Ručni rad danas u većini slučaja predstavlja samo hobi, i iako se vrednuje, prava je retkost da neko zanatski rad izabere kao svoj poziv. U našem gradu ima nekoliko zanatlija koji su nam pokazali da može da se živi od hobija, a profesorka filozofije u Zrenjaninskoj gimnaziji, Gordana Dunai, pokazala nam je da je moguće jednako se posvetiti poslu i poslu-hobiju koji volite. Gordana Dunai prikaze svojih ručnih radova postavlja na Fejsbuk i Instagram stranice pod nazivom „tok.handwovengoods“.
Šta za Vas znači hobi kojim se bavite?
Ručno tkanje je zanat kome posvećujem veliki deo svog vremena. Uslovno rečeno, jeste hobi, mada bi hobi trebalo da bude ona aktivnost koja se obavlja isključivo radi ličnog zadovoljstva, a ja sam njime počela da se bavim kao dodatnim poslom, pored redovnog. Kad ne bih bila u situaciji da ga posmatram kao dodatni izvor prihoda, bio bi, sasvim sigurno, moj hobi u pravom smislu reči, jer je delatnost koja mi u potpunosti odgovara.
Koja je tajna tkanja?
Moglo bi se reći da za mene tkanje znači sabranost. U jednoj objavi na Instagramu napisala sam: „Kad si s razbojem, sa sobom si“ – to su reči koje na najbolji način opisuju taj doživljaj. U svakodnevnom životu prosečnog čoveka prepliću se različite obaveze, pa se dan pretvara u trku sa vremenom, koje izlazi van naše kontrole. Sesti za razboj isto je kao i uzeti knjigu u ruke, pažljivo odslušati emisiju na radiju, istrčati par krugova u parku, iskreno razgovarati sa prijateljem. Stvar je u pažnji i posvećenosti. Uslov za ovaj doživljaj i za postizanje kvaliteta jeste da mobilni telefon odnesemo što dalje od sebe, ali to je već posebna tema. Osim sabranosti, ređanje niti po unapred utvrđenim pravilima, izraženim brojčanim odnosima, karakteriše proces ručnog tkanja. To spoljašnje sređivanje utiče na unutrašnje sređivanje misli i osećanja, što mi mnogo znači na ličnom i profesionalnom planu. Zadovoljstvo, takođe, postoji i u činjenici stvaranja proizvoda, iako naglasak nije na samom proizvodu, nego čitav proces ima jednaku važnost. To je ono što se kod ručnih radova oseća i što im daje vrednost. Zato se ona i ne može izraziti u novcu. Štaviše, ovakvom stvaranju više odgovara reč „rađanje“, kao što tkanje, često, više liči na umetnost, nego na zanat. Ne sećam se da li je Bela Hamvaš upotrebio tu reč, ali je u delu „Hiperionski eseji“ bolje nego bilo ko drugi (koliko je meni poznato) opisao vrednost ručno istkanog predmeta i sam proces tkanja.
Da li se dovoljno vrednuje i ceni ručni rad?
Ono što se rađa ne vrednuje se novcem. Zapravo, ja maštam o tkanju kao hobiju, pravom hobiju s početka teksta. Proizvodu takve vrste mnogo više odgovara poklanjanje nego prodavanje. Ta protivrečnost mi uvek pravi senku u mom svetu tkanja. Obraduje me, naravno, svaka porudžbina zbog novca koji ću zaraditi i onog što ću njime moći da obezbedim. Sa druge strane, podseti me na ulogu koju svako od nas ima u ovom svetu, hteo ili ne – da bude šraf u sistemu proizvodnje i potrošnje. Podsećam sebe često, da ne živim u samoodrživom kutku gde mi novac nije potreban, nego upravo u tom sistemu, i da bez njega ne mogu. Redovno me na to, takođe, podsećaju javna preduzeća svojim „pismima“, kao i oni što obračunavaju kamatu za pozajmljen novac (ne zaboravljajući, pri tom, da mi čestitaju rođendan, što ukus čini malo gorčim). Uprkos poteškoćama, ne odustajem, upornosti mi ne manjka.
Da li ručni rad kombinujete još nekom veštinom?
Dobra strana činjenice da mi je to dodatni posao, a ne samo hobi jeste to što me podstiče da savladam niz novih veština. Ovde mislim na veštine prodaje preko interneta, pre svega društvenih mreža tzv. digitalni marketing. Takođe, to me podstiče da izađem iz svog skrovišta, da se pojavim u virtuelnom svetu i da iskažem sebe kroz fotografiju i propratni tekst, što u drugim okolnostima ne bih radila, a znači mi. Omogućava mi da se slobodno izrazim i da budem kreativna – što, svakako, nema cenu. Kad se, sada, osvrnem na proteklih sedam godina, koliko sam u ovoj priči, mogla bih taj put nazvati: pogled na svet jedne tkalje. Tako sve dobija smisao, pa čak i onaj sumorni sistem. A kako to obično biva, na počeku beše čovek, moj učitelj tkanja, Zoran Slijepčević, tkač, koji ne samo veštinom, nego i životom svedoči vrednosti koje se u ovom zanatu kriju. Prijateljstvo koje na nekom putu nastane je, samo po sebi, sasvim dovoljan garant da je put dobro odabran.
.gif)
.gif)
