I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • 3D gradjevinska kuca
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Prvoslav Zakovski – 50 godina prve ljubavi

Glumac Prvoslav Zakovski, za prijatelje Zaka, ceo glumački vek proveo je u pozorištu, a njegov veći deo na daskama zrenjaninskog pozorišta „Toša Jovanović“. Trenutno ga  gledamo u filmskom ostvarenju Miroslava Terzića „Šavovi“  u kojem Zaka igra ulogu svekra.

Film se bavi izuzetno ozbiljnom  temom novorođenih beba nestalih iz bolnica u Beogradu, a scenario je inspirisan svedočenjem jedne od majki, krojačice iz Beograda, koja veruje da joj je dete oteto pre više od dvadest godina – ukratko nam otkriva naš sagovornik.

Zaka je 72. rođendan  proslavio 15. januara i sa nama je podelio priču o svojoj karijeri, glasinama da je uprkos primamljivim ponudama ipak ostao u svom Zrenjaninu…

„Pozorište je moja prva ljubav i ljubav za ceo život. Ja pozorište i dan-danas vidim kao moju sigurnu kuću…“, započinje priču naš veliki glumac, rođeni Užičanin.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.
I Taxi Zrenjanin

– Zaslugu za to što sam pošao ovim stopama i što sam tako dugo ostao u ovom poslu, pripisujem dvojici ljudi koji su neverovatno uticali na moj pozorišni život. Pre svega Radomiru Raši Plaoviću, starom srpskom glumcu, takođe iz Užica, koji me iz Gimnazijskog amaterskog pozorišta odveo u pravo pozorište. On je prepoznao moj talenat i zarazio me scenom. Drugi je Stevo Žigon. On nije propuštao priliku da mi u nekim opuštenim trenucima, uz čašicu kaže, „Ja sam te naučio da glumiš“. Njega se uvek rado sećam. Eto, ta ljubav na prvi pogled ostala je za ceo život.

Prva predstava u kojoj je nastupio kao profesionalac bila je „Koštana“ koju je režirao upravo Raša Plaović. U toj predstavi igrao je policajca. U karijeri dugoj 45 godina, Zakovski je odigrao više od 150 uloga u režiji najvećih reditelja ovog doba.

I love Zrenjanin: Kako ste se našli u Zrenjaninu?

Prvoslav Zakovski: Spletom okolnosti. Ovde sam došao sa mojim kolegom, sada pokojnim glumcem Nedeljkom Pajevićem. On je kasnije otišao u Pulu i dalje, a ja sam ostao. Primio sam se, primila se biljka – slikovito se izrazio Zaka.

I love Zrenjanin: Veliki broj ljudi, pa i glumaca, stremi tome da se preseli u Beograd. Da li ste Vi imali takvu želju?

Prvoslav Zakovski: Mene nije prvenstveno zanimala karijera ili da pošto-poto postanem poznat. Ja sam tu moju ljubav prema pozorištu ravnomerno rasporedio. Zato sam i ostao zaljubljen u njega do danas.

I love Zrenjanin: Šira javnost vas je upoznala i na filmu, u  sećanju je megahit „Montevideo, bog te video!“.

Prvoslav Zakovski: Igrao sam i na filmu, televiziji, radiju, voleo sam da govorim  poeziju. Taj rad na radiju ume da bude veoma interesantan ali to se više nekada snimalo, u današnje vreme je sve manje takvih nastupa. Voleo sam da radim i promocije knjiga, uradio sam sigurno stotinak promocija. Ponosan sam i na zbirku svih tih knjiga sa promocija koje sam dobijao uz posvete pisaca, pa se odavno nosim mišlju da jednog dana napravim svojevrsno književno veče na kom bih tu zbirku i predstavio.

Opet kažem, ja sam tu moju ljubav trošio ravnomerno. Kada sam dobijao ponude, prihvatao sam ih  i radio najbolje što sam mogao. Nikad nisam odbio ulogu i ne žalim ni za jednom. Glumio sam u ostvarenjima „Knjiga drugova“ TV Novi Sad, potom 1981. „Baza na Dunavu“. Bilo je to doba dobre televizije, dosta kvalitetnog programa je tada snimano. Pojavljivao sam se i u „Beloj lađi“ i nekim novijim produkcijskim delima.

I love Zrenjanin: Čini se da su Vas mlađe generacije, koje ne pamte stare serijale i filmove, najjasnije upamtile po kratkom ali efektnom pojavljivanju u filmu „Montevideo, bog te video!“

Prvoslav Zakovski: Ja sam toliko dugo u ovom gradu, pa mislim da mi ne treba „Montevideo“ da bi me ljudi prepoznavali, ali razumem šta želite da me pitate. Pre tog filma imao sam i dve dobre reklame zbog kojih su se ljud, a pogotovo deca, okretali za mnom na ulici. Pa, ponekad to prija, a ponekad i smeta, kako kad. Mnogo njih vezuje me i za zdravicu pivu koju prezentujem svake godine na „Danima piva“.

 

I love Zrenjanin: Još uvek niste potpuno odgovorili zašto Zrenjanin i kako ste tu i ostali?

Prvoslav Zakovski: Prvo, imao sam sjajno društvo, pa zaljubljivanje, pa ovaj moj posao.  Imao sam nakon toga sjajne ponude i u Novom Sadu i Vršcu ali mi nije padalo na pamet da menjam sredinu. Negde sam već jednom rekao da su me užički planinski vetrovi dogurali ovde, gde su me panonski vetrovi njihali lepše nego bilo gde drugde i privoleli da ostanem.

I love Zrenjanin: Umete da budete poetični, što je odlika glumaca koji prođu veliki broj uloga i predstava, i steknu veliko iskustvo.

Prvoslav Zakovski: Ja bih i voleo da sve što imam kažem u 10 lepih rečenica, da ne budem tabloidan, jer to nikad nisam voleo. Četrdeset pet  godina sam neprekidno na daskama koje život znače, i nadam se da će to još potrajati, da ću „dobaciti“ još godina u svom životu. Pre četiri godine jedna veća grupa nas glumaca otišla je u penziju. Pored mene, otišli su Sele, Buca, Anđa i Mira. Pravo da vam kažem, odlazak u penziju nekako nisam osetio jer sam u to doba još radio osam „živih“ predstava. Ja i danas kad izađem iz kuće, prvo svratim u pozorište. To je ta energija, ta hemija koja i dalje traje…Miris pozorišne prašine, zavesa, svetlo, razmena energije sa publikom.. To stvara neku posebnu emociju u čoveku. Ta strast me ne napušta. Mislim da gledaoci to i prepoznaju jer se na pozornici sve vidi. Baš sve, i kad si raspoložen i kad si neraspoložen, sve oni prepoznaju. Kao što je Šekspir rekao da je „ceo svet pozornica“, tako je i ta naša pozornica svet u malom.

I love Zrenjanin: Na fotografijama sa Fruške Gore vidimo da ste veoma aktivni i da održavate dobru formu.

Prvoslav Zakovski: Da, osećam se dobro i svaku priliku koristim za šetnju. Odlazim na gotovo sve planine u Srbiji. Fruška Gora mi je svake godine posle novogodišnjh praznika – staza za zagrevanje.

I love Zrenjanin: U pripremi ovog intervjua, dok smo se interesovali za Vaš život i karijeru, rekli ste „ma koga to interesuje?“

Prvoslav Zakovski: (smeh) Da, jesam. Razjasniću Vam… Toliko je u štampi i na televiziji tih intervjua, toliko ljudi žudi da nešto kaže, da se slika. Tu mislim na one od nazovi „estrade“ pa do neke vrhunske umetnosti, tako da su i čitaoci i gledaoci prezasićeni. Imate nekih 100 ili 120 ljudi koji stalno nešto govore, govore, i vrte se u krug, njihova mišljenja ili postupci se veštački stavljaju u prvi plan, kao da je to nešto jako bitno. U 90 odsto slučajeva se radi o tome „ko je koga prevario, ko je stavio silikone“ i slično, tako da kad neko nešto pametno i kaže, to uglavnom prođe nezapaženo. Eto, zato sam to rekao.

O energiji  kojom Zaka  radi svoj posao, govori mnogo primera a mi smo izdvojili  njegovo oduševljenje  ulogom u predstavi zrenjaninskog pozorišta, u Molijerovom „Don Juanu“.

– Dogodila se neka čudna i lepa energija između velike grupe mladih glumaca, i reditelja, dramaturga, scenografa, kostimografa. Uživao sam radeći dva meseca sa njima, bez obzira što bih mnogima od njih mogao da budem i tata. To je jedna posebna hemija, energija, energija mladih, lepih, talentovanih ljudi na kojima je budućnost i srpskog i zrenjaninskog pozorišta. Zbog svega toga izrodila se jedna vrlo neobična predstava za koju kažu da takva na repertoaru u Srbiji trenutno ne postoji. Ova grupa mladih reditelja u usponu, radi klasiku na neki svoj način. Eto, gospodin Torbica (režiser predstave) smestio je Don Juana u 21. Vek, u savremene kostime. Postalo je nekako“pase“ da se Molijer i sva ta klasična dela igraju u kostimima tog doba. Međutim, „donžuanovska“ pohlepa, prevara, ostala je ista i u današnjem svetu u kom se laž i prevara očigledno isplate i danas – zaključio je Zakovski.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh