Kupiti ručni rad na prodajnoj izložbi ili nekoj drugoj manifestaciji,po pravilu bi trebalo da znači da ste postali vlasnik unikatnog predmeta koji ne možete da nabavite u prodavnici. Takva trgovina trebalo bi da predstavlja zadovoljstvo i kupcu i prodavcu.
U Srbiji se, međutim, ručni rad sve manje ceni. Ljudi uglavnom računaju koliko je novca potrebno za materijal, ali zaboravljaju da u cenu džempera, suknje, haljine, slike, tacne, vunenih čarapa ili nekog drugog predmeta, uračunaju i vreme i trud koji neko uloži da bi sve to izgledalo tako kako izgleda.
Ipak, oni koji to vole, ručnim radom se bave više iz entuzijazma, nego što od toga mogu da ostvare materijalnu korist. Dušanka Armacki, za sebe kaže da je po obrazovanju strukovni ekonomista, a po opredeljenju umetnik koji se godinama unazad bavi rukotvorinama. Gotovo da nema tehnike u kojoj se do sada nije oprobala.
“Prvo sam počela da slikam. Uglavnom radim ulje na platnu i imam nešto i pastela, a onda sam počela i da štrikam. Uvek sam gledala da radim jedinstvene i unikatne predmete od vunice. Do sada nisam ištrikala dve iste stvari. Zatim sam počela da se bavim dekupažom, čisto da vidim da li ja mogu i da li bih znala time da se bavim. Videla sam da znam i da mogu to da radim“, kaže Dušanka.
Po nova znanja o ručnim radovima na različite kurseve
„Nakon toga, išla sam na obuku za pustovanje vune. Na obuci smo radili mokri pust, koji je malo komplikovaniji i teži za rad i za koji treba više vremena. A onda sam, nezavisno od kursa, od jedne žene naučila i suvi pust. Time sam bolje ovladala i to više volim da radim. Sada kombinujem pustovanje sa pletenjem. Kada ištrikam ili ispletem neki predmet, ukrašavam ga pustovanom vunom – listićima, cvetićima… Uglavnom radim cvetiće jer mi se to nekako najbolje uklapa sa tim pletenim stvarima“, objašnjava naša sagovornica.
Ali, i pored toga što je ovladala različitim tehnikama za stvaranje ručnih radova, Dušanka se i dalje usavršava i uči.
„Nedavno sam bila i na kursu veza, jer sam želela da naučim i to da radim, kako bih svoje pletene stvari mogla da ukrasim i vezom. Ta kombinacija mi se stvarno sviđa. Na kurs sam krenula najviše zbog toga da bih naučila da vezem ružice. Volela bih da naučim i kukičanje, ali mislim da će to biti malo teže. Probala sam sama to da radim, ali mi ide malo teže, nekako sam kruta za to. Volim ručne radove i sve ono što je unikatno. To je za ljude koji vole da budu drugačiji i koji ne žele da budu uniformisani“, kaže Dušanka.
Ručni rad prisutan uglavnom na manifestacijama
Svoje radove najčešće izlaže preko etno udruženja Suncokreti, čiji je član.
„Najčešće izlažem slike i pletene stvari, kako bi ljudi mogli da vide da postojim i šta radim. Učestvujem na svim manifestacijama na kojima se pojavljuje udruženje Suncokreti. Na žalost, nemamo prodavnicu gde bismo svi mi iz različitih udruženja mogli da predstavimo i plasiramo svoju robu, nego smo prepušteni sami sebi i to radimo po sajmovima, izložbama i drugim manifestacijama“, dodaje naša sagovornica.
Udruženje organizovalo modne revije za svoju članicu
Zahvaljujući članstvu u Asocijaciji za razvoj Bagljaša i Suncokretima, naša sugrađanka je imala priliku da svoje modele predstavi publici.
„Asocijacija za razvoj Bagljaša i etno udruženje Suncokreti, omogućili, pošto ja nemam novca za tako nešto, da imam samostalne modne revije. Žene iz udruženja su mi pomogle da se to sve realizuje, one su bile i modeli. Bez njih ništa ne bih mogla da uradim. Jedna modna revija se održavala u sali Mesne zajednice Veljko Vlahović, a imala sam i modnu reviju na manifestaciji koja se tradicionalno održava na Bagljašu – Banatska priča. To su bile jedinstvene prilike da ljudi vide šta radim“, objašnjava Dušanka.
Etno motivi na garderobi su vrlo interesantni
Gotovo da nema odevnog predmeta koji naša sagvornica ne može da isplete.
„Pletem sve što mi padne na pamet. Šta ću raditi, zavisi od inspiracije. Nekada pletem suknje, pa to kombinujem sa drugim materijalima. Najčešće su to etno motivi, nešto što nije uobičajeno i čega nema u ponudi po prodavnicama. I sve je unikatno. To treba da privuče pažnju ljudi, ali i da bude nešto po čemu će me ljudi zapamtiti. Radim bluzice, pončoe, haljine, džempere, pulovere, prsluke…“, kaže ova umetnica.
Koliko će joj vremena trebati da napravi neki komad garderobe, zavisi od toga šta radi.
„Nikada nisam merila koliko mi tačno vremena treba da napravim neki komad garderobe. To se radi iz dva dela. Prvo se štrika, pa to pletivo mora da odmori da bi dobilo neku strukturu. Tek sutradan može da se kroji i da se šije. Onda treba da se stave i detalji, kojih najčešće imam puno. U proseku mi je potrebno dva do tri dana da sve završim“, objašnjava Dušanka.
Stalna izložba subotom na Bagljašu
Njeni, ali i radovi ostlih članova udruženja mogu se videti svake subote od 8 do 13 sati ispred Mesne zajednice Veljko Vlahović.
„Svi članovi udruženja Suncokreti, koji to žele, donose subotom radove ispred Mesne zajednice. Takođe, imam i fejsbuk stranicu i blog „Duškine majstorije“ na kojima objavljujem fotografije svojih radova. Ako i nešto prodam na toj i ostalim izložbama ručnih radova, cene su pristupačne i kreću se od 100 dinara za priveske i pustovane igračke, pa naviše, zavisno da li je to ranac, džemper, suknja ili pončo koji je najskuplji“, dodaje naša sagovornica.
Na žalost, u poslednje vreme ljudi sve ređe subotom pre podne svraćaju ispred Mesne zajednice.
„Pošto smo mi tu svake subote, možda su se malo i zasitili, pa je u poslednje vreme sve manje onih koji dolaze da vide šta nudimo. Ali, treba znati da tu uvek može da se vidi i nađe nešto novo. Mi radimo po jedan komad nečega i ne iznosimo svake subote istu robu. Ranije je bilo više posetilaca i ono što je bilo lepo jeste da su dovodili decu da vide prave ručne radove i nešto što je drugačije od uobičajene ponude po prodavnicama“, objašnjava Dušanka.
Kreativci ništa ne bacaju
Kreativni ljudi čak i od onoga što bi ostali bacili, umeju da naprave korisne predmete.
„Priveske sam počela slučajno da pravim i njih radim od komada koji mi ostanu kao višak. Najčešće ih radim u obliku sove, mačke, ribe. Kada sam izlagala na Novosadskoj jeseni ljudi su zastajali, gledali ih i kupovali. U nekim trenucima mi je njihova reakcija na priveske bila i smešna, ali se ispostavilo da je to bio pun pogodak. Nisam ni pomišljala da će tako jedna mala stvar i sitnica da naiđe na takav prijem kod ljudi. Znači ono što je slučajno nastalo, bukvalno od otpadaka materijala kojih mi je bilo žao da bacim, bilo je dobro prihvaćeno kod potrošača“, kaže Dušanka.
Ručni rad se obično nosi na poklon
Iako do sada nije imala porudžbine iz inostranstva, predmeti koje je radila odlazili su i van granica Srbije.
„U inostranstvo još nisam pokušavala da prodam ništa, ali dešavalo se da ljudi koji putuju van zemlje nekome u posetu, uzmu neki komad da ponesu kao poklon. Kažu da stranci mnogo više cene ručni rad nego ljudi u Srbiji. Uzimali su i slike i pustovane figurice i komade garderobe. Uglavnom su nosili pončoe. Imala sam pončo sa ručno rađenim pustovanim cvetićima. Svako ko je prošao je zastao da ga pogleda i rekao je da je lep. Tražili su i suknje u etno stilu, uglavnom nešto što je neobično. Povratnu informaciju koju sam imala od tih ljudi koji su nosili poklone u inostranstvo, je da su se stranci oduševljavali mojim radovima. Ako je stvarno tako, meni je to kompliment“, objašnjava naša saogovornica.
„I ostali članovi Suncokreta koji su imali priliku da prodaju rukotvorine nekome ko ide u inostranstvo kažu da se van zemlje mnogo više ceni ručni rad. Zbog čega je to tako, ne znam. Možda stranci bolje znaju koliko za tako nešto treba vremena, a možda je ljudima i dosadilo da budu uniformisani… Verovatno žele da vide nešto što je pravi ručni rad, a možda se kod njih to ne radi toliko… Nosili su za Ameriku, Nemačku, Francusku, Australiju…“, navodi Dušanka.
Sneško Belić iz Srbije otputovao za Australiju
„U Australiju mi je otišla jedna figurica od pustovane vune. Pošto tamo nema snega, ljudi koji su išli u goste poneli su domaćinima Sneška Belića da ih asocira i podseti na zimu u Srbiji. Rekli su mi da su se ljudi iznenadili time kako su svi detalji-od očiju, šargarepe koja je nos, lonca na glavi, dugmića… napravljeni od vune“, precizira naša sagovornica.
Roditelji ne uče decu da cene ručni rad
Problem je što ljudi u Srbiji sve manje uče decu vrednostima ručnog rada.
„Na Banatskoj priči obično bude puno posetilaca, među kojima ima i dosta dece. Desilo mi se da je mama dovela dvojicu sinova i rekla im da izaberu nešto što bi želeli da im kupi. Oni su izabrali neke drvene sveske koje sam pravila. Tada nam je ona objasnila da dečake vodi po manifestacijama da kupe nešto od ručnih radova, jer hoće da ih nauči da cene tuđ rad. Meni se to jako dopalo, jer je zaista malo roditelja koji tako razmišljaju. Uglavnom ljudi ne cene ručni rad i ti ne možeš da naplatiš svoj rad onoliko koliko on zaista vredi. Ljudi u predmetima uglavnom vide samo koliko košta materijal, ali ne i vreme i trud koji se ulaže da bi se dobio neki unikatni, ručno rađeni predmet“, kaže Dušanka.
Sigurno je da ručni rad nikada ne može da bude isto što i serijska proizvodnja.
„Po meni je bolje da imate bilo koji ručni rad, da li je to slika, garderoba, tacna, flaša… ali da to imate samo vi i niko drugi, nego da imate nešto što imaju svi. Zar nije lepše kada imate, na primer, pantalone koje su urađene sa nekim vezom na nogavicama i kakve ne mogu da se kupe u prodavnici, nego da imate farmerke kakve imaju stotine ljudi u gradu. Ipak je za taj vez trebalo nekoliko sati da se uradi i to treba ceniti. E, taj trud koji je uložen u takvo nešto, preko znaju da cene“, objašnjava naša sagovornica.
Bez mašte nema ručnog rada
Za ručni rad najvažnije je biti kreativan i pustiti da vas vodi mašta.
„Da bih nešto napravila potrebni su mi pletivo, konac, dugmići, igle, vuna i vredne ruke. Ali, pre svega mašta. Kada počnem nešto da pravim imam ideju u glavi šta želim da uradim, ali se dešava da na kraju to bude potpuno drugačiji predmet od onog što sam zamišljala na početku. Na primer, krenem da radim džemper. Onda smislim da bih tu mogla da stavim neki detalj, neki neki cvetić, da izvezem lozicu i shvatim da bi taj ukras bolje izgledao na suknji nego na džemperu. I onda napravim suknju“, precizira Dušanka.
Do sada je naša sagovornica izlagala samo ono što je sama smišljala i pravila.
„Radila sam samo svoje kreacije i to sam izlagala. Ako se nekome nešto svidelo, ljudi su to kupovali. Za sada mi niko nije tražio neku posebnu narudžbinu, mada bih mogla da uradim sve što neko zamisli. Ukoliko žele da poruče nešto, ljudi mogu da me kontaktiraju preko fejsbuk stranice“, kaže naša sagovornica.
Osim što se oprobala u raznim tehnikama ručnih radova, Dušanka voli i da piše. Autor je dva bloga. Na blogu Duškine majstoriije tema je ručni rad. Tu mogu da se vide fotografije onoga što stvara i da se pročita neka reč o rukotvorinama. Uglavnom piše upravo o pletenju. Na blogu Banatsko biciklisanje, piše o događajima i mestima u okolini grada do kojih se brzo i lako stiže. Naravno, biciklom.
.gif)
.gif)
