Kanap najčešće koristimo kako bismo nešto vezali. Međutim, od kanapa je moguće praviti i različite predmete – mreže, ležaljke, sedeljke, amove, povoce, kaiševe… U umetničkim radionicama se prave i slike od kanapa, a kanapom se ukrašavaju i flaše. Zrenjaninka Elvira Pejović gotovo dve decenije proizvodi predmete od kanapa. U ponudi ima više od 250 proizvoda. Iako bi dosta toga mogla da izvozi, problem je što u tom poslu nema pomoć države.
Proizvodnju užadi i predmeta od kanapa Elvira Pejović je pokrenula 1999. godine. Ipak, ovom vrstom posla njena porodica se bavi još od 1957. godine, kada je proizvodnju pokrenuo njen otac.
“Kao i kod svakog drugog posla, ako volite to što radite, onda vam ništa nije teško. Ali, ovo jeste naporan posao. Mi pravimo predmete od užadi koji mogu da se koriste u poljoprivredi, sportu, za relaksaciju. Da bi se isplela jedna mreža treba dosta vremena. Samo za jedan segment potrebno je 3-4 sata. Moram da kažem da nas šestoro učestvuje u pravljenju jedne mreže. Kada je reč o asortimanu za poljoprivredu tu je najpre potrebno napraviti kanap. Potom se on vezuje, plete i na kraju završava. Sigurno da 5-6 puta uzmemo jedan proizvod u ruke dok ne bude skroz gotov”, kaže Elvira Pejović, vlasnica firme Vreteno.
„Koliko ćemo mreža, kanapa, ljuljaški proizvesti u toku meseca, zavisi od potražnje. U ponudi imamo 250 različitih proizvoda. U poslednje vreme se najviše traže penjalice i program za decu. I to ona kućna varijanta, da deca ne moraju da idu u igraonice, nego da se kod kuće penju po mrežama. Sada postoje jako dobra sredstva kojima se te mreže kače za plafon. Reč je o lepkovima koji mogu da izdrže ozbiljno opterećenje. To ranije nije postojalo, nego je moralo da se buši. Penjalice se sada kače za kuke, kao vreće za boks“, dodaje naša sagovornica.
Malim privrednicima je za izvoz potrebna pomoć države
Svoje proizvode Elvira najčešće prodaje u zemlji.
“Mi poštujemo sve svoje kupce. I one male i one velike. Za naš posao je značajno da učestvujemo na sajmovima. Od osnivanja, odnosno od 1999., izlažemo na Sajmu poljoprivrede u Novom Sadu. Tu svake godine izbacimo neki novi proizvod. Kada imamo mogućnosti, idemo i na neke sajmove i vašare van granica Srbije i tamo prodajmo našu robu. To je naš takozvani izvoz. Nekoliko puta smo bili u Crnoj Gori“, objašnjava Pejović.
„Problem što više ne prodajemo svoje proizvode u inostranstvu je taj što nemamo dovoljno kontakata sa stranim kupcima. To bi trebalo da bude posao države, komore… Da nas male proizvođače povežu sa potencijalnim kupcima. Ja vidim da se ovo što pravim traži u inostranstvu, ali je problem što ne mogu sama da izvozim. Ne smem ni da se upustim u neku veću proizvodnju, jer nemam pomoć države. Mislim da generalno za nas male proizvođače nema dovoljno pomoći. Možda smo i mi malo nezainteresovani. Ja bih mogla da se proširim, da povećam proizvodnju, da zaposlim nekoliko ljudi, ali nemam kome da se obratim i nisam videla ni na kom sajtu neki program na koji bih mogla da konkurišem i da dobijem neka sredstva kako bih unapredila i pospešila svoju proizvodnju“, dodaje naša sagovornica.
Kada su na manifestacijama, tražnja za nekim proizvodima, kaže ova Zrenjaninka, zavisi od doba dana.
„Ujutru se obično traži običan kanap. Oko podne se traže proizvodi za decu, pa se onda kupuju razne penjalice i ljuljaške za decu. Kasnije se traže ulari za stoku. Uveče se najčešće kupuju ležaljke i ljuljaške za odrasle“, precizira Pejović.
Rok trajanja proizvoda od kanapa zavisi od toga kako se oni čuvaju
Materijal od kojeg pravi svoje proizvode naša sugrađanka najčešće uvozi iz Italije, Holandije i Danske.
„Ja sama proizvodim kanap, jer ne bih mogla da proizvodim ležaljke, ljuljaške, mreže od kanapa za koji ne mogu da garantujem i koji nije prilagođen za mreže koje radim. Kod ovih proizvoda je jako važno da se čuvaju. Dešava se da ljudi to samo bace negde, da ih ne čuvaju, pa ih, recimo, kučići izgrizu… Leti, za ljuljaške i mreže nije problem. One su okačene i njima ne smetaju ni sunce, ni kiša, jer su današnji materijali takvi da su otporni na te uticaje. Međutim, kada dođe zima i kada to treba odložiti, onda može da dođe do problema. Ljudi ili zaborave da to sklone ili to negde samo bace. Proizvodi obično traju od 3 do 6 godina, ali ima i onih koji dostignu 10 godina. To sve zavisi od čuvanja“, objašnjava naša sagovornica.
Manjak radne snage
Osim što u poslovanju izostaje pomoć države, poslodavci se žale i na to da ne mogu da pronađu ljude koji mogu i žele da rade.
„Iz godine u godinu se problemi u proizvodnji menjaju. Nikada se ne zna kakvi će biti. Ove godine smo se suočili sa manjkom radne snage. Ovo jeste porodični posao u koji sam uvek uključivala žene koje su ostale bez zaposlenja, a kojima je falilo nekoliko godina do penzije. Onda su one za mene plele mreže kod kuće. Sada je, na žalost, sve manje i takvih radnika. Sad radimo samo mi porodično. Od početka godine smo u potrazi za ljudima koji bi to hteli i mogli da rade. Mladi su otišli da rade ili u fabrike ili u inostranstvo, a stari ne mogu više da rade“, kaže Pejović.
Savremene mašine ne mogu na crtu mašini iz 1800 i neke godine
Iako zahteva dosta ručnog rada, u proizvodnji kanapa i predmeta od kanapa se koriste i mašne.
„U proizvodnji imamo dosta mašina. Imamo savremene mašine za proizvodnju kanapa. One se uključe i same rade. Ali, ni jedna nova mašina ne može da proizvode kanap koji je potreban za ležaljku, onako kako to može jedna stara mašina iz 1800 i neke godine. Taj kanap je najbolji za mreže. Postoje i lakši kanapi do kojih bi ja brže došla, znači lakše bih proizvodila, ali jednostavno to ne radim. Razlog je što ovaj kanap koji proizvodi ta stara mašina, omogućava da ležaljka bude udobna. Ne jaka, već udobna“, objašnjava naša sagovornica.
„Postoje mreže koje idu sa jastucima, kao i one koje idu bez jastuka. Bez jastuka idu ležaljke za ležanje koje imaju dupli čvor. To je ravan čvor koji ne žulja, pa nema potrebe za jastukom. Čvor koji je vezan samo sa jednim kanapom je okrugao i kada se sedne postane još tvrđi, pa bi mreža žuljala ako ne bi bilo jastuka. Mreže sa jastucima su ustvari viseće fotelje. Cene mreža idu od 2.000 do 4.000 dinara. Postoje ležaljke za dvoje koje imaju svoju konstrukciju i one koštaju 80 evra“, zaključuje na kraju razgovora Elvira Pejović.
.gif)
.gif)
.gif)
.gif)
