I love Zrenjanin portal

  • Univer export
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Reč kritičara: O zatamnjenim delovima porodičnih prizora

Reč kritičara na novu predstavu „Zlostavljanje“ adaptiranu u Narodnom pozorištu „Toša Jovanivić“, po motivima istoimene pripovetke Ive Andrića

Dramatizacija Saša Seničič, režija Momčilo Miljković

Društvo se, pa shodno tome i pozorište, u svetu, i kod nas, odavno suočilo sa problemom svakojakih oblika porodičnog nasilja. U kome, najčešće, muž, ili otac, silom svog pola ili položaja ili „vlasnik“ (patera), pritiska i tiraniše naročito ženski deo svoje porodice. Drame, povremeno i komedije(!) beleže, opisuju, komentarišu čak i „brane“ žrtve. Ovog mi momenta, kada smo mi u pitanju, prvo pada na pamet Sterija, koji još 1838. U „Zloj ženi“, uočava da pored klasičnog (fizičkog) nasilja nad ženama postoji i ono što bi danas definisali kao svojevrsno psihičko/mentalno zlostavljanje. O čemu svedoči izuzetna inscenacija Egona Savina na ovdašnjoj sceni..

I Taxi Zrenjanin

Nova zrenjaninska premijera na sličnu temu, kinjenja i zlostavljanja žene otkriva da je Ivo Andrić toj problematici još 1946. prišao sa književno/etičko/estetičkim pristupom, koji su čak i za nas savremenike pomalo nedostižni. I uznemirujući. Jer smo nespremni da se u svojim životima suočimo sa sa ovom pošašću.. Čak  je upitna činjenica kako ćemo reagovati kad se ista javi na pozorišnoj sceni. Zbog toga se Andrićeva pripovetka „Zlostavljanje“, iz prvih poratnih vremena, sa neverovatno jasnom socio-psihološkom preciznošću, uz očekivani književni kvalitet, koji je drži u vremenu i prostoru, danas i ovde javlja i nameće kao pozorišni, i društveni, fenomen. Koji  udara na našu atavističku svest i savest.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Iz dosta obimne Andrićeve pripovetke „Zlostavljanje“ Saša Seničić je izdvojila i uprizorila samo njeno psihološko-etičko jezgro, koje je izdvojila, oblikovala i prilagodilo scenskom izvođenju. To je uradila vešto, razložno i dobro tempirano. Izostavljanjem Andrićevih pripovedačkih okolnosti, opisa, kao i nanosa epohe, pozorišno izvođenje je dobilo na koherentnosti i uverljivosti, dok Andrić nije suviše oštećen. To je u dobrom stilu naznačeno i u afiši predstave gde piše „Po motivima…). Druga bitna intervencija u izvorni tekst odigrala se sa uvođenjem „dvojnika“ glavnog junaka Andrije u scensku strukturu. Što se pokazalo kao dvoseklo dramatruško rešenje. Scenska drama o „skrivenom“ porodičnom nasilju time je dobila na dinamici i gustini, dok je glumac koji tumači Andriju 1 ( Dragan Đorđević) na izvestan način „oštećen“ za mogućnost dubljeg i suptilnijeg osvetljavanja celovitog lika. Koji je, nažalost, već pojednostavljen izostavljanjem dela Andrićevog pripovedačkog konteksta. Čime smo lišeni uvida u „genezu“  psihičke konstitucije ovog gazde i domaćina, koja ga ne čini boljim, ali razumljivijim svakako.

Međutim, mišljenja sam da kvalitet novostvorenog drama tandema Seničić/Miljković, sa pomenutim inovacijama, nadilazi manjkavosti, nužne i neminovne,.ovakve adaptacije. Predstava „Zlostavljanje“ po motivima iz Andrićevih dela, na zrenjaninskoj sceni postiže jasan etički, socijalni, pa i estetički efekat. Usudio bih se da kažem da predstava deluje kao osobeni izazov našem standardnom mentalitetu javnih „vrlina“, a skrivenih porodičnih „svireposti“. Kao šamar dvoličnosti. Sudbina ove predstave, solidne i precizne,  stoga će se više ogledati više u zrelosti društva/sredine da se, makar na pozornici, suoči sa neprijatnim istinama, a znatno manje će biti merena teatarskim terazijama.

A po njima, dramaturškinja Maša Seničić je znalaćki obavila posao sažimanja i transponovanja Andrićeve proze u pozorišnu sintaksu. Reditelj, Momčilo Miljković je, međutim, u ovoj predstavi sproveo jedan u osnovi kasičan realistički metod, koji je podrazumevao kombinovanje unutrašnjeg monologa junakinje (žrtve) sa dijaloškom frazom koja oblikuje porodični život i manire junaka (nasilnika). Uvođenje „dvojnika“ gazda Andrije, u strukturu radnje bilo bi celishodnije da je liku dodat i andrićevski kontekst koji bi drami dao produbljeniju dimenziju. Koju izvorni tekst ima u sebi.

Ovako, Dragan Đorđević, kao Andrija 1, pomalo je lebdeo u prostoru bez socio-psihološkog konteksta, mada je bio veoma angažovan, koncentrisan i precizan, dok je Stefan Juanin (Andrija 2) imao premalo tekstualnih i mizascenskih opravdanja za stvaranje lika u liku, koji se širi ali ne i produbljuje. Obojica glumaca su, međutim, obavili zadato, načinom dobrih profesionalaca.

Nataša Ilin je Anicu, ženu koja pati i biva psihički zlostavljana, igrala sasvim defanzivno, sa minimalističim korišćenjem izražajnih sredstava.  Čini se da je u utišanosti i povređenosti, uvučenosti u svet sopstvenog pakla, čak preterala sa sa samokontrolom, jer bi njeno ostvarenje sa minimalim dodavanjem „boje, tona i vibracije“ delovalo mnogo efektine i primerenije, dok bi se dramska relacija žrtva – nasilnik  preciznje mogla iskazati i definisati.

Scenografija Milane Trifunjagić, kao da je nudila jedno modernije tumačenje Andrićevog sveta. Koje se nije ipak izborilo.Kostimi Blagoveste Vasileve bili su na istom tragu.

Ipak, zrenjaninska inscenacija Andrićevog „Zlostavljanja“ je solidno pozorišno ostva renje, čija je socijalno-kulturološka  funkcija značajna.

Zoran Slavić, književnik i publicista

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh