Izložba “Elekova fabrika – 110 godina šećerane u Zrenjaninu” otvorena je nedavno u Narodnom muzeju, u sklopu obeležavanja komemoracije povodom osamdesete godišnjice deportacije Jevreja iz Zrenjanina i Banata. Organizator je Jevrejska opština Zrenjanin, a autori izložbe su Ferenc Nemet, Anica Draganić i Maria Silađi.
Projekat su podržali Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, Jevrejska opština Zrenjanin, Platforma za studije kulture CULTstore i Culture Mode.
Vrstan stručnjak za gajenje šećerne repe i njenu preradu, češki Jevrejin, Viktor Elek u Veliki Bečkerek (Nagybecskerek) je pristigao 1911. godine, pre 110 godina, na poziv osnivača Fabrike šećera, kako bi svojim radom osnažio tim stručnjaka koji se već formirao oko nove fabrike u izgradnji. Marljivim i stručnim radom ubrzo je došao na čelo ovog industrijskog preduzeća, te je među Bečkerečanima postao sinonim za šećeranu, koju su ubrzo prozvali Elekovom fabrikom.
Kompleks Fabrike šećera u Velikom Bečkereku izgrađen je 1911. godine, prema ambicioznom projektu renomiranog češkog arhitekte Viktora Beneša, na perifernom potezu između reke Begej i železničke stanice Fabrika. Sledeći najaktuelnije urbanističke ideje onog vremena, Beneš je kreirao izuzetnu prostorno-funkcionalnu celinu, postavljajući veoma visoke programske, tehnološke, estetske, pa i ekološke, standarde u oblasti projektovanja industrijskih preduzeća. Bečkerečka šećerana, u svakom pogledu koncipirana u skladu sa ondašnjim evropskim trendovima, važila je za najmoderniju fabriku u regionu tokom nekoliko posleratnih decenija.
Ferenc Nemet: Elek je bio strog, ali pravičan
– Dve su nam godišnjice poslužile kao povod za ovu izložbu, 80 godina od pogubljenja Viktora Eleka i deportacije banatskih Jevreje kao i 110 godina od početka rada šećerane – Elekove fabrike. Vrstan stručnjak za gajenje šećerne repe koji je godinama uspešno vodio šećeranu, fabriku koja je u njegovo doba bila za primer. Po sećanju njegovih saradnika, Elek je bio strog ali pravičan. Odmah po okupaciji svirepo je pogubljen od strane fašista, samo zato što je bio Jevrejin, a četiri meseca kasnije iz Banata deportovani svi Jevreji. Veći deo njih, nažalost, nije preživelo Holokaust, rekao je Ferenc Nemet .
Ističe da je zahvaljujući ovoj izložbi, Viktor Elek, virtuelno ponovo sa nama, u gradu u kojem je sa porodicom proveo tri decenije svog života, gde je bio uvažavan i poštovan član jevrejske zajednice koja je u to vreme brojala oko 1500 članova.
– Ova izložba nastoji da otrgne od zaborava naraciju o najvećoj privrednoj investiciji u Velikom Bečkereku pre Prvog svetskog rata i to u svetu njegovog industrijskog nasleđa, kao i priču o Viktoru Eleku koji je ugradio sebe u ovo preduzeće i bio zalužan za njen procvat. Potrudili smo se da sve to, iz tihog zaborava, vratimo tamo gde mu je i mesto, u kulturu sećanja. Iskreno se nadam da smo u tome uspeli, rekao je Nemet.
Izložba na neobičan način kroz malo poznate i autentične fotografije i dokumenta iz perioda izgradnje predstavlja istorijat bečkerečke šećerane koja je kao dvadeset peta šećerana u tadašnjoj Ugarskoj otpočela sa radom 1911. godine. Sve to na adekvatan način dopunjuju porodične fotografije.
Interesantan je podatak da su šećer iz Bečkereka svojevremeno dobrim delom izvozili u Englesku i istočnu Indiju u džakovima od po 100kg. Takođe, predstavlja zanimljivot da su za vreme Prvog svetskog rata zbog velike nestašice, suvi rezanci iz bečkerečke fabrike isporučivani vojnim fabrikama gde su ih koristili za proizvodnju surogat kafe.
Ferenc Nemet navodi i da je početak rada šećerane u Banatu u mnogome promenio strukturu poljoprivredne proizvodnje i to na uštrb pšenice i kukuruza. U međuratnom periodu zapošljavala je oko 2000 radnika, a u njoj je radilo i oko pedesetak činovnika. Proizvodio se konzumni šečer, sirovi šećer i melasa.
– Pored istorije težili smo da prikažemo i arhitektonsko-tehničke vrednosti ovog industrijskog objekata koji su u svoje vreme bili primer savremenog i dobrog osmišljenog planiranja budući da je fabrika izgrađena kao kompleks sa odgovarajućom tada najsavremenijom tehničkom opremom, okružena parkom, pomoćnim industrijskim objektima, prugom, stambenim zgradama i vilama za smeštaj Viktora Eleka i njgove porodice, ali i stručnog osoblja.
-Industrijsko nasleđe šećerane u osnovi predstavlja pre svega arhitektonsko i tehničko nasleđe koje je tehničko blago našeg podneblja. Nažalost, poslednjih decenija zbog izuzetno brzog razvoja novih tehnologija, ubrzano nestaje i pada u zaborav, ikao bi lako mogao da bude naše potencijalno turističko blago, smatra Ferenc Nemet.
– Ova izložba je primer koji treba da ohrabri i druge istraživače na slična istraživanja, kako bi se biseri našeg industrijskog nasleđa sačuvali i otrgli od zaborava. Značaj i istorijat bečkerečke šećerane, a to naši sugrađani vrlo dobro znaju, teško je sažeti u svega nekoliko prigodnih rečenica. Ona je još od vremena Viktora Eleka predstavljala mnogo više od obične fabrike, pre svega onima koji su živeli u njenoj okolini i u čijem se detinjstvu, mladosti i životu duboko usadila. U sretnija vremena celokupni kompleks fabrike bio je i centar kulturnih aktivnosti, služio je i kao bioskop, dok je njegov lep i negovan park bio mesto romantičnih sastanaka i druženja, a za mnoge i mesto odrastanja. Ukratko, šećerana je nekad mnogo značila za ovaj grad, i previše, da bi je pustili da padne u zaborav, zaključio je autor izložbe.
.gif)
.gif)
