U potrošačkom društvu i vremenu koje diktira korporacijski neoliberalizam, pamučne voskirane krpice i porcelan bi mogli biti svojevrstan otpor „must have“ ideologiji. I jedno i drugo, radinost su kojom se bavi naša sugrađanka Sonja Antonić, profesorka filozofije, materijalizujući neke tradicionalne vrednosti, kojih bi se valjalo podsetiti.
Krpice impregnirane pčelinjim voskom
„Priča o tome kako su voskirane krpice ušle u moj život je prilično dugačka i svaki put kada pokušam da odredim kada tačno počinje, setim se da se i pre toga desilo nešto što me je do krpica odvelo. Recimo da je sve krenulo od mog interesovanja za lajfstajl minimalizam, koji sam ja, naravno preobličila u banatski minimalizam, što je takođe jedna dugačka priča. Taj lajfstajl minimalizam je neka vrsta antikonzumerizma. Osnovna ideja je da se sa smanjenjem broja stvari koje posedujemo, kvalitet života poboljšava. Vrlo često podrazumeva i savremene životne stilove i subculture okupljene oko pojmova „zero waste“, „low waste“ i „DIY“, vegan, „cruelty-free“ i slično. To je jedan ogroman mač sa dve oštrice, gde se vrlo lako može zagaziti u polje ekstremizma. Uglavnom, istražujući sve to, naišla sam negde „na mreži“ i na voskirane pamučne krpice i poželela da ih napravim sebi i odnesem na poklon svojoj prijateljici koja živi u Budimpešti. Međutim, ti prvi komadi voskiranog pamuka u domaćoj radinosti su bili potpuno neuspešni. U svakom slučaju, tada nisam ni pomišljala da ću dve godine kasnije biti u situaciji da ih pravim i za druge. Voskirane krpice su jedan od tradicionalnih, ali i zaboravljenih upotrebnih predmeta čija je osnovna namena čuvanje svežine hrane. Proces izrade je spor i detaljan. Posteljni pamuk, brižljivo odabranog dizajna se impregnira sterilisanim pčelinjim voskom kontrolisanog kvaliteta i time se dobija ekološka zamena za plastičnu foliju. Krpice, uz redovnu upotrebu i pravilno održavanje, traju i do godinu dana.“, kaže naša sagovornica.
Porcelan
Distanciranje od „sad i odmah“ načela današnjice, nije masovna pojava medju mladima. Ipak, Sonjine rukotvorine su upravo to. Revitalizacija duhovnosti. Šta to porcelansku šoljicu čini neprocenjivo dragocenijom od obične keramičke šoljice? Ideju o pamučnim krpicama nastavila je da se razvija ka istančanosti u materijalnom – porcelanu.
„Priča o porcelanu samo je nastavak priče o krpicama, ali manifestacije krpica ne bi bilo da nisam krenula da uopšte razmišljam o porcelanu. Prethodno sam spomenula da sam te prve krpice želela da ponesem prijateljici u Budimpeštu. To se nije desilo, ali se jeste desilo to da na jednoj tezgi u čuvenom budimpeštanskom „Gozsdu-udvar“ kvartu pronađem keramičko rende za đumbir. I na taj predmet sam naišla istražujući temu minimalizma. To je jedan reljefni, pečeni komad gline, ništa posebno, koji služi za usitnjavanje đumbira, belog luka i slično. Imam to rende i dan danas. Kada smo iz Budimpešte došli nazad u Zrenjanin, kupila sam odmah pakovanje neke školske gline i pokušala da napravim nešto slično. Naravno, kako to obično biva, glina je bila veoma neposlušna pod mojim prstima tako da na kraju nisam napravila ništa. I narednih godinu dana nisam uopšte mislila ni o glini, ni o krpicama. A onda sam u jednoj prodavnici materijala za hobiste kupila pakovanje Das mase, i ovaj put je sve bilo drugačije. Materijal sam razumela, ono što sam zamislila dešavalo se pod prstima. Da skratim jednu dugačku priču, stigla sam do porcelana, nekako smo se odmah razumeli. I sad sam tu, duboko u kaolinu, istražujem poeziju porculana.
Postupak izrade nakita je izrazito spor. Imam tu sreću da nabavljam francuski porcelan koji je već pripremljen za rad. Da bih izbegla mehuriće vazduha u materijalu, moram još malo da ga premesim. Ovo veoma liči na mešenje testa za hleb. Zatim drvenom oklagijom istanjim komad procelana na željenu debljinu i isecam oblike. Sve ovo traje nekoliko sati. Porcelan je jedan veoma plastičan materijal, koji lako prima oblike. To je, naravno, dobra stvar, ali i par minuta preuranjenog prelaska na sledeći korak donosi mnogo problema. Čekanje je ključna reč. Čekati da se malo prosuši, zatim da se skroz do kraja osuši, zatim da se satima peče, a onda duplo duže ohladi, a zatim oboji i glazira i još jednom ispeče i onda da se još ceo dan hladi. Porcelan je najbolji lek za nestrpljive.“, otkriva Sonja njegovu tajnu.
Vreme prošlosti tek dolazi
Sonjinih platnenih voskiranih krpica i porcelana verovatno ne bi bilo da ona, kako sama kaže, nema vrlo prisan odnos prema tradiciji i da se u toj prisnosti konstantno ne prepliću ljubav i poštovanje s jedne i konflikti s druge strane. Tako je za nju tradicija jedno, nasledje nešto drugo.
“Budući da sam filozof, nije neobično da ulazim u rasprave sa samim pojmovima, i sa pojavama koje stoje iza tih pojmova. Naravno, sve te rasprave se odvijaju u tišini mog uma, sami pojmovi i pojave o tome ne znaju ništa. Mislim da vreme prošlosti tek dolazi, to je pomalo neobično. Uzmimo za primer „zero waste“ kulturu koja se čak i institucionalizuje – spomenimo ovde zabranu upotrebe plastičnih kesa. Ja se sećam, a verujem i svi naši čitaoci, vremena kad smo u samoposluzi namirnice pakovali u papirne, natron kese. Sećam se i povratne staklene ambalaže, sećam se i žičanih, pletenih cegera. Sećam se i cegera koje smo sami šili, samo takve smo imali. Neobično mi je uvek kada se čak i tako banalne stvari predstavljaju kao epohalne novine, jer nam je glupo da priznamo da smo bili baš glupi kad smo uopšte i mislili da su plastične kese važna i vredna stvar, samo zato što ih nismo imali u našim radnjama. Slično je i kada je reč o daleko ozbiljnijim stvarima. Pravim razliku između tradicije i nasleđa, pa tradiciju prepoznajem kao nešto što svesno i namerno identitom otkrivamo elemente tog nasleđa. Tradicija je nekako uvek dajemo na čuvanje i čuvamo, dok nasleđe vidim kao ono što ostaje iza, i tek u traganju za ličnim izmenjena, pročišćena, ulepšana i nadograđena, dok je nasleđe prosto takvo kakvo jeste i s tim se još nešto može i uraditi. Tradicija je fiksna, nasleđe je fluidno.“, njeno je vidjenje tradicije.
Zarađivati se može malo i mnogo – to je uglavnom stvar odluke
Na kraju, svidjalo se nama to ili ne, egzistencija se ne može odvojiti od potrošačkog materijalizma, te od njega ne možemo pobeći čega ne možemo ma koliki naš bunt bio jak. Mogu li rukotvorine poput krpica i porcelana osigurati i egzistenciju i vidi li sebe kao preduzetnika, Sonja Antonić kaže:
„Od svega se u životu može zarađivati malo i mnogo, to je uglavnom stvar odluke i spremnosti da dovoljno ozbiljno pristupiš onome što je ispred tebe. Posebno danas, kada biti preduzetnik (a to jeste neko ko za život zaradjuje od rukotvorina) znači i biti kreativni, komercijalni, generalni i direktor prodaje, a ujedno i jedini zaposleni. Neobično je raditi za samog sebe, jer tada zaista sve zavisi samo od tebe i to je najveći test zrelosti i ličnosti. Ja još nisam donela odluku da li će mi ovo postati primarni izvor prihoda, jer sam svesna da to onda postaje posao, a posao ponekad podrazumeva da radiš i onda kada ti se ne radi, jer obaveze i klijenti čekaju. Ja obožavam da radim, ali isto tako obožavam i te dane u kojima ne radim. Ništa. Tada nastaju ideje za nove stvari. Za sada uživam u luksuzu – da imam tu slobodu da radim, i to samo onda kada mi se radi. S druge strane, to sa sobom nosi i vrlo veliku neizvesnost, a kada od tvoje finansijske stabilnosti zavisi i finansijska stabilnost jednog malog čovečuljka, onda stvari postaju drugačije.
Na koncu, čini mi se da je danas možda i najbolji momenat za bavljenje ovim vrstama posla, jer prostora ima mnogo, ljudi su željni spore proizvodnje i tog direktnog kontakta sa proizvođačima, a malo je onih koji su spremni da se u potpunosti posvete svojim manufakturama.“
Mikrokosmos
Znači li da tu slobodu da radimo ono što nas u potpunosti ispunjava možemo ili smatrati luksuzom ili je osvojiti samo stvaranjem nekih ličnih mikrokosmosa, bilo je i pitanje za kraj ove priče.
„Mislim da je svaki kosmos besmislen ako je zatvoren. To bežanje u porcelan i pisanje je samo privid izdvojenosti. Naprotiv, ja ništa od toga ne bih radila da nemam interakciju sa drugim ljudima i nekad i samu sebe moram da podsetim na to. Mislim da je i kod drugih slično. Haos je neuređeno mnoštvo, pa u tom haosu prepoznajem i svoju generaciju i sve generacije. U onoj meri u kojoj je sve oko nas haos, u toj meri smo i haos, jer u tom haosu jesmo. Taj odnos između zajednice i pojedinca je veoma fluidan. Na kraju krajeva i taj porcelan koji pravim ja na kraju predstavim drugima.“
