Roman “Noćni razgovori sa sestrom” Radovana Vlahovića Društvo književnika Vojvodine proglasilo je za knjigu godine. Ovo priznanje proširilo je zbirku nagrada koje je do sada osvojio pisac iz Novog Miloševa. O kakvom se romanu radi, ko, kada i gde može da ga čita, šta mu najnovija nagrada znači i koliko se pisanje danas promenilo u odnosu na pre dve ili tri decenije, za portal I love Zrenjanin govorio je Vlahović.
Nedavno ste dobili nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine za roman „Noćni razgovori sa sestrom“. Šta za Vas ona znači i u smislu priznanja za Vaš rad i u smislu obaveza za budućnost?
Nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine za moj roman „Noćni razgovori sa sestrom“ shvatam kao jedno veoma važno i značajno priznanje za moj književni rad, tim pre jer dolazi od strane esnafa i od struke. Dakle, od kolega pisaca iz mog matičnog udruženja preko kog se ostvarujem i kao samostalni umetnik. Ova nagrada me podstiče da u budućnosti još revnosnije i kreativnije delujem kao pisac, a ujedno me i obavezuje da moje stvaralaštvo u kvalitativnom i u kvantitativnom pogledu ide pregalačkom uzlaznom linijom.
U podnaslovu čitaoce obaveštavate da se radi o „kratkom viteškom romanu o ljubavi“. Šta to znači?
Ovaj roman je četvrti u mojoj Epopeji o novozenitistima, a prvi u ovom Triptihu o novozenitistima. Dakle on se, na neki način, nadovezuje na moje prethodne romane Evo čoveka, Samaroplavetnilo i Varvarogenije koji su prvi triptih o pomenutoj neoavangardnoj umetničkoj grupi šezdesetosmaša koja se zvala Novi Zenit. Noćni razgovori sa sestrom je kratki roman sastavljen od lirskih fragmenata koji podnaslovom da je kratki viteški ljubavni roman uvlači čitaoca u igru odgonetanja poetičke varijacije kojom se na jedan, za savremenog čitaoca sviklog na novotehnološke prosedee, drugačiji način govori od ljubavi.
“Noćni razgovori sa sestrom” mogu da se čitaju u autobusu, vozu, avionu, na plaži, u krevetu…
Kome je roman namenjen i zašto bi ljubitelji knjige trebalo da ga pročitaju?
Roman je namenjen svim čitaocima koji žele na jednom mestu lepotu, snagu, emociju i mudrost a uza sve – to sabijeno u orahovu ljusku. Ovaj roman je kao duhovna i energetska bomba za čitaoce.
Može li ovaj roman da bude štivo za letnji odmor koji je pred nama?
Ovo je roman koji se može čitati svuda i na svakom mestu jer je sastavljen iz kratkih lirskih pripovednih segmenata koji se čitaju nadušak i nikada nemate problem sa praćenjem i čitanjem dugih deskriptivnih pasaža koji vam traže duboku kocentraciju i teraju vas na jednu vrstu samoizolacije da biste mogli da čitate knjigu. Ovo je roman koji se čita kao tekst sa mobilnog telefona. Može se čitati u autobusu, na plaži, u avionu, vozu, a ponajbolje se čita u ležećem položaju na krevetu pred spavanje.
Da li je i po čemu ovaj roman drugačiji od ostalih Vaših dela?
Noćni razgovori sa sestrom je roman koji se umnogome razlikuje u formalnom pogledu od mojih romana iz banatske epopeje gde pratimo na jedan, može se reći, klasičan način priču o porodici Popov u međuratnom periodu. U ovom romanu koristim tehniku iskidanog teksta, te pratimo komunikaciju naratora sa sestrom koja se iz priče u priču transformiše i menja tako da kroz vlastite spoznajne nivoe i segmente, čitalac sam, u svojoj slikovnoj i narativnoj svesti, dopričava svoju vlasitu priču sa sestrom, koja može biti i ljubavnica, i majka, i anima, i umetnost, i usud, i mnogo šta, a ponaviše voljena vanvremena i vanaumna žena.
“Pohvalu treba slušati na jedno uvo, a pokudu na oba”
Ovo je samo jedna u nizu nagrada koju ste dobili u Vašoj karijeri. Koliko su one sve uticale na Vaše stvaralaštvo?
Pre nekoliko godina jedan od najnagrađivanijih srpskih pisaca Matija Baćković mi je na temu nagrađivanja rekao: Radovane, ako te ljube nemoj se opirati. A ja sam, inače, još u mladosti, naučio od Anrea Žida da pohvalu treba slušati na jedno uvo, a pokudu na oba. Dakle, pokušavam ostati normalan i ne dozvoliti sujeti, koju svi pisci imaju, da se pretvori u gordost. Oni koji su dali nagradu imaju svoje razloge da je daju, a ja sam tu da se ne opirem, kako je Matija rekao.
Kako je, po Vašem mišljenju, biti umetnik u Srbiji?
Za razliku od drugih, ja nemam rezervnu zemlju, nemam ni rezervni zavičaj, niti rezervnu porodicu, jezik i prijatelje. Nemam ni rezervnu književnost kao što bi neki to hteli. Kad se odlučite na put pisca i stvaraoca nigde ne piše da će sve da bude lako i da će sve da ide glatko. Ja sam u prvom razredu srednje škole osetio priziv muza i javno govorio da ću biti pisac i baviti se književnošću. I evo, skoro pola veka radim na tome da se kao pisac što bolje i više realizujem u mome jeziku i u književnosti moga naroda. Dakle, ja sam duboko ukorenjen u mome Banatu i mojoj Srbiji i ono što imam to hoću i da volim.
Knjiga u štampanom prkosi novim tehnologijama
Koliko se pisanje promenilo u poslednje 2-3 decenije? Da li ste i kako Vi menjali svoj rad?
Sa pojavom novih tehnologija u poslednjih nekoliko decenija i ja sam promenio svoj način pisanja. Umesti tog da pišem ručno, hemijskom olovkom ili pak naliv perom u svesci velikog formata, kako sam to činio ranije, iz dana u dan, poslenjih petnaestak godina, pišem na mome blogu i napisano objavljujem na mojim Fejsbuk i Tviter profilima.
Da li su današnji čitaoci zahtevniji ili, naprotiv, nezainteresovani za pisanu reč?
Mislim da današnji čitaoci umeju da procene šta je književnost, a šta je epigonstvo. Nikada se više od pojave pismenosti do dana današnjeg nije pisalo niti čitalo. U trećem mileniju svi govore o kraju knjige u štampanom obliku i o kraju lepe književnosti, ali uprkos tome ona se sve više razvija i sve se više bokori i uspinje na lestvici egzistencijalnih vrednosti.
Kako su savremene tehnologije uticale na književnost? Sada su svi na društvenim mrežama, deca lektire gotovo i ne čitaju, već ih traže prepričane na internetu…?
Društvene mreže kao što je Fejsbuk su uticale da se, pored citatnosti klasičnih pisaca, i mnogi uspavani pisci na toj mreži, koja je demokratična, isprva stidljivo, a potom sve glasnije, uključe svojim uradcima u tu takozvanu Fejsbuk književnost. Društvene mreže su u svakom slučaju doprinele afirmaciji književnosti. Što se lektira tiče, uvek su postojali oni koji su je isčitavala do poslednjih stranica i oni koji su je zaobilazili i snalazili se na različite načine kako bi dobili pozitivnu ocenu.
Koliko je teško u savremenom svetu držati pažnju čitaocu?
U ovom vremenu pomerenih vrednosti, rijalitija, spektakala i vašarskih zabava različitih vrsta, istinski je teško dobru literaturu približiti pravom čitaocu. Ali zato postoje nagrade koje reflektore javnosti usmeravaju ka nagrađenoj knjizi i ona se onda nađe među čitaocima.
Dela Radovana Vlahovića rado se čitaju i van granica Srbije
Vaša dela su prevođena na brojne jezike. Kako manjine u Srbiji, ali i stranci prihvataju dela sa našeg područja? Razumeju li ovdašnje pisce? Šta najčešće traže za čitanje?
Što se tiče prevoda mojih knjiga, oni su se dešavali u skladu sa mojim poimanjem multikulturalnog Banata koji je naš zavičaj nasušni, a koji je u jednom periodu bio ekonomski i kulturološki jedna od najrazvijenijih evropskih regija. Sudeći po promocijama koje sam imao u inostranstvu, a i po prodaji tamo, moje knjige su na različite načine prihvatane. Na primer, u Sloveniji su odlično primljene moje Ljubavne i ok priče, dok je u slovačkoj najbolje primljen moj roman u Bapa u njihovom prevodu. U Severnoj Makedoniji je odlično primljena moja knjiga Večernji akt u devojačkoj sobi Lenke Dunđerski, dok su Nemci bili oduševljeni poezijom iz knjige Moj Gospode. Percepcija mojih knjiga u različitim trrenucima i u različitim državama je bila različita.
Banatski kulturni centar – prvi privatni KC
Još pre više od 3,5 decenije osnovali ste privatno „Kulturno dvorište“ koje je kasnije preraslo u prvi privatni kulturni centar u državi. Kakva je bila tada Vaša vizija, zašto je to bitno i da li su ispunjena očekivanja?
o i danas, ja sam znao da ništa neće biti lako i bez osporavanja različitih vrsta koje su jednako prisutne i onda i danas. Razlika je u tome što smo određene probleme, kako se Banatski kulturni centar razvijao i kako je prolazio kroz svoje mene, upornim radom i stpljenjem prevladavali. Sigurno je jedno da u osamdesetim godinama, kad smo krenuli u osvajanje novih kreativnih industrija, nismo imali svest da smo na pravom putu. Vodio nas je onaj osećaj novozenitističke žudnje za radošću beskonačnog koja se ovaploćuje u Bogu sa svakim uspešno realzovanim projektom.
Kako su ljudi tada doživljavali tu Vašu ideju, a kako danas gledaju na nju?
Malo je bilo razumevanja, ali je daleko više osporavanja i ogovaranja, a da ne govorimo o materijalnoj podršci koja je godinama ili izostajala ili je kasnije bila minimalna. Država je oduvek volela da neguje institucije kulture kojima je ona osnivač, a oni bili samo puki podražavaoci kulture bez kvalitetnog kulturnog proizvoda.
Koji su sadržaji dostupni u „Banatskom kulturnom centru“ u Novom Miloševu i ko se tu okuplja?
Godinama smo organizovali književne, likovne, muzičke i ostale programe, bilo ih je ih više od 1.000, a publika nam je bila uglavnom kako iz našeg mesta tako i iz čitave okoline. Brojne programe smo organozivali i van našeg sedišta, širom Vojvodine, Srbije i u inostranstvu. Poslednjih godina smo se zbog pandemije sveli samo na kulturne manifestacije koje tradicionalno svake godine organizujemo.
Novo Miloševo je na “književnoj mapi globalnog sela”
Živite i stvarate u Novom Miloševu. Da li je život u malom mestu prednost ili nedostatak za jednog umetnika?
Ako je umetnik istinski posvećenik svoga posla, najbolje je da živi u mestu gde se dobro oseća. Ja se dobro osećam u mome selu i u kući mojih predaka gde poslednjih i više od 150 godina živi porodica Vlahović. Korišćenjem novih tehnologija ja sam mojim stvaralaštvom i moje selo uzdigao i smestio na književnu mapu globalnog sela.
Da li nešto novo pripremate i možemo li se nadati nekom novom delu u narednom periodu?
U pripremi je drugi i treći roman iz Triptiha o novozenitistima čiji je prvi roman Noćni razgovor sa sestrom koji je poneo nagradu Knjiga godine i bio povod da upriličimo ovaj razgovor.
Fotografije ustupio Radovan Vlahović
.gif)
.gif)
