Ruža Šulman je rođena u Velikom Bečkereku 6. oktobra 1917. godine. Stasavajući u mešovitom braku Jevrejina i Nemice, nikada i nije mogla da shvati nacionalne i rasne razlike. Naprotiv, žestoko se borila protiv njih. I otac i stric su pripadali revolucionarnom pokretu u Zrenjaninu. Ta je činjenica svakako vrlo značajna za njen život jer se već kao dete upoznala sa teškim životom radničke klase ali i sa tim da za bolji život treba voditi beskompromisnu klasnu borbu.
Otuda nije nimalo čudo što se već kao učenica Trgovačke akademije uključila u napredan omladinski pokret i postala član SPJ pod 1936. godine. Zbog svoje aktivnosti koja se nije dopadala većini nastavnika i rukovodstva škole, pred samu maturu isključena je iz škole. Kada ju je posle toga sreo jedan njen profesor i upitao šta radi, Ruža mu je ponosno i veselo odgovorila „Radim, delim letke sa drugovima”. Isključenje iz škole nije pokolebalo Ružu. Ona je nastavila svoju revolucionarnu aktivnost. U periodu od 1938. godine kada je postala član Komunističke partije Jugoslavije pa do 1940. godine, ona je kao jedini komunista delovala u mesnoj podružnici Saveza privatnih nameštenika i činovnika URSS – ovih sindikata.
Sa Zorom Krdžalić Zagom imala je vodeću ulogu u naprednom ženskom pokretu u našem gradu i okolini. Upravo je ona pored Emilije Kolarove (majke Vladimira Kolarova Koče) Zore Krdžalić Zage, Ljube Vukove, Olge Ubavić, Jovanke Dobrosavljević i Đurđevke Jovanović, jedna od najzaslužnijih da ovaj pokret, do tada uglavnom feminističiki, tokom 1939. godine postane veoma napredan, čak revolucionarno orijentisan.
Jedna od najuspešnijih akcija i manifestacija organka ovog pokreta u Zrenjaninu bio je Zbor za žensko pravo glasa. U pripremama i organizaciji i na samom zboru, Ruža je bila jedna od najaktivnijh. Na ovom zboru koji je održan u sali Crvenog krsta u nedelju 10. decembra 1939. godine ona je govorila u ime omladine. Smelo i vatreno je govorila o tome da i omladinke traže jednaka i neokrenjena prava kao i ostale žene. Ovaj govor je dobro primljen od skoro celokupne javnosti u gradu. Sem što je aktivna u ženskom pokretu, Ruža je angažovana i u dramskoj sekciji u Gradnulici, u esperantno udruženju Crvenog krsta, i na svakom mestu gde je mogla doprineti liniji širenja uticaja SKOJ-a i Partije.
Drugaricama i drugovima Ružina aktivnost nije ostala nepoznata. Naprotiv, u znak poverenja i ugleda koji je stekla svojom mnogovrsnom aktivnošću oni su je izabrali u Mesni komitet Komunističke Partije Jugoslavije za Petrovgrad i Okružni komitet SKOJ- a za severni Banat. Izgleda da je jedno vreme bila i sekretar Mesnog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije i Pokrajinskog komiteta SKOJ. Međutim za aktivnost Ruže Šulman interesovao se i režim. Policija ju je držala na oku i budno pratila njeno kretanje i čekala zgodan momenat da se obračuna sa njom. Kada je zbog rasturanja prvomajskog letka 1940. godine u tadašnjem Petrovgradu došlo do velikog hapšenja komunista uhapšena je i Ruša Šulman.
Ona je bila jedina žena uhapšena i suđena u ovom velikom procesu komunistima na čelu sa Žarkom Zrenjaninom. Za vreme istrage policija se veoma surovo okomila na nju misleći da će je kao ženu (koja je inače bila telom krhka i nežna) lako slomiti. Tukli su je i mučili zajedno sa njenim drugom Kočom, jednam čak 48 časova. Pretili su joj silovanjem pred voljenim mladićem ali Ruža je imala čeličnu bolju, nesalomiv duh i nepokolebljiv moral. O tome neka posvedoči odlomak iz njenog pisma koje je uputila majci – sedmog jula 1940. godine.
„Draga Anjuka… Tvoje poslednje pismo me je mnogo zabrinulo. Ti si postala malodušna i to baš sada kada nemaš više ni najmanje razloga za to. Ako ti je teško a ti nemoj više pisati, samo nemoj biti tako tužna i malodušna. Budi vedra i hrabra kao što sam ja. Izgleda da je teže imati nekoga u zatvoru nego sedeti u njemu. Kod mene je dupli slučaj. Obe su tri žene seljake, koje imaju decu i muževe i sada je vreme najvećeg rada na polju pa ne možeš zamisliti kako im je teško. Sve su plakale kada su prvi put ušle u sobu, ali najdalje za jedan sat ja sam već uspela da ih nasmejem i ohrabrim i sada se već po ceo dan kidamo od smeha”.
Pored Uče, Toze i svog Vlajka (kako je zvala verenika Vladimira Kolarova Koču) Ruža je imala najbolje držanje u toku istrage na procesu. Proces je završen velikom pobedom komunista. Većina je oslobođena usled nedostataka dokaza. Napredni ljudi, omladina, građani su sa interesovanjem pratili ovaj proces. Mnogima je držanje komunista bilo
simpatično a SKOJ-evcima i članovima Partije živi primer kakvo držanje treba imati pred klasnim neprijateljem. Iz tih razloga je masa komunista, Skojevaca i drugih naprednih ljudi oduševljeno dočekala Ružu i drugove na izlazu iz zatvora. Ruži su uručili buket crvenih ruža na najlepši i simboličan način izražavajući joj divljenje i poštovanje.
Posle izlaska iz zatvora, za Ružu je bilo sasvim normalno da nastavi sa revolucionarnom aktivnošću. Nakon okupacije ona je jedan od najaktivnijih u pripremama za ustanak u gradu i okolini. Pošto je pre rata, odnosno 1939. godine završila tečaj za dobrovoljne bolničarke najverovatnije je pod direktivom Partije Ruža izabrana za rukovodioca Narodne pomoći pri OK KPJ za severni Banat. U tom poslu ona je najviše angažovana. Rukovodila je prikupljanjem sanitetskog materijala, lekova i slično. U tom radu je povezana sa Sonjom Marinković rukovodiocem Narodne pomoći pri PK KPJ za Vojvodinu, dr Mišom Predićem, Olgom Ubavić, Stanom i Danicom Mošorinski i dr.
Već prve noći uoči ulaska okupatorske vojske u grad do zuba naoružani neprijatelj je otkrio ovu bazu i u ranim jutarnjim časovima 23. jula 1941. godine uhapsio Koču, Ružu i još neke drugove. Dva dana i dve noći okupatorski policajci su krvavo mučili Koču i Ružu, ali ništa od njih nisu saznali. Prkosno ćutanje je bio jedini odgovor na postavljena pitanja. Uvidevši da od njih ništa neće saznati neprijatelj je u svitanje 26. jula 1941. godine na zgarištu spaljenog žita na Bošnjakovom salašu streljao Ružu Šulman, Koču Kolarova, Samuela Franka, Tiberija Aldana i Stojana Arsenova iz Kikidne.
Dok su ih vodili ka gubilištu Koča i Ruža su klicali slobodi i Partiji. Pre samog streljanja šef agenata Vilhelm joj je ponudio da sarađuje sa fašistima i tako ostane u životu. „Nikada. Umirem za slobodu“ odgovorila je Ruža i razotkrila grudi. Krvavi Vili je pucao u grudi Ruže Šulman. Tako je Ruža Šulman otišla u smrt zajedno sa svojim dragim voljenim Vlajkom, kako su ga zvale ona i njegova majka Emilija, tetka Mila. Iako su ona i Koča bili vereni nisu stigli da sklope brak, zasnuju porodicu. Svoju ličnu sreću stavili su u drugi plan. U prvom bila je revolucija, sloboda. Njihovi životi i ljubav sagoreli su u ognju revolucije.
Napisao: Miodrag Cvetić
Izvor: časopis „Zavičajac”, broj 30, avgust 2011.
(www.zrenjaninskizavicajac.com)
Društvo zavičajaca Zrenjanina je nevladina, nestranačka, dobrovoljna i neprofitna organizacija osnovana na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva u oblasti očuvanja kulture, istorije, tradicije i svih drugih vrednosti Zrenjanina i okoline.
.gif)
.gif)
