Koliko I da li uopšte razmišljamo o tome šta simbolizuje naš grad? Šta biste rekli “ u belom svetu”, onako u jednoj rečenici – “dolazim iz grada poznatom po….” ? Beograd ima pobednika, Novi Sad Petrovaradin, hajde da vidimo šta bismo dodali uz Zrenjanin… vežite se…
Pre izvesnog vremena u javnosti su isticana tri simbola koje je trebalo povratiti, bolje reći- rehabilitovati. Skoro da se došlo do kraja, tačnije ostvareno je 2/3 posla – vraćen je stari grb Zrenajnina sa motivom “uspenja presvete Bogorodice”, a nakon toga je vraćen I kip svetog Ivana Nepomuka koji je popunio do tada godinama praznu nišu na fasadi gradske kuće. Treći, mega(giga)lomanski potez za koji bi, za razliku od prethodna dva naborjana, čuli I videli svi Zrenjaninci, jeste izrada replike nekadašnje bečkerečke ćuprije, one preko koje su prešla četi’r konja debela. Kada je objavljena najava o vraćanju starog izgleda (današnjem pešačkom) mostu – grad se probudio. Finally. Mišljenja su bila podeljena I bilo ih je “na sve strane”. Pričalo se o toj temi od skupštinske govornice do tezge jedne piljarice. Jedni su bili srećni što će grad ponovo ukrasiti savršeno zdanje izrađeno po originalnom projektu iz ateljea čuvenog Gistava Ajfela, drugi koji slede modernistički pravac negodovali su smatrajući da istoriju treba ostaviti gde joj je mesto, a oni treći koji u svakoj dilemi ne menjaju svoj komentar, glasno su protestovali svojom unique rečenicom “koliko će to da košta…” naravno da I drugi razmišljaju o tome, ali ti dežurni glasno – kritičari bi mogli stvari bar nekad da gledaju iz svetlijeg ugla. Nego, biću iskrena, nije me podelilo nijedno mišljenje, jedino mi je bilo važno da se nešto uradi sa postojećim rešenjem(ako se tako uopšte može nazvati) tog pešačkog mosta koji dnevno pogazi na stotine, nekada I hiljade ljudi. Sumoran, siv, nezanimljiv, toliko bezličan da vam ni nove cipele kojim ga gazite više ne izgledaju onako lepo kao kad ste ih kupili. Čista depresija. Odiše nekim duhom 70,80-ih godina, I tu leži paradoks. Nikad se bolje nije živelo, I nikad gore rešenje nije smišljeno. Dakle,vratite Ajfelov ili Elizabetin most kako se ranije zvao, ili osmislite neki novi, futursitički, sasvim je svejedno, samo da proteramo sivilo iz tog dela grada. Osim pomenutih simbola koji ipak nisu formirali trojstvo, nekrunisanim simbolom mnogi smatraju most na suvom, čuveni viseći most kojem je ukradena reka. Zanimljivo.Taj koji je smislio ideju presecanja toka Begeja, I amputirao živost Zrenjaninu, možda je trebao sebe najpre da proba da nediše na par minuta. Ono-most bez reke, čovek bez vazduha. Boli, zar ne? Ma koga briga. Ostade grdosija nasukana na suvom, sama I bespomoćna. Svi se mi kunemo u most na suvom I toliko je priča ispričano od onih da ga nedamo pa do onih da će biti srušen, a surovo je zazvučala ideja o njegovom izmeštanju na deo Begeja iza nekadašnje istoimene fabrike šešira(ako se pre toga u transportu ne bi raspao). Iz gradske kuće nam poslednjih godina poručuju da su ujedinjeni u mišljenju da je most opasan zbog dugogodišnjeg neodržavanja, da će ga srušiti ali da-nema para. Kako stvari stoje u skorije vreme ih neće ni biti. Osim ako nekom , prolazeći ispod jednog dela mosta ne padne nešto na glavu, kao svojevremeno gvozdena štangla koja je verovatno htela nemo da podseti da sve ima svoj rok trajanja.
Idemo do centra grada. Gradska kuća jeste proklamovani simbol koji se često dodaje kao motiv uz ime grada, najčešće na suvenirima. Simbol jeste ali ne takav da bi mogli da prezentujemo : Zrenjanin je grad koji ima… gradsku kuću. Svaki grad je ima (istina, ne tako lepu kao što je naša). Kralj Petar na konju, na mermernom postamentu u centru centra. Lep prizor, ali moram priznati da uopšte nije za(o)živeo. Kada u Beogradu kažete “vidimo se večeras kod konja”, pa još ako je subota veče – onda se sastanak pretvori u pravu avanturu, jer svi nekoga tražimo baš kod konja. Dođete u situaciju da gledate na destine parova očiju koje švrljaju po masi ne bi li našli onog/onu koja ih čeka. I bude simpatična situacija, jer je to neka vrsta okupljanja velikog broja ljudi suprotna okupljanju nervoznih I unezverenih kakvih ima u redovima u pošti, bankama, super marketima, čekaonicama ambulanti. Tako da naš konj nema tu upotrebnu svrhu. Na njegovom mestu, osamdesetih godina bila je ogromna fontana, koja je simbolično oslikavala tadašnju sitaciju – kao što je voda živa materija, takav je bio I grad, takvi su bili ljudi. Fontane, česme, vodoskoci – daju specifičnu živost trgovima I glavnim ulicama gradova, pa čak I nedeljom pre podne kada su uglavnom svi u svojim kućama, voda koja teče I žubori razbija tišinu, mrtvilo grada koliki god bio. Mi smo se sa poslednjom fontanom koja je još tu, rekla bih među nama, malo igrali, prihvatili projekat kojem nismo dorasli ili on nije dorastao nama. Da, čuveni vodoskok koji izbija iz prskalica ugrađenih u granitne ploče u centru ispred robne kuće. Desilo se ili da naši izvođači nisu bili vični postavljanju evropskog projekta(davali su projektanti časnu reč da takve fontane godinama unazad prskaju po Evropi), ili nam se na kraju kompletna ideja nije dopala pa su oni koji imaju tu moć, fontanu stavili po strani, bez opravdanja za javnost gde leži problem. O česmi koja podseća na javno pojilo nema potrebe ponovo da habam prste o tastaturu, vratite se par blog priča unazad I pročitajte ko ju je pojeo. U blizini spomenika kralju Petru imamo još dva interesantna momenta. Između prelepe katoličke crkve I Bukovčeve palate sedi ona, mirna I spokojna. Ideja o njenom izlivanju tavorila je 52 godine pa je valojda zadržala taj usamljenički stav-prelja. Izuzetan detalj ove skulpture jesu ruke postavljene kao da u njima drži zamišljenju preslicu. Najinteresantnije je ipak što je prelju otkrivalo nekoliko funkcionera grada, po potrebi I to više puta. Kad god nije bilo boljeg razloga za njihovu promociju, obukli bi svoje kapute, sjurili se niz stepenište gradske kuće I još jednom otkrili NOVU skulpturu u gradu. Verovatno nisu razmišljali o tome da li će neko primetiti. To je potvrda da se sa balkona pojedinih institucija I dalje poručuje : dok je ovaca bice I džempera. A evo I ove zime nam pripremaju debeo džemper da nas greje do maja, hm….
Zgradurina koja nikad nije opravdala projektnu namenu, vodotoranj. Rekla bih da je poluživ. Banka, poslovni inkubator, kablovska televizija, RTS, novi radio u gradu…svako se udomio na svom spratu a sve ostalo nije za gledati. S vremena na vreme čujem kako se neko “opet” zaglavio u liftu…stepenište je u duhu twilight zone, a ni protiv-požarnog nema čini mi se…
Bolje da izađem, da ne doživim sunovrat misli. Odatle se selim u Karađorđev park, površinski impozantnu I nedovoljno iskorišćenu parkovsku površinu sa čuvenom alejom velikana koju malo-malo pa klinci koji sami sebe nazivaju huliganima (verovatno nisu imali priliku da vide prave) oštete biste, a sigurna sam da pojma, ali pojma nemaju ko je bio Vilmoš Loci, Gustav Lauka, Radu Flora, I ostali. I kako onda napraviti jedan od simbola grada, sa još bujnijim zelenilom, sa ogromnim aLEYAma cveća, po uzoru na parkove u inostranstvu gde trava služi da se zeleni, a ne da se gazi. Uz park, merkaju se stara I nova hala sportova. Kristalna dvorana, pobrala značajne pohvale za idejni projekat, pohvale za mogućnosti pri organizovanju velikih takmičenja, ali se ne kunemo u nju. Još uvek ne.
Pinova vila? Dok se ne sredi ne vredi pisati o njoj, jer je toliko priča, performansi, izložbi posvećeno tom objektu a opet niko prstom ne mrda. Čudi činjenica kako do sada nijedan filmski producent nije poželeo da snimi horor scene unutar zidova nekad impresivne vile.
Na drugom kraju grada još jedan interesantan detalj, čuvena lokomotiva koja “solira” bez svoje kompozicije u parku na Bagljašu, preko puta železnice. U potpunom je mraku, I takva deluje sablasno. Leti, kad je lepo vreme okupe se neka besna starija deca, koja okolo uriniraju, divljaju… Na stotinak metara od lokomotive možda I jeste nikao simbol Zrenjanina – nova bolnica. Izbila nam je puno para iz džepova, samodoprinosima, reprizama samodoprinosa, ali su uslovi za lečenje neuporedivo bolji u odnosu na ona stara odeljenja na kojima su nas lečili, zašivali… a o kadru koji radi I (ne)ljubaznosti ćemo drugi put, podsetite me, “naoštriću” prste…
Na kraju, verujem da I vi imate šta da dodate,predložite – neku interesantnu lokaciju, objekat…
Autor teksta : Blog – Leya81