 (1).gif)
Nema boljeg načina da se „napune baterije“ nego da se ode negde u prirodu. Da se posmatraju prelepi pejzaži, sluša cvrkut ptica, gledaju životinje. Za ljubitelje pecanja, odlazak na reku je pun pogodak. Dešava se da riba nije jedino što im pomaže da se opuste. Pecaroši koje smo zatekli na Tamišu u Boki kažu da im društvo prilikom pecanja prave labudovi koji su se tu odomaćili.
Milorad Ristić iz Starog Leca četiri decenije peca. Poslednjih 30-ak godina kao destinaciju za ovaj poduhvat često bira Tamiš i to u Boki.
„Ima svakakih vrsta riba. Nema koje nema. Jako je lep pristup sa obe strane da može da se peca. Pre 10-ak dana ljudi su upecali smuđa od 7 kilograma. Nalaze se primerci od 5,6 kilograma. Kolega koji dolazi sa mnom je uhvatio od 3 kilograma. Interesantno je da dolazi na kukuruz. To za 40 godina nisam video. Ovde se najviše peca šaran. Svi mi prihranjujemo kukuruzom. Normalno je da od malena kad se izmreste da jedu kukuruz, jer to ima ovde. To bi bila jedina logika. Inače, ima amura, šarana, soma, štuka, babušaka, belih riba… Mnogo se izlovljava. Sad ne, ali od marta, aprila ovde je sve puno. Ako ne dođeš ujutru rano, mesta nema“, počinje priču Milorad Ristić iz Starog Leca.
„Ima puno dečaka dolaze. Ima dve devojčice i dva dečaka koji dolaze i osvajaju jako lepa mesta na takmičenjima. To su mali ribolovci. Danilo, Borko, Danijela i Ana. Oni se bave time i idu po Srbiji na prvenstva. Treba da ostanu u selu, jer sela su zapuštena mnogo, mnogo, mnogo. Ovo je naftaško selo, pa napreduje. Ali moje selo, Stari Lec, pa Dužine tamo nema ništa. Tamo nema života. Šteta je da selo propada jer država živi najviše od poljoprivrede“, dodaje naš sagovornik.
Nema dana, a da Milorad ne ide da peca
Ovaj strastveni pecaroš uredno pribavlja dozvolu za svoj hobi.
„Najviše, po dozvoli, idu tri štapa dubinca i jedan ovaj mali. Ili tri štapa na plovak. Dozvola penzionerska za 2020. je plaćena 3.500 dinara. Puno sam imao šarana. Juče je Zlatko imao štuku od 3-4 kilograma na kukuruzu. Ljudi su ovde dosta pristupačni. Nema problema što dolazimo sa strane. Ja, inače, ribu ne jedem. Ali, da je pecam volim. Pustite me na vodu u martu i dođite po mene za Novu godinu. Majke mi. Što se tiče pribora ovo je stari. Imam dosta uloženo u pribor. Imam i nove štapove. Pre 16 godina sam otišao u penziju i svakog dana sam na nekoj vodi. Da li ovde na Tamišu, na Staroj Brzavi, na Novom Tamišu… Ribu dam onom ko mi je najbliže. Smuđa voli moja gospođa Gordana i ako je on lepe veličine ja ga ponesem njoj. Manje dajem“, objašnjva Ristić.
Na Tamišu u Boki društvo pecarošima prave labudovi
Poslednjih nekoliko godina društvo pecarošima na Tamišu u Boki prave labudovi.
„Ja pecam 30 godina ovde. Labudovi su došli pre 5 godina. Možda je bilo jedan ili dva para. Bilo je po 4-5 malih. Sada se to razmnožilo. Imaju gnezda svuda. Mislim da je 30 malo. Ima ih puno. I nisu plašljivi. Samo što ne jedu iz ruku. Baciš im hleb i oni dođu. Tamo malo niže izlaze na obalu. Budu pored mene na 2 metra. Ne boje se ničega. Niko ih ne dira. Hranimo ih. Malo se bune. Mi smo pecali. Jedni su bili na obali, a drugi u vodi. Ja sam ih terao polako, a jedan muški frkće na mene. Nisu agresivni. Ali, malo se bune kad ih teramo“, kaže naš sagovornik.
„Milina je videti labuda. On kao da priča sa mnom. Nešto ga ne razumem, ali su divni. Ja im bacim koricu hleba da ih zadržim. Ja bacim, oni uzmu, posmatraju me. Oni su prijatelji ribara. Ne boje se nikoga. Ni onog ko je redovno ovde, ni ko prvi put dođe. Imam fotografije u mobilnom telefonu kako su rasli. Od kad su se izlegli do sada“, ističe Ristić.
U neposrednoj blizini Milorada Ristića, peca i njegov kolega Momčilo Kokotović.
„Dolazim dosta često jer je ovde lepo pecati. Ja sam skoro otišao u penziju. Radio sam u Italiji. Sada sam se vratio u Srbiju i sada sam kod ženinih u Starom Lecu. Sve vreme kolega i ja provodimo na vodi. Ovde smo hvatali lepe ribe. Pre neki dan sam ovde uhvatio velikog smuđa. Još njih šestoro je isto to uspelo. I svima nam je čudno da je došao na kukuruz. Jedan kolega je imao ovde i kidanje. Znači da je jako dobro ovde. U zadnje vreme ne radi riba. Valjda zbog promene vremena, ali mi smo uporni“, objašnjava Momčilo Kokotović.
Tamiš u Boki je raj na zemlji
„Inače, ja sam skoro počeo da pecam. Ranije mi je bilo jako čudno što ljudi idu na pecanje. Sad imam dosta slobodnog vremena i koristim ga u prirodi. Radim vežbice, trčim kad ne radi riba. Babuške, kažu da su izvanredne na tanjirači. Međutim, ja to poklanjam komšijama, po neku dam mačkama. Labudovi su izvanredni. Toliko su se odomaćili, da dolaze do obale. Ima ih zaista mnogo. Kada sam došla bili su par i mali, a sada ima mnogo… Ovde treniraju, kao na pisti, uzletanje, sletanje. Plašimo se da ne ulete u najlon, kad bacimo dalje štapove. Ovde gde pecam im je omiljeno mesto za izlazak na obalu. Tu se odmaraju. Ja njih teram. Vičem, lupam, ali i na to su se navikli. Oni su uporni. Ima i nekih zvukova čudnih od glavnog labuda. Sikće. Ne plaše se uopšte“, dodaje naš sagovornik.
Pecaroši uživaju u pecanju, ali i u druženju sa, ako ne najlepšim, onda zasigurno sa najvećim vodenim pticama.
„Oni dođu, tapšem, dižem ruke, gledaju, zastanu. Nama je cilj da ih oteramo na drugu obalu zbog štapova. Ovde je raj, meni veoma prija. U ovim godinama šta čovek da radi, već da dođe na reku i ubije 2-3 sata“, zaključuje Kokotović.
.gif)
.gif)
