Svesna novog dana postala sam onog momenta kada me je preseklo jezivih – 4 odmah po izlasku iz zgrade. Daaaj… godinama uporno govorim da NEVOLIM zimu,ali nema efekta, očigledno da niko nije toliko uticajan da bi uslišio moj molbu. I uvek imam taj osećaj da mi je posle tri meseca lepog vremena, zima non-stop za petama..preostalih devet meseci..No šta je tu je, imam punih pola sata (koliko mi treba da se nacrtam do kancelarije) da gunđam sama sebi kako je leto uvek kratko i kako me nervira osećaj smrznutog nosa. Jedini način da ublažim ovaj jutarnji stres jeste muzika, i zato stavljam slušalice na uši i nepred! Kreće savršena stvar Aura Dione, …ge-ge-e jo jo uh lala hmm let’s go, Geronimo… I’ll get you outta here….eto lepog načina da sebi ulepšam dan kad već ne mogu da utičem na nemilosrdno godišnje doba.
….Negde oko 13h dok trošim svoj lično pripremljeni sendvič, razmišljam kako sam već na pola puta da ispunim čuvenu frazu još čuvenijeg ekrema jevrića (i da pročita ne bi se bunio zašto sam mu ime i prezime napisala malim slovima) kuća – poso, ali i da me pre zatvaranja svakodnevnice i još jednog – „kuća“ čeka još par obaveza. O tome u nastavku teksta. A u međuvremenu nakon što sam dokusurila užinu gledam oko sebe kolege, te moje saborce kako se sudaraju u ispunjenju radnih obaveza pa se ponekom od njih malo „omakne“ rečenica tipa“kakva tenzija“, „pod stresom sam nemoj ništa da me pitaš“… i ne pitam. I ja sam možda pod stresom a da toga nisam ni svesna. Jer pokušavam da se usresredim na jednu od obaveza a već mi stiže pet novih. Završim svih šest, kad eno stiže još toliko napetijih, težih i urgentnijih zadataka…Dobro je, na vrhu smo produktivnosti , stižemo sve i otići ćemo kući zadovoljni što nismo ostavili ništa za sutra, razmišljam u sebi. Show must go on!
……Nešto posle isteka zvaničnog radnog vremena izlazim opet na onu istu zimu koja mi sada još teže pada. Ovaj put ni Jeronimo ne pomaže, minusi me štipaju za obraze. Kao što rekoh pre toplog stana me očekuje obaveza, odlazak u PTT i tradicionalno zanimljivo stajanje u redu. I to kakvom redu! Od minimum 20 sugrađana različite starosti, raspoloženja i naravno razmišljanja. Redovi su uvek mesto za potencijalni sukob čak i kada ne razmišljate o borbi. Ispred mene gospođa, rekla bih mlađa penzionerka koja verovatno uvežbava svoj nastup i obitavanje u redovima najmanje jednom mesečno x dugi niz godina. Okreće se nekoliko puta i gleda me baš ispod oka jer iz mojih slušalica probija vesela pesma simpatične Kelly Clarkson “My life would suck without you“ i imam neverovatan osećaj da je jako nerviram i da želi nešto da mi kaže. Ok, ok, pozdravljam se sa Kelly kako bih gospođi dala njenih pet minuta. S obzirom da se nervozni red račva na dve kolone usmerene ka dva šaltera koji ne rade istim tempom, gospođa je dočekala trenutak da se svojim pogledom oštro zakopa u moj i da mi kaže „Ja sam na redu, da znate“ „ A zašto ste mislili da mi to nije jasno?“ pukao mi je film… „Pa ne, samo da Vam kažem…“Gospođo,Loše ste me procenili“, rekoh krajnje ljubazno. Oh Finally! Skupila je usne mrzovoljno, okrenula se na peti i nestala ka svom šalteru. Daaaaaj, nacija nam je totalno pukla! Kolektivno besnilo.
Plaćam ceh državi i odlazim kući. Kakav fajt.
…..Posle jednog ovakvog zaista savsim običnog dana, zavaljujem se u fotelju i počinjem da gledam kako za koga popularan talk show… U jednom momentu zabezeknuto gledam u ekran, u drugom suzdržavam sebe da ne počnem da plačem i smejem se istovremeno, a u trećem počinjem da učim i neke nove stvari o srpskom narodu… ali o tome, nadam se, sutra…. a dotle – uživajte!
Autor teksta : Leya81 – ZR Blog
.gif)
.gif)
