I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Aviv park Zrenjanin
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Vojin Mraković: Slikanje i pisanje pod stare dane, beg su od smrti

Iako je talenat za slikanje imao još u detinjstvu, naš sugrađanin Vojin Mraković, je ozbiljnije ovim hobijem počeo da se bavi tek pre desetak godina. I to kada je otišao u penziju. Do sada je uradio više od 150 slika. Na većini se nalaze znamenitosti Zrenjanina, kao i detalji koji krase fasade, kapije, ulaze u gradu. Interesantno je da Mraković slika samo zimi, jer tada ne može da bude napolju, u prirodi koju i te kako voli.

Još u ranoj mladosti Vojin Mraković je umeo da barata četkicom i bojom. Ali, iz tog perioda ima tek po koji svoj rad.

PerSu marketi

“Još dok sam bio u osnovnoj školi sam počeo lepo da crtam. Bio sam jedan od boljih iz likovnog. Imam i papir na kojim piše da je škola Đura Jakšić novčano nagrađena za rad koji sam nacrtao. To je bilo 1952/53. Onda sam slikanje malo batalio. U gimnaziji sam bio priznat od profesora Janičeka. On je voleo da gleda to što radim. Međutim, nije se nešto oduševljavao. Kada sam se upisivao na šumarski fakultet, na odsek hortikulture, na prijemnom smo između ostalog, imali i slikarstvo tj. crtanje. Ko to završi treba da bude neki varoški esteta, a da ne zna ništa o bojama, da nema osećaj prostora… To ne ide. I tu sam vrlo lepo prošao. Na drugoj godini smo imali predmet slikarstvo, vajarstvo i istoriju umetnosti. Bio sam vrlo solidan, što znači da se ta linija stvaranja slika kroz moj život vukla“, počinje priču Vojin Mraković.

Vojin Mraković

„Kada sam odlazio u penziju, nisam hteo pecaljke, već platno za slikanje“

„Tu liniju sam presekao kada sam počeo da radim. Prvo sam radio sirovo šumarstvo po Tisi, nema gde me nije bilo prvih 8 godina mog života kada je reč o blatu, čamcima… Kad sam se oženio uradio sam tek nekoliko slika. Čisto da pokažem ženi da znam da crtam. I tek kad sam otišao u penziju sam se vratio slikanju. Kada su me pitali šta da mi kupe za penzionerske dane, da li da to budu pecaljke ili ne znam šta već, ja sam rekao nemojte ništa od toga. Bolje mi uzmite platno za slikanje. Nikada do tada nisam radio u ulju slike, već sam radio jeftinijim materijalima akvarelom ili temperom“, dodaje naš sagovornik.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Kako je Vojin godinama radio u Direkciji za izgradnju grada motive koje slika je nalazio je u samom gradu. Jer i te kako dobro zna gde se šta nalazi i koje značenje imaju simboli po fasadama, kapijama, ulazima…

„Pošto sam slobodan i imam vremena smislio sam da ću na slike da penesem svoju ljubav prema Zrenjaninu. Počeo sam radim slike o gradu. Išao sam na realnost. I to onu pedantnu realnost. Nikako nisam želeo da uđem u neke fantazije ili neku jako slobodnu kreativnost. Trudio sam se da bukvalno ono što vidim prenesem na sliku. Da to bude što vernije. I tako, mic po mic, sad sam stigao do broja od nekih 150 slika. A nastaviću i dalje da slikam“, kaže Mraković.

Samostalne i grupne izložbe slika našeg sugrađanina

Naš sugrađanin je do sada imao tri samostalne i nekoliko grupnih izložbi.

„Jedna je bila u MZ Veljko Vlahović, i mogu da kažem da je bila čak i lepo posećena. Druga izložba je bila u Arhivu, preko Zavičajaca. A treća izložba je bila u Domu penzionera. Pošto sam član zrenjaninskog udruženja ULAZ, svake godine dva puta sa njima izlažem po jednu svoju sliku u njihovom salonu. Tamo može da bude izloženo samo 56 slika i moju sliku je krajem prošle godine odabrala jedna mlada dama, akademski slikar. Na slici su bili naslikani svi važniji objekti iz grada – opština, sud, voda, Begej i tri spomenika. Žarku Zrenjaninu, Kralju Petru I i Kiš Erneu, kojeg su mnogi zaboravili“, objašnjava naš sagovornik.

„Prodao sam dve svoje slike i to sebi ne mogu da oprostim“

Iako ima pozamašnu zbirku svojih radova Mraković slike ne prodaje.

„Jednom sam sedeo sa jednim društvom i malo smo više popili i ja sam dozvolio sebi tu budalaštinu da prodam dve slike. To nisam mogao sebi da oprostim nikada. Ja slike ne prodajem. Ne zato što su one meni ne znam kako dragocene. To je i Momo Kapor govorio – „ti što kažu da ne mogu da prodaju slike, jer se osećaju kao da prodaju deo sebe – lažu. Koji deo sebe prodaju?“ Kod mene nije taj slučaj. Ja slike poklanjam. Drago mi je da neka slika nečega što ima značaja za ovaj grad visi negde tamo u ćošku u nekoj kući, instituciji… Nisam alav na pare i ne znam šta bi mi značilo tih 3000 ili 5000 dinara kada bi neku sliku prodao. Zato ih i poklanjam“, kategoričan je Mraković.

„A nisam ni toliko plodan, ne znam da li se to tako kaže kod umetnika. Uradim nekih dvadesetak slika preko zime, jer ja slikam isključivo zimi. Ili kako bih ja to rekao radim u samoodbrani. Ne zato što nisam nadahnut ili mi treba vremena da stvaram… Ne. Moje mišljenje je da kada počneš da slikaš ili pišeš u starijim godinama, da je to ustvari strah od smrti. Da ne budeš zaboravljen. I pošto je taj strah kod mene i tu i tamo prisutan, ne preterujem sa mnogo slika. Radim za svoju dušu. Neko to ceni, neko i ne pogleda“, dodaje naš sagovornik.

„Slikam samo kad ne mogu da budem napolju“

Razlog zbog kojeg slika samo zimi je taj što tad ne može da bude napolju.

„Po prirodi sam šumar i uvek sam negde. Do skoro sam imao baštu i vikendicu na kojoj sam se izluđivao radeći bez ikakve veze i koristi, kako mi je žena govorila. Ja sam odrastao u Ljubljanskoj ulici i mene je žena uvek pitala koliko smo imali zemlje. A ja kažem „pa imali smo dve saksije cveća na prozoru“. A ona kaže „ti pod stare dane hoćeš da radiš pola jutra vinograda. Koji će ti to đavo u ovim godinama“. I onda me je ubedila da to prodam“, objašnjava Mraković.

„Ali, sad imam neke svoje zanimacije. Volim da sam u gradu, volim da sednem na neku klupu, da sretenem stare priijatelje, volim da sam na Tisi… I sad, da se ja leti, po lepom vremenu, zatvorim ili da iznesem štafelaj tamo negde na Begej da bih slikao, nema šanse. Da mi tamo neko zaviruje dok radim ili da mi kaže „šta je matori, nemaš pametnija posla“ ne dolazi u obzir. Znači slikanje može samo zimi, kad je napolju hladno. Žena „mete“, pazi izraza „mete“ (smeh) sarmu da se krčka, a ja slikam. Onda ona dođe i pogleda i kaže „opet slikaš te tvoje starudije, srušene kuće“… Volim kad ljudi prepoznaju neki deo koji sam naslikao“, dodaje naš sagovornik.

„Kada si amater moraš da budeš dovoljno bezobrazan da radiš portrete“

Osim znamenitosti grada, naš sugrađanin je radio i portrete svojih najmilijih.

„Slikanje portreta članova porodice je, po mom mišljenju, velika hrabrost. To već moraš da budeš bezobrazan, ako si amater da se usudiš da nacrtaš lik. A posebno ženski lik. Hajde muški, još nekako, ali ženski… Očekivao sam da će žena kad vidi kako sam je nacrtao da uzme i da mi nabije ram na glavu i da kaže „šta je ovo“, međutim, nije. Ali, to je rađeno pre pet godina, imao sam mnogo energije i to ili osetiš ili ne osetiš“, objašnjava Mraković.

„Kad čujem slikare kako traže inspiraciju, istražuju… Baš ima jedan slikar, ima 75 godina. Bio je na televiziji, stavio je tamo neko platno i neku mladu devojku da mu bude model, i priča kako istražuje. Mislim se „šta bre matora budalo istražuješ sad, zar nisi do sada dosta istražio“… Gledam da li imam nešto pri ruci da gađam televizor, pa se razmišljam da li da ga razbijem ili ne… Zamisli, on istražuje… Ako nemaš tu volju da nešto radiš onda nema ničega. Pa ni slikanja. Možda je u životu trebalo da imam malo više volje. I tako sam ja nacrtao i svoju ženu. Nije to sad neki rad, ali je dobar portret“, dodaje naš sagovornik.

I pored dobrih kritika familije, Vojin Mraković ne pristaje da slika ostale ljude, koji mu nisu familija.

„Tražili su mi prijatelji da im radim portrete, ali nisam hteo. Ne da ja to ne smem, nego mislim da neće biti zadovoljni. I što onda da to radim. Portrete sam mogao da radim porodici – ženi, ćerkama, unuci. Sad hoću i zetu da uradim portret. Kaže ćerka „nećeš ti to moći, on ti nije rod, on ti je zet“… (smeh)“, kaže Mraković.

Vojin Mraković ima i kolekciju sablji

Osim ljubavi prema slikarstvu, Vojin Mraković ne skriva ni svoju ljubav prema sabljama. S ponosom može da kaže da ima zavidnu kolekciju.

„Pitaju me drugari gde sam našao sablje. Čuj gde sam našao… Pa sakupljam to godinama i tražim gde ih ima. Ja sam od banijskih graničara sa Korduna, moji su poreklom odatle, ja sam tamo rođen, valjda je to neki gen da ja volim oružje. A pošto sam i šumar, uvek sam imamo šumarski nož kod sebe. Imam više od 30 sablji. Za tu kolekciju mi je trebalo dobrih 40 godina. Kupovao sam ih, menjao sam neke. Neke sam dobijao na poklon. Neke su bile zamena za odrađeni posao. Ja sam se nekada bavio prepariranjem i za zamenu sam dobijao poluoštećene ili oštećene sablje, mačeve, koje sam reparirao“, objašnjava Mraković.

„Najstarija sablja mislim da je iz 1820. ili 1830. godine. Nije to nešto posebno, ali je dosta staro. Interesantan je i jedan primerak salonske sablje. Mogao je da je nosi direktor pošte recimo kad ide u pozorište i vodi mladu da se pravi važan. Jer je uz određenu uniformu išla sablja, pa je poseban gušt bio kad se malo vukla po kaldrmi“, dodaje naš sagovornik.

S obzirom na to koliko su i zbirka slika i kolekcija sablji interesantne za nadati se je da će naš sugrađanin imati još koju izložbu, i da će Zrenjaninci i njihovi gosti moći da uživaju u zimskom stvaralaštvu ovog penzionera.

  • Divider

  • Divider
Na vrh