skladu sa zakonom. Trenutno se svi nalaze po planskoj nameni na poljoprivrednom zemljištu. Na poljoprivrednom zemljištu mogu da se ozakone objekti koji su u domenu poljoprivrede. Njihovo stanovanje nije u tom domenu i iz tog razloga to mora da se pretvori u građevinsko zemljište. Građevinsko zemljište se pretvara tako što će se doneti plan. Mi imamo u vidu, kada se bude donosio generalni plan, da ćemo proširiti građevinsko područje na taj deo gde su oni. Moraće da se radi plan detaljne regulacije. To je ono što se tiče planiranja tj. urbanizma. I to će biti osnova da se oni ozakone“, kaže načelnica Odeljenja za urbanizam Gradske uprave Ljiljana Pecelj Luburić.

“Da bi se izmenio plan regulacije potrebno je bar 6-7 meseci”

“To su stvari kojima će se baviti grad kroz svoje institucije. Čim to bude proglašeno građevinskim zemljištem oni će moći da se legalizuju i da će tada rešavati ostale potrebe. Mi znamo za ovaj problem i to će biti urađeno u narednom periodu. Ja ne mogu da kažem da li će to biti do kraja godine ili ne. Planovi se donose po utvrđeoj proceduri. Mora da se donese na jednoj skupštini odluka o pristupanju, pa idu rani javni uvid, nacrt izrade plana, uvid u nacrt plana od mesec dana, između toga postoje komisije za planove koja vrši stručne nadzore, beleži primedbe da bi se na drugoj skupštini usvojio plan. Ta procedura traje 6-7 meseci, a nekad i više. Kažem u narednom planskom periodu će oni biti obuhvaćeni izradom plana, a to im je preduslov za rešavanje svih ostalih problema koji imaju. Prvo da ozakone objekte, a zatim i da reše tu nedostajaću infrastrukturu, pojašnjava naša sagovornica.

Stanovnici Aradačkog atara bb decenijama slušaju uveravanja o tome da će njihov problem biti rešen. Dok se to zaista ne desi, oni će i dalje živeti u uslovima koji nisu tipični za 21. vek. Bez pirključka na gradski vodovod, kanalizaciju, gasnu mrežu, bez puta i prava na odnošenje smeća… I što je zbunjujuće sa istom adresom u ličnim kartama, zdravstvenim i đačkim knjižicama, iako ne stanuju svi u istoj kući.