I love Zrenjanin

  • Home Interpoint
  • Walter brani Zrenjanin
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Srđan Ostojić – zrenjaninski moto-romantik i šampion

Vozački ispit za motor položio je sa 14 godina. Bilo je to u vreme inflacije, kada se nije imalo para za motor. Deda je imao jedan motor u garaži, koji je još kupio njegovom ocu. Prodao ga je pod izgovorom da „neće unuka da nosi na duši“.

Srđan Ostojić, tridesetpetogodišnji Zrenjaninac, danas je vicešampion Srbije u kategoriji „moto klasik“. Reklo bi se, veliki uspeh, s obzirom da mu je ovo tek druga sezona u kojoj se trka. Međutim, Srđan je prošle, debitantske godine, bio šampion države. Popričali smo sa njim o adrenalinu koji ima dok je na stazi, njegovom putu do šampionske titule, stanju u moto sportu, i daljim ambicijama.

Nakon položenog vozačkog ispita, morao je neko vreme da se strpi dok se nije skupio novac za motor. Čim je stigao, usledili su prvi problemi.

PerSu marketi

– Kada su se ipak nekako skupile pare, prvi motor sam kupio u Česteregu i to nikada neću zaboraviti – bio je to plavi APN 4. Kada smo ga doneli, nije izdržao vožnju do prvog ćoška, „crkao” je. Nakon toga smo cele zime skupljali novac da bi ga popravili. To je bio moj prvi motor i odatle kreće cela priča. Posle toga sam krenuo da idem na moto skupove, njih sam jako voleo, obilazio sam ih skoro svaki vikend.

Trke je odavno želeo da vozi, ali su problem uvek bile finansije.

– Po trkama sam išao od svoje 16. godine. Oduvek sam želeo da napravim taj D6, a motor Tomos, koji sada vozim, je upravo replika tog modela. Kada sam saznao koliko mi je novca potrebno, delovalo je kao dalek i neostvariv san.

Igrom slučaja u svojoj radionici radio je na automobilu Aleksandra Stajića, Zrenjaninca koji je ranije vozio trke, a sada njegovom najboljem drugaru.

– Počeli smo da pričamo o sklapanju mog motora, ustanovili da on ima kod sebe neke potrebne delove i tako smo počeli. Ja sam imao ram, on oklope, to smo prepravljali, sklapali i jurili ostale delove. Uglavnom ih nema u Srbiji pa se traže u inostranstu. Gume su predstavljale jedan od najvećih problema, a ja sam moje uspeo da nabavim u Sloveniji. Bilo je tu i snalaženja po moto susretima,gde sam poznavao dosta ljudi koji su iz inostranstva, pa su oni izlazili u susret i donosili mi po neki deo.

Sklapanje prvog trkačkog motora

Sklapanje prvog trkačkog motora

Priprema za trku je veoma važna i sastoji se iz više delova.

– Imam običaj da pripremim motor 7 dana pred trku, ne volim sve da ostavljam za poslednji dan. Na kraju sezone se motor rasklopi, nosi se kod majstor Bate da ga frizira. Kada on završi, motor se razradi, ušteluje, pokrije se i ne dira do trke. Kada je leto, malo zavisi i od posla, ali ako ne baš svaki, onda svaki drugi dan odlazim na stazu da vežbam. Oko 2-3 sata uglavnom traje trening. Problem sa našom stazom u Zrenjaninu je što tu prolaze traktori, automobili i onda to nije baš idealno, ali ipak znači.

Uslov da bi neko mogao da se trka je i da ima važeću sportsku licencu za tu godinu.

– Mora se biti član nekog moto kluba kako bi se dobila licenca. Prelazi se lekarski pregled, plaća se osiguranje i sa tim može da se stane na stazu. Za dve godine koliko sam u moto klubu „Petrovgrad”, ljudi su mi dozvolili da vozim za njih, platili su mi kotizaciju trke i putne troškove, izvadili licencu, ali još uvek ni jedan sastanak nismo imali.

Prvu trku Srđan je vozio u Kraljevu 2016. godine. Kada je otišao tamo, bio je to jedan sasvim nepoznat svet, ali sticajem okolnosti, konkurencija je bila dosta slaba.

– Svi ostali vozači bili su stariji od 50 godina. Pre trke sam trčao u toalet na svakih 2 minuta. Kada je krenula trka, bukvalno sam zažmurio, zavrnuo gas, a kada sam otvorio oči, bio sam na prvom mestu i tako je ostalo do kraja. Pošto se voze 2 trke po vikendu, sledeći dan sam već ušao opušteniji i nije bilo te nervoze. Posle te trke sam imao još dve i tu sam zauzeo jedno prvo i jedno drugo mesto, što je bilo dovoljno za titulu prvaka. Ove sezone konkurencija je bila dosta ozbiljnija, ali sam ipak i tu uspeo da osvojim drugo mesto u konačnom plasmanu.

Zlatna medalja za osvojenu šampionsku titulu

Prva trka u Zrenjaninu je bila veoma uzbudljiva i neizvesna.

– Posle starta trke sam bio treći, ali veoma blizu vodećima, što bi se reklo, bio sam im u zadnjem točku. Video sam da su Miloš Petković i Karolj Kenjereš počeli da se guraju i čekao sam njihovu grešku. Desilo se da se Milošu pokvario motor, tada sam bio drugi, izašli smo na pravac prema drugoj šikani, sklopio sam oči, nabio pun gas i kada sam izašao iz šikane bio sam prvi. Dva ipo kruga sam vodio, ali sam potom napravio grešku i ponovo bio drugi ali veoma blizu, skoro su nam se točkovi dodirivali. U poslednjem krugu Kenjerešu se kvari motor, znao sam da je to moja šansa i čekao da izađemo na pravac. Uspeo sam da ga obiđem, gas nisam puštao i zbog toga napravio grešku – prekočio i opet bio drugi pa se tako trka i završila. Izgubio sam za 3 stotinke. Ipak sam veoma zadovoljan što sam uopšte uspeo da ga prestignem jer je Karoljev motor mnogo brži, skuplji i zaista puno bolji od mog. Ove godine konkurencija je bila izuzetno jaka, prvak Karolj je pobednik kupa Evrope, a Miloš Petković vozi trke već oko 10 sezona. Najmlađi sam među vozačima, ali smo takmičarski svi veoma blizu.

Srđan voli da se druži sa svima i ne gleda druge takmičare isključivo kao konkurenciju.

– Uvek sam tu da pomognem nekom, nikad se ne zna, možda će meni sutra zatrebati pomoć. Nije to kao neki veliki evropski šampionat pa da postoje timovi – sami smo na stazi, šta je ko poneo, poneo je. Svakome nekada zatreba pomoć.

Borba na velikoj nagradi Zrenjanina – Srđan Ostojić i Karolj Kenjereš

Za bavljenje ovim sportom potrebno je i dosta ulaganja. Veliku zahvalnost duguje auto školi Vozačka akademija, koja mu je bila jedini sponzor i obezbedila par guma.

– Sigurno je i nedostatak novca kod ljudi jedan od razloga što se više njih ne bavi moto trkama. Ni pravilnik nam nije dovoljno definisan. U Hrvatskoj se na primer zna koji cilindar sme da se koristi, dok kod nas to nije definisano. On je srce motora i mnogo znači. Prošle godine sam vozio sa nekim kineskim, a ove imam nešto bolji, ali opet dosta lošiji od ovogodišnjeg prvaka, čiji više ne može da se nabavi u slobodnoj prodaji.

Stanje u moto sportu kod nas nije na zavidnom nivou.

– Vozači su bili dosta ogorčeni na savez pošto se malo trka organizuje. Kalendar izađe februara – marta na sajtu AMSS-a i po planu bude 5  -6 trka, ali se to nikada ne ostvari. Uvek bude nešto manje od planiranog. Do poslednjeg dana nekada ne znamo kada i gde je trka.  Jedino što dobijamo za ostvarene rezultate su pehar i zahvalnica, nema nikakvih finansijskih nagrada.

Najviše mu se dopada hrvatsko prvenstvo.

– Voleo bih jednom i tamo da se okušam. Mislio sam da ću ići ove godine, ali finansije su bile problem. Planiram sledeće, ali videćemo kako će sve ispasti.

Novi vozači uglavnom nisu dovoljno upoznati sa svim pravilima, što može da bude opasno.

– Postoji 5 – 6 vrsta zastavica na trkama i ja ne verujem ni da 10% takmičara zna šta koja znači. Ako nekoga prestižem za krug, sudija podigne zastavicu, on bi trebalo da se pomeri, a ako on to ne prepozna, može biti opasno.

Opasnost na stazi je uvek prisutna, ali uglavnom sve prolazi bez tragičnih posledica.

– Bio sam svedok lomljenja ruke, noge, ali to je najgore što sam video. Kako te motor baci, ti tako padaš, tu nema pripreme. Oprema je obavezna, dovoljna je da te zaštiti, a i naši motori ne idu brže od 130 kilometara na sat pa to smanjuje rizik.

Supruga se u početku mnogo brinula, ali se sada već navikla.

– Prve dve trke su bile kritične. Sada mi pred svaku trku govori da se samo vratim živ i zdrav, ali nije to više kao na početku. Imam zaista veliku podršku porodice.

Za sledeću sezonu planira da ponovo osvoji neka od prva 3 mesta.

– Da li ću baš moći do titule zaista ne znam, ali pojuriću je. Zavisi i od konkurencije, neki bi trebalo da se povuku, biće možda i novih, videćemo.

Najveća želja mu je da osvoji zlatnu kacigu.

– Za sada je to jako teško pošto je potrebno osvojiti prvo mesto 3 puta za redom. Ipak, veliki sam optimista, ovo mi je bila tek druga sezona, a jako sam napredovao u vožnji. Prošle godine sam bio prvak države, a poslednji put kada je to pošlo za rukom nekom iz našeg grada, bilo je sredinom sedamdesetih.

Moto susret i trke – 2 sveta

– Na moto susret kada odeš, svi te gledaju kao ravnopravnog člana. Ako nemaš dinara, neko će ti pomoći, platiti piće, hranu. Pokvari ti se motor, ostaneš bez benzina – svako će ti pomoći. Kod moto trka je to malo drugačije. Uvek se gleda neka začkoljica, traže se mane i zbog toga mi se više sviđaju moto susreti. Ovde su ipak svi jedni drugima rivali i to ne može da se poredi – zaključio je naš sagovornik.

  • Divider

  • Divider
  • Daruši
  • Park sala Zrenjanin
Na vrh