U Đurđevu je nekada radilo 5 vetrenjača. Danas, u samom mestu ne postoji nijedna, ostala su samo sećanja i pokoja zaista retka fotografija.
Jedna vetrenjača je igrom sudbine sačuvana i danas postoji u Karađorđevu i dalje nosi nadimak „Titova“. Ona je preuzeta od porodice Major i preseljena na mesto vojnog kompleksa gde i danas stoji.
U samom Đurđevu na mestu najpoznatijem po imenu „Monikin salaš“, mestu koje je danas oaza za napuštene životinje, nekada je postojala vetrenjača porodice Puškaš. Prvi vlasnik bio joj je Ferenc Puškaš, kasnije njegov sin, a onda i unuk takođe Ferenc Puškaš. – Vetrenjača je radila na vetar do 1959. godine kada joj upravo vetar polomio krila. Nakon toga je neko vreme radila pomoću dizel motora ali kako je potreba za ovom vrsta mlina opadala tako je i objekat vremenom propao i urušio se sam od sebe. Kasnije je od preostalih cigala sagrađena pilana – kazuje nam Ferenc Puškaš koji se živo seća svakog detalja dok je kao dete radio i pomagao svom dedi i ocu.
.jpg)
U alejama salaša danas je sačuvano mlinsko kamenje i poneki komad alata o kom Puškaš zna svaki detalj
– Nemam nijednu jedinu sliku vetrenjače. Sve je ostalo ovde – kaže nam Ferenc setno pokazujući na glavu. Svoja sećanja sa nama je podelio tokom posete „Monikinom“ salašu, mestu gde je nekada radila jedna od 5 Đurđevskih vetrenjača.
.gif)
.gif)
