Snežana Oluški Vlačić: Porodice sa decom ometenom u razvoju prolaze kroz bolan proces

Uvođenjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2009. godine, inkluzija, odnosno uključivanje učenika sa smetnjama u razvoju, postala je obavezujuća za sve škole. Reakcije su bile vrlo različite i oprečne.

Roditelji dece ometene u razvoju po prvi put su odlučivali o izboru škole za svoje dete, jer je pre toga, umesto njih, Komisija za kategorizaciju donosila konačnu i obavezujuću odluku o obaveznom upisu ove dece, isključivo u specijalnu školu.

– Porodice sa decom ometenom u razvoju prolaze kroz jedan bolan i težak proces prihvatanja ograničenja svog deteta, odstupanja u njegovom psihomotornom razvoju. Zapravo, prolaze kroz proces žalosti. Kao muzikoterapeut, radeći sa ožalošćenima provodim ih kroz 4 faze žalosti i pomažem im da prihvate konačnost gubitka. U ovom slučaju gubitak je očekivan razvoj, napredak i stepen postignuća njihovog deteta. Roditelj je u početku „zamrznut“ i kao da ne registruje detetove preostale sposobnosti i umesto da ih razvija, postavlja nerealna očekivanja pred dete, nastavnika, školu i društvo u celini. Kasnije ovo stanje zamenjuju bes, ljutnja i tuga, a nastavnici neretko spominju kako se loše osećaju jer su roditelji stalno ljuti, pa je nemoguće u njima tražiti saradnika. Roditelji su umorni od stalnog traženja pomoći, često nedovoljno informisani, prepušteni samima sebi, porodica postaje izolovana, marginalizovana, i inkluziju vide ne samo kao uključivanje deteta u redovne tokove, već i kao svoj povratak u društvo, istakla je direktorka Osnovne i srednje škole „9. maj„ Snežana Oluški Vlačić.

Inkluzija je ponudila mogućnost da se edukativno zanemarena deca vrate u redovne škole, jer zapravo ova deca nisu ometena u razvoju, već nedovoljno stimulisana i potiču iz socio-ekonomski depriviranih porodica.

-Sam proces inkluzije je jedan izuzetno dugoročan i složen društveni proces, jer podrazumeva uklanjanje stereotipa i smanjenje predrasuda u društvu. Nastavno osoblje je obuhvaćeno konstantnim procesom stručnog usavršavanja, ali veliki broj učenika u odeljenjima stavlja nastavnika u vrlo nezahvalan položaj – Kome se posvetiti, a da niko ne trpi? Bez ličnog pratioca i pedagoškog asistenta, nastavnik je na času prepušten samome sebi i sindrom sagorevanja je vrlo često posledica hroničnog stresa. Nekada dobar student i izvrstan nastavnik postaje nesiguran, sa urušenim samopouzdanjem i samopoštovanjem. Nedovoljno pripremljeni učenici, njihovi roditelji, nastavno, ali i pomoćno osoblje, dovodi do pojave da dete sa smetnjama u razvoju biva „ubačeno“ u redovnu školu, ali nije i aktivan činilac ovako kompleksnog sistema, izjavila je Oluški Vlačić.

-Individualni obrazovni planovi (IOP1 i IOP2) su predviđeni kao pomoć nastavnicima i stručnim saradnicima da lakše naprave korake i postave nove standarde postignuća u radu sa inkluzivnim učenicima, ali sve što je novo, zapravo nas plaši, pa smo moje kolege iz škole „9.maj“ i ja organizovali pre nekoliko godina tribinu „Da inkluzija ne bude iluzija“, na kojoj su brojni predstavnici škola otvoreno razgovarali o problemima koji nas muče. Suočavanje sa svim aspektima problema ukazalo je i na naše propuste, te je nakon tribine došlo do naglog porasta IOP2 u školama, jer su zaposleni u redovnim školama shvatili da je Zakon predvideo defektološku podršku koju naša škola može da pruži njihovim nastavnicima i inkluzivnim učenicima. Danas defektolozi iz škole „9.maj“ pružaju preko 200 časova defektološke podrške u redovnim školama i vrtićima, a organizovali smo i „Servis za roditelje“, tako da smo dostupni svim roditeljima sa teritorije Grada Zrenjanina, koji imaju potrebu da se konsultuju sa nama na različite teme koje ih zanimaju, pojašnjava naša sagovornica.

-Čak i u školi „9. maj“ javlja se neprihvatanje među decom. Srednjoškolci nekada ne prihvataju osnovce, naročito one sa većim oštećenjima, pa ih angažujemo kao „pomoć nastavniku“ u odeljenjima i grupama dece čija je samostalnost daleko ispod proseka. Strahovi u nama stvaraju otpor prema nepoznatom, ali stavljanje subjekta u aktivnu ulogu pomaže mu da prevaziđe strah i otpor. Prvi stepen inkluzije je uklanjanje fizičkih barijera, lakša dostupnost svih institucija, zdravstvenih ustanova, kao i ustanova obrazovanja, kulture, mesta predviđenih za sport, igru, druženje i zabavu. Za ovo su potrebna velika sredstva, a za uklanjanje psiholoških barijera potrebno je mnogo volje, vere, rada, truda i vremena. Ipak roditelji u borbi za prava svoje dece, ne treba ništa da zanemare, jer uskraćivanjem maksimalnog podsticaja i podrške za dete, kao i njegova emotivna stabilnost i sreća moraju biti prioriteti. I pored svega, za neku decu je škola za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju jedini pravi izbor i tu nema dileme. Vrlo često napravim poređenje, pa upitam roditelje kako bi se osećali da ih stave u radnu grupu sa ljudima koji su nadprosečne inteligencije i zajedno se bave naučnim radom o čemu Vi ništa ne znate, niti možete da razumete. Oni Vas tolerišu, pozovu da zajedno pijete kafu na pauzi, ali veći deo dana Vas ni ne primećuju. Uvek je odgovor da bi se osećali „izolovano, usamljeno, nesrećno“. Dalje objašnjenje nije potrebno…Uvek treba pogledati obe strane medalje. Zato je projekat „Muzikoterapijom kroz inkluziju“ pokazao kako pomoći da se i nastavnici i inkluzivni učenici bolje osećaju i aktivnije participiraju u procesu inkluzije, istakla je Snežana Oluški Vlačić.

Uključenost svakog člana društva u sve društvene tokove jeste cilj kom stremimo. Inkluzija nije nešto što se dešava drugima, jer nismo samo mi ti koji treba da prihvatimo druge i uključimo ih u svoje živote, već da se trudimo i da postanemo deo njihovih života. Uključivanje je dvosmerni, interaktivni proces koji nam pomaže da živimo sadržajniji, lepši i srećniji život.

Foto: zrenjanin.rs