Pucketanje ploče i zvuk igle gramafona na ploči ne može da zameni moderna tehnologija

Muzika se danas najčešće sluša preko you tuba ili raznih plejera. Mladi se gotovo ne odvajaju od svojih telefona i slušalica. Mnogima je neshvatljivo kako se živelo u vremenu kada moderne tehnologije nisu bile ovako razvijene i kada se dobar zvuk mogao čuti jedino sa gramafona. Gramafonske ploče su, uprkos mišljenju mnogih, uspele da se izbore sa svim nosačima zvuka koji su se posle njih pojavljivali. Ljubitelji analognog zvuka i dan danas albume i pesme omiljenih izvođača traže na vinil ploči. Zato se i u Srbiji i u inostranstvu organizuju berze gramafonskih ploča. U Kultrunom centru u Zrenjaninu ona se održava jednom mesečno.

Ovog januara berza gramafonskih ploča održana je 40. put u zrenjaninskom Kultrunom centru.

„Ovde uglavnom dolaze kolekcionari, ljudi koji slušaju ploče i razmenjuju iste… Berzu gramafonskih ploča oganizujemo svakog meseca. Kolika je poseta zavisi od vremena, od toga koliko ljudi imaju para… Sada, pošto je nova godina, interesovanje je manje… Danas je nas 10-ak izložilo ploče. Dolaze ljudi iz Novog Sada, Beograda, Zrenjanina, a bilo ih je i iz Valjeva, Jagodine… Oni koji su bliži su redovni učesnici. Za svakoga uvek ima po nešto. Od popa, džeza, bluza, klasike, roka, hevi metala… Ima i domaćih i stranih izdanja“, kaže Andraš Maša, organizator berze gramafonskih ploča.

Na berzi gramfonskih ploča moguće je naći i ploče od belog vinila

„Slušati muziku na ploči je daleko bolje nego kad je ona na CD-u. Ko je zaljubljenik u ploče to vrlo dobro zna. Ploča je večna ako se čuva kako treba. Ona ne može da se pokvari. Evo ja imam u ponudi jednu izuzetno retku ploču. To je ploča Pink floyda na belom vinilu. Takvih ploča je rađeno samo 300 komada. Ona košta 40 evra i ko zna da li ću je i kada prodati. Ako je i ne prodam ostaviću je sebi za uspomenu. Sad sam je izneo da ljudi vide da je i toga bilo. Mnogi ne znaju da su se ploče radile na belom vinilu. Postoje i one ploče na kojima je slika sa omota ili neka druga slika utisnuta na ploči. To je isto tako retko. Neke grupe su to radile poput „Guns n Roses-a“, objašnjava naš sagovornik.

„Često poklanjam ploče“

Andraš u svojoj kolekciji ima nekoliko hiljada ploča.

„Danas sam na berzu doneo pet gajbi ploča. Ja sam sada izbacio iz svoje kolekcije neke ploče koje manje slušam. Da bih kupio ploče koje volim, moram da prodam nešto što slabije slušam. Žao mi je, ali moram tako. Evo konačno sam danas našao album Mr Big-a koji sam dugo tražio i ovde i u inostranstvu. Ja sam ploče voleo kao školarac, ali tada nisam imao para da pravim svoju kolekciju, pa sad to radim „pod stare dane“, kaže Maša.

„Često i poklanjam ploče. Recimo ponekad volim da čujem i klasičnu muziku koja je na ploči, ali kada toga imam mnogo, a vidim da to neko sluša, ja poklonim. Što da mi to samo zauzima prostor, kada tu mogu da držim ploče koje mnogo više slušam. Isto se dešavalo da deca dođu na berzu gramafonskih ploča i da nemaju para da kupe ploče, pa sam im poklanjao iste kako bi počeli da prave svoje kolekcije. I ja sam dobio dosta ploča i gramafona. Imam 20-30 gramafona. To je ljubav. Neko sakuplja salvete, markice, figurice, autiće, ja sakupljam ploče. Najstariji gramafon koji imam ima više od 100 godina. On je na kurblu. Radi i nije za prodaju. Imam dve vrste starinskih gramafona. Jedan je na rog, nije na trubu, mada mi je želja da nabavim i taj na trubu. Drugi je u jednoj maloj kutiji“, objašnjava naš sagovornik.

Gramafonska ploča može da košta od jednog do više od 1.000 evra

Izlagači najčešće dolaze iz Beograda. Iako se bave istim poslom, njihova iskustva su različita.

„U Zrenjanin na berzu gramafonskih ploča dolazim kad imam vremena. Imam i ja nešto ploča u kolekciji, ali meni je ovo više biznis, jer imam prodavnicu gramafonskih ploča. Moje iskustvo je takvo da je priča o pločama malo više naduvana, nego što su ljudi zaista zainteresovani za ploče. Danas se ne prodaju više ploče. Neki novi klinci kupuju neku novu muziku“, kaže Borko Bojović iz Beograda.

„U svetu postoji razvijen kult kolekcionarstva. Tamo su i cene ploča drugačije. Kod nas ploča može da košta i jedan evro, a može i više od 1.000 evra. U mojoj radnji 80 posto kupaca su stranci. Vrlo malo je domaćih kupaca. Među njima su uglavnom ljudi srednjih godina koji su sada došli malo do para, pa kupuju ploče koje nisu mogli sebi da priušte kada su bili klinci. Zato su neke naše domaće ploče neverovatno skupe za prosečnu srpsku platu. Pojedini primerci idu i do 50-60 evra. Kod nas 80 posto ljudi imaju samo licencirane ploče, originala nema mnogo. Ozbiljnije ploče mogu da se nađu u džezu…“, dodaje naš sagovornik.

„Zvuk ploče ne može ništa da zameni“

„Dolazim svakog meseca na berzu gramafonskih ploča u Zrenjanin. Tu sam već 3 godine. Imam i svoju kolekciju ploča i diskova, a imam i ploče za prodaju. Unazad nekoliko godina vraća se vinil, ploče se vraćaju. Primetio sam da se dosta mladih okreće pločama. Nismo samo mi stariji kolekcionari. Traži se i domaća i strana muzika. Uglavnom pop-rok, klasičan rok, hevi metal… U svim žanrovima postoje i ploče do kojih je teško doći. Tada i mi teško dolazimo do tih ploča. To je malo mukotrpniji posao. Mi dosta razmenjujemo ploče i do nekih ploča dolazimo preko ličnih poznanstava. Nešto može i preko interneta da se pronađe“, objašnjava Dejan Živković iz Beograda.

„Nisam odavno brojao svoje ploče, ali u kolekciji imam oko 300 ploča. To je ono što sam nekada slušao i što volim i dan danas da čujem. Ne skupljam svašta. Zvuk sa ploče ne može da se meri ni sa čim drugim. Ni sa CD-om, niti sa slušanjem preko kompjutera, mp3 uređaja. To je nešto što pamtim iz detinjstva i čega se verovatno nikada neću odreći“, dodaje naš sagovornik.

Ljubitelji ploča putuju po svetu u potrazi za dobrim zvukom

Neki od posetilaca kažu da redovno dolaze na berzu gramafonskih ploča.

„Vrlo često dolazim u Zrenjanin, mada sam vrlo retko šta našao ovde. Ali, volim da izađem iz Beograda, da pogledam, da se lepo osećam među ljudima, da odem do kafea Vremeplov… Po kući mi se „vuku“ razne ploče. Pitanje je šta je deo moje kolekcije, a šta se onako uzgred zadesilo. Imam ukupno nekoliko hiljada što velikih albuma, što onih na 45 obrtaja na 7 inča. To je u nekim kolekcionarskim okvirima prilično skromno. Ja ne idem na kvantitet, već na kvalitet. Imam svoje epizode kada se fokusiram na neki žanr, jer i fokus se razvija. Kada dođem u neku fazu prosto se pitam kako sam nešto ranije mogao da slušam. A onda se desi da se posle 10 godina opet vratim nekoj ranijoj fazi koju sam odbacio. Kada sam u nekoj fazi prilično sam zaslepljen za druge žanrove“, kaže DJ Ellis D Fogg.

„Pre dva meseca sam se vratio iz Teksasa. Putovao sam, ne pitajte koliko dugo, do Ostina u Teksasu. Tamo je bio najveći vašar ploča u SAD. Tamo sam proveo tri dana po 9 sati. Nabavio sam 30-ak albuma i 70-ak singlova. Među albumima sam se fokusirao da probam da nađem nešto od tzv. manje poznate teksaške psihodelije kasnih 60-ih godina. Od kada sam doneo te ploče, među kojima ima i crne muzike, samo to slušam. Ja sam čovek koji je slušao ploče 60-ih godina i koji je dilemu koja je nastala kada se pojavio magnetofon rešio u korist ploče. To je bio veliki test u životu mnogih koji su se u tom trenutku opredelili za magnetofon… Njih je zanimala muzika, a ne format… Kolekcionarstvo znači da želiš da imaš prvo izdanje, a to je podrazumevalo da juriš i tražiš ploče“, dodaje naš sagovornik.

Krckanje i šuškanje ploče izaziva poseban osećaj

„Od početka dolazim na berzu. U svojoj kolekciji imam možda 500 ploča. Najviše su to antologijske ploče iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Slušam ih svakog dana po malo. Sve može da se nađe, samo zavisi koliko košta. Ja sam spreman da izdvojim za jednu ploču do 1.000 dinara. Kad se navikne uvo na ploču, onda vam se smo to sviđa. Meni se ne sviđaju ni CD-ovi, ni you tube… Može da se sluša muzika na you tubu samo informativno. Kada hoću da čujem kakva je neka pesma ili album, onda informativno čujem na kompjuteru i ako mi se svidi tražim da kupim ploču. Drugačiji je zvuk ploče i kada se na njega naviknete, onda samo to prija“, kaže Aleksandar Nikolić iz Zrenjanina.

„Prve ploče sam kupio kada sam bio u osnovnoj školi 4-5 razred. Jedno vreme nisam ništa kupovao, ali sam se vratio tome. Kad se pojavio CD to je bio kao bolji zvuk, nije bilo krckanja, šuškanja… Ja ne volim digitalni zvuk, koliko analogni“, dodaje naš sagovornik.

Na berzi gramafonskih ploča uvek ima i onih koji su prvi put došli

Među posetiocima ima i onih koji su prvi put na berzi ploča.

„Prvi put sam ovde. Drugar mi stalno govori da treba da dođem ovde. Tražim neke ploče, jer sin hoće da napravi kolekciju. Tražim nešto poput Pink floyd-a i Deep Purple… Ja sam 1962. godište i kod kuće imam ploče hard roka, nekih 60-ak komada, ali kažem to je sve ono što volim da slušam… Kad se slušaju ploče to je poseban osećaj… To njihovo pucketanje i taj zvuk igle… Ne mogu da opišem. Nije loša ova berza gramafonskih ploča. Ima svega. Ono što valja je malo skuplje. Ja sam spreman da izdvojim za jednu ploču do 1.000-1.500 dinara, ako je to ono što baš volim“, kaže Ferenc Guljaš.