Sećanja na rad i dela Tetka Rade ne blede ni 23 godine od njenog poslednjeg koncerta

Na mišljenje o tome da li je neko „veliki“ ili malo manje „veliki“ čovek ne utiču njegov fizički izgled, materijalni status ili garderoba, već njegova dela. Ono što je Radislavka Dabić činila 40 godina za klince i klinceze koji su želeli da se bave baletom učinilo je da se Tetka Rade i danas sećaju sva njena deca. I to uprkos činjenici da školu baleta ne drži više od dve decenije. Ko je ustvari Tetka Rada, zbog čega su pre nekoliko godina u njenu čast održane svečana akademija i izložba i šta bismo i danas svi od nje mogli da naučimo pitali smo Gordanu Dunai i Tamaru Šukaru, organizatorke akademije i izložbe posvećene Tetka Radi.

Ko je zapravo Tetka Rada, a ko su njena deca?

Gordana Dunai: Tetka Rada je „lik iz dečije bajke koji je stvaran“, kako je nadahnuto rekao naš pesnik, i prijatelj Radislavke Dabić, Radivoj Šajtinac. Kao baletski pedagog, koreograf i kostimograf, nosilac svih aktivnosti baletske sekcije u Zrenjaninu, od 50-tih do 90-tih godina prošlog veka, Radislavka Dabić dobija nadimak Tetka Rada. Ime koje u mnogim našim sugrađanima, a i šire izaziva topla osećanja i slutnju neiskvarene dečije radosti. Pohađajući balesku sekciju u okviru ogranka baletske škole „Lujo Davičo“, u Zrenjaninu, Radislavka je krajem ’50-tih započela samostalan rad – najpre u školi „Vuk Karadžić“, da bi 1978. godine baletska sekcija počela sa radom u okviru Doma mladosti – današnjeg Kulturnog centra. Nakon toga, krajem ’80-tih, nastavlja sa radom u okviru Sportskog centra „Partizan“, sve do 1998. kada je održan poslednji koncert.

Tetka Radina deca su svi oni koji su stasali pod njenim okriljem

Kao svedoci vrednog rada i posvećenosti, svakog maja su se održavali godišnji koncerti. Njenu baletsku sekciju pohađala su deca iz Zrenjanina i okolnih mesta, oko dve stotine dece svake godine, uzrasta od tri do osamnaest godina. Zabeležena su mnoga gostovanja na različitim manifestacijama ili televizijskim emisijama. „Zmajeve dečije igre“ u Novom Sadu, međunarodna manifestacija „Deca sveta“ u Futogu, „Festival cveća“, kao i otvaranje Školske olimpijade 1986. u Zrenjaninu. Najveći broj gostovanja ostvaren je u emisiji „Muzički tobogan“, a „Varošarije“ i „Nedeljno popodne“ RTV-a su bili još jedna prilika da se pokaže značaj baletske sekcije.

Tetka Radina deca su deca koja su stasala pod njenim okriljem, pretežno devojčice, i nekoliko izuzetnih dečaka. Neka od te dece su danas vrhunski baletani odnosno balerine ili su nastavili da razvijaju kreativno izražavanje dece kroz ples.

Zahvalnost za Tetka Radin rad i požrtvovanje

Kako ste došli na ideju i zbog čega je na fejsbuku osnovana grupa Tetka Radina deca?

Tamara Šukara: Svima su nam draga sećanje na naše detinjstvo i na vreme provedeno na časovima baleta. Zbog toga smo se i okupili i odlučili da napravimo tako nešto, odnosno grupu u kojoj će svako da podeli svoja sećanja i drage trenutke. Okupljanje u grupi je i jedan vid izražavanja zahvalnosti njenom radu i ljubavi koju nam je posvetila….

Gordana Dunai: Ideja da se preko društvene mreže fejsbuk prizove sećanje na Tetka Radu došla je kao prirodna posledica zaloga koji je ona svima nama, njenoj deci, ostavila. Ono što smo dobili na dar i mi darujemo jedni drugima i budućim generacijama. Iskoristili smo mogućnosti savremene tehnologije da se povežemo i da organizujemo događaj koji će predstavti njen lik i delo u vidu svečane akademije i izložbe. To je, ujedno, bio i način da joj kažemo: hvala. Ili: „Tetka Radi, s ljubavlju!“

Ko su članovi te grupe?

Tamara Šukara: U grupi nisu samo bivše balerine već i svi koji su na neki način bili povezani sa tetka Radom i njenim radom. To su bivši članovi baletske sekcije koju je vodila tetka Rada. Svi članovi su se rado priključili i učestvovali kako u realizaciji svečane akademije tako i u pripremanju izložbe.

Fotografije, snimci, kostimi iz vremena kada je Tetka Rada vodila baletsku sekciju

Na koji način čuvate uspomenu na to što je Tetka Rada radila?

Gordana Dunai: Pre svega, čujemo se sa njom i povremeno vidimo, iako je to malo otežano usled pandemije. U razgovoru često evociramo lepe uspomene. Tetka Rada je podržala našu ideju da predstavimo njen rad tako što ćemo upriličiti svečanu akademiju i izložbu. Takođe, postavljamo fotografije u okviru grupe na fejsbuku i ponovo uspostavljamo veze tamo gde su nas životni putevi razdvojili.

Tamara Šukara: Drage uspomene se ne zaboravljaju, zbog toga je i napravljen ova grupa. Okupljanje u ovoj i realizacija izložbe je jedan od načina da se ne zaboravi njen rad.

Pre nekoliko godina organizovali ste i Svečanu akademiju i izložbu posvećenu Tetka Radi. Kako je izgledao rad na pripremi ovih događaja, koliko je bilo lako ili teško prikupiti fotografije, snimke, kostime…?

Tamara Šukara: Rad i pripreme su bile vrlo emotivne. Lepo je bilo prisećati se svih tih nastupa, izrade kostima, nabavke materijala itd. Kao što je tetka Radila strpljivo radila sa nama tako smo i mi strplivo i sa ljubavlju prikupljali materijal – kostime, slike, snimke… Naravno, finansije su bile problem, ali jednstavno kada se krenulo u rad i to se polako rešavalo. Našli smo sponzore, a ideje članova su, takođe, bile prihvatane.

Organizovanje svečane akademije bez novca, ali sa jasnom željom da se Tetka Radi oda počast

Gordana Dunai: Svečanu akademiju organizovali smo u velikoj sali Kulturnog centra. Mestu na kome je održan najveći broj koncerata baletske sekcije. Izložba je upriličena u izložbenom salonu Istorijskog arhiva. Priprema je bila vođena istim duhom kojim je Tetka Rada stvarala svoje tj. naše koncerte. Sa ogromnom željom da se organizuje nešto lepo i vredno u svakom pogledu. Tamara i ja smo preuzele na sebe najveći deo posla oko organizacije, ali je u realizaciji učestvovao veliki broj Tetka Radinih balerina i saradnika. Uz dobru volju, plan aktivnosti se, nekako, sam niže. Sećam se dana kad smo pregledale snimke sa koncerata da bismo odabrale tačke koje ćemo prikazati na akademiji. Osećanja su varirala od ushićenosti prilikom susreta sa tom lepotom i sa sećanjima i straha da se ne „izgubimo“ u materijalu koji se dugim nizom godina prilično umnožio. Slično se dešavalo i sa izborom fotografija.

Kad kažem da je bilo u Tetka Radinom duhu, mislim i na to da smo započele sve te aktivnosti sa ogromnom željom, ali bez novca; doslovno. Nismo imale ni jasnu strategiju kako ćemo ga nabaviti. Samo smo pričale o svojoj ideji i ljudi su počeli da se otvaraju i da nam izlaze u susret: umnožavanje fotografija, štampanje flajera i plakata, prostor za izložbu, prostor za akademiju, vođenje akademije, uređenje prostora, medijska podrška…. doslovno bez dinara. Zahvaljujem se, još jednom, svim tim ljudima – oni će se već prepoznati.

Tetka Rada i danas zna ime svakog deteta sa kojim je radila

Kako su akademija i izložba bile prihvaćene u javnosti? Šta su pokazale i prikazale publici?

Tamara Šukara: Akademija i izložba su prikazale jedno, verovatno nepovratno, vreme u kojem su deca, odnosno mi, na drugačiji način odrastala.

Gordana Dunai: Na izložbi u galeriji Istorijskog arhiva prikazali smo fotografije kojima se dokumentovao rad baletske sekcije od samog početka, uključujući i plakate. Takođe, posetioci su mogli da vide i kostime koji su se nosili na završnim koncertima. Na svečanoj akademiji prikazali smo lik i delo Radislavke Dabić, kao i rad baletske sekcije od samog početka. Puštali smo snimke raznih tačaka, prikazivali fotografije, a poseban doprinos su dala deca koja danas pohađaju baletske sekcije kod Tetka Radinih balerina, svojim tačkama. Svi mi koji smo u tome učestvovali, bilo kao organizatori ili publika, doživeli smo radost koja bi se najpre mogla uporediti sa radošću susreta sa starim prijateljem.

Kako je tada gledala, a kako danas Tetka Rada gleda na to što ste joj priredili i što čuvate uspomenu na nju i njen rad?

Gordana Dunai: Kao što rekoh, Tetka Rada je rado prihvatila našu ideju. Na žalost, bila je sprečena da bude prisutna na samoj svečanosti, ali nam se obratila pismom koje je pročitala njena ćerka Aleksandra. Mislim da joj je drago zbog toga. Uprkos godinama i telesnoj slabosti, u njoj je onaj isti vedri duh pun života.

Tamara Šukara: Naša tetka Rada je jedna izuzetna i jedinstvena osoba. Retko ko ima toliku energiju, pa čak i sad pod starim danima, kao ona. Obradovala se i podržala nas u našoj ideji i realizaciji izložbe. Rado se i ona prisećala tih dana i njenog rada. Moram da napomenem da nije nikome zaboravila ime niti to kakvo je ko dete bilo. Po tome se ona i izdvaja.

Svakom treba dati šansu da pokaže šta zna

Na koji način biste Vi opisali Tetka Radu i šta je ono najvažnije čemu Vas je ona naučila?

Tamara Šukara: Naći i izvući ono najbolje šta neko može da da. Tetka Rada je svima davala šansu da se pokažu. Kako u plesu tako i glumi koju balet, takođe, zahteva.

Gordana Dunai: Razmišljajući o Tetka Radi, posebno bih istakla nesebično davanje. Ona ima dar, harizmu, ali u isto vreme daruje druge, dajući sebe – ponoviću reči koje su je opisivale u okviru same akademije, upotpunjene rečima Miroslava Antića: „tek ako celoga sebe damo, tek tada i možemo biti celi…“ Takođe, entuzijazam bi bila reč koja je opisuje. Ona koja je puna duha, i tim duhom pleni i ljude i stvari oko sebe – što se videlo prilikom godišnjih koncerata. Za mene lično Tetka Rada je jedna od onih svetlih tačaka koje vam daju smernice u životu. Ne verbalnim podučavanjem, nego ličnim primerom. Izdvojila bih iskrenost sa kojom se pristupa svakom poslu i svakom čoveku, i posvećenost.

Sa Tetka Radom se svako dete dobro osećalo

Kako je bilo raditi sa Tetka Radom?

Gordana Dunai: Kada evociram sećanje na to doba, mogu da kažem da je bilo – normalno. Vežbanje, pohvale, kritike, uspesi, neuspesi, koncerti, trema, uzbuđenje… sve je išlo redovnim tokom kao u svakoj veštini. Dete ne razmišlja o tome. Sama činjenica da smo i Tamara i ja bile 12 odnosno 10 godina u baletskoj sekciji, što je slično i kod velikog broja balerina, govori o tome da nam je bilo dobro. Dobro u onom smislu da smo se dobro osećale u toj priči i da smo imale svoje mesto. Sad kad pogledam u nazad, svako dete je imalo svoje mesto, u skladu sa svojim talentom i veštinama. Čak i ako je u igri bilo nespretno. Poštovanje koje nam je Tetka Rada ukazivala nije bilo nametljivo, čak je bilo neprimetno, ali je bilo blagotvorno za formiranje nas kao ličnosti, što se tek kasnije može shvatiti.

Tamara Šukara: O tome naravno tada nismo razmišljali, ali sad smo svesni toga. Ona nije bila samo nastavnik već je svojim likom delovala na nas celom svojim ličnošću. Brižno je prilazila i podsticala svako dete.

Šta bi sadašnji i budući pedagozi, po Vama, mogli da nauče od Tetka Rade? 

Tamara Šukara: Od Tetka Rade je bilo moguće naučiti šta su posvećenost radu i iskrena bezuslovna ljubav kako prema deci tako i prema pedagoškom radu.

Gordana Dunai: Iskrenost, posvećenost, entuzijazam. Mislim da su to ideje vodilje za svakog pedagoga. Kao onaj koji „vodi dete“, vaspitava ga, pre svega bi trebalo da poštuje ličnost deteta. A to je u pedagoškom radu Radislavke Dabić bilo na prvom mestu.

Tetka Rada je činila dobro radi samog dela i radi drugog čoveka, a ne radi ličnog interesa

Može li se napraviti paralela o tome gde je balet bio pre 20-30 godina, a gde je danas?

Tamara Šukara: Kao i u mnogim drugim sferama pa i u umetnosti gde balet spada, on se razvijao. Postoje mnogi pravci baleta ali jedno je da on ostaje osnova plesa negujući i dalje svoju klasičnu tehniku. Klasičan balet i dalje stoji na vrhu.

Gordana Dunai: Kao i svaka umetnost, svakako da se menja u skladu sa duhom vremena. Ipak, mislim da klasičan balet neće biti prevaziđen. Ako mislite na balet u Zrenjaninu, neke Tetka Radine balerine su nastavile sa radom u svetu baleta. Bilo da se radi o klasičnom baletu ili o modernom plesu. Priča se, dakle, nastavlja.

 

Koji bi Tetka Radin savet mogao da se primeni na sve ljude, čak i na one koji se nikada nisu bavili baletom?

Tamara Šukara: Baviti se baletom zahteva jednu discipline i požrtvovanost u radu. Mislim da je to recept i za život. Kao što sam i rekla pružiti svima priliku da pokažu u čemu su najbolji. I, naravno, strpljenje i istrajnost.

Gordana Dunai: Njena ličnost, kao i razlog ovog sećanja na rad baletske sekcije, svakako, prevazilaze okvire baleta. Tetka Rada savetuje svojim delom. Radila je iz čiste želje i ljubavi, bez ličnog materijalnog interesa. Težak put koji je odabrala imao je svoje razloge – da svakom detetu bude dostupno da se izrazi kroz igru. Činiti dobro delo radi samog dela i radi drugog čoveka, a ne radi ličnog interesa. Izdvojila bih to kao Tetka Radin „savet“. Drugim rečima – nesebičnost u davanju. Nagrada koja se na taj način dobija ne može se ničim izmeriti. Opet ću iskoristiti reči Mike Antića: „Ljubav je kao snaga, ako je više trošiš, više ćeš je i imati.“

Fotografije ustupili: Gordana Dunai, Tamara Šukara i Ivan Pančić