I love Zrenjanin portal

  • AD POLET
  • 3D gradjevinska kuca
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Priče iz čudesnog vrta Olivere Karan iz Perleza

Olivera Karan je rođena u Zemunu u vreme kada je, kako kaže, to bio grad za sebe. Po zanimanju je viša medicinska sestra u mirovini, a ne u penziji, jer taj izraz, objašnjava, ne voli. Strastven hobi, da se samo njemu posvetila i da se bavi isključivo njime, nema. Ipak, Olivera je zaslužila da bude naša sagovornica jer je veoma radoznale prirode, a sfera njenog interesovanja je, kaže, izuzetno širokog dijapazona. Bavi se pisanjem, baštovanstvom i neprekidnim učenjem iz mnogih naučnih i drugih oblasti, kao što su npr. učenje stranih jezika, Feng Shui, psihologija, medicina… Od kad je u mirovini, Olivera živi u Vojvodini, u banatskom selu Perlez. Upravo je tu nastala njena prva knjiga – „Priče iz čudesnog vrta“.

Već izvesno vreme pišete blogove. Zašto i kako ste se odlučili na taj korak?

Olivera Karan: Svoj prvi blog sam započela sada već davne 2012. godine, stidljivo jer se nimalo nisam snalazila u toj internet sferi. Imala sam potrebu da podelim sa ljudima ono što sam naučila iz mnogih oblasti, a posebno, kako sam u to vreme verovala, znanje koje je stečeno iz prakse i osvedočeno kroz primenu u životu. I danas smatram da sve što znamo i umemo, treba da delimo. U protivnom to su znanja i iskustva koja nemaju svrhu. Isto tako volim da razmenjujem iskustva i razmišljanja na raznorazne teme sa drugim ljudima.

I Taxi Zrenjanin

Blog je bio i izlazak iz moja sigurna četiri zida, moje zone komfora i mnogo mi je pomogao da ojačam svoje prilično klimavo samopouzdanje. Imala sam dosta godina, ali i smelosti da sve što je iza mene izložim mišljenju javnosti bez bojazni da se razočaram. Vremenom naučite da su i pohvale i pokude prisile. Naravno da ljudima više prijaju pohvale, ali one su, takođe, prisile. Ali pozitivne.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

Olivera Karan inspiraciju za pisanje nalazi svuda oko sebe

Gde pronalazite inspiraciju za svoje pisanje?

Olivera Karan: Život sam po sebi pruža mogućnost za bezbroj tema za pisanje. Priroda i svet u njoj, ljudi oko nas. Ponekad mi jedna reč bude inicijalna kapisla za pisanje nekog teksta. Kao što je to npr. bila već zaboravljena reč šamlica.

O čemu najčešće pišete na blogu?

Olivera Karan: Ime mog bloga je “Od svega po nešto”. Iz imena se već jasno da zaključiti da je to blog koji nema svoju nišu, nema samo jednu oblast o kojoj pišem. Moj blog je jedna interesnatna svaštara, jedan interesantan komision tekstova iz mnogih oblasti. Zato ima mnogo oznaka. Kasnije, kako je vreme odmicalo, želela sam da te oznake suzim, ali sam shvatila da ću time narušiti ime samog bloga. Znači, moglo bi da se kaže da je lepeza tekstova poprilično šarenolika. Nemam temu o kojoj najčešće pišem. Imam smernice koje sam izvukla na osnovu praćenja interesovanja čitalaca šta bi to moglo da bude.

Jedan tekst o selu Perlez u kojem živim govori da čitaoci vole putopisne tekstove. Zatim, veliki broj ljudi voli tekstove o zdravlju, o Feng Shuiu… Verujem da je to tako jer su pisani jednostavnim jezikom koji je razumljiv većini, što je bila jedna od mojih želja kada sam počinjala sa blogovanjem.

Olivera Karan

Emotikoni su postali sredstvo izražavanje emocija

Kakve su povratne reakcije čitalaca?

Olivera Karan: Uglavnom pozitivne. Nekad je bilo mnogo više komentara ispod tekstova. Sada ih je manje i nekako verujem da je to zbog toga što na Bloger platformi nema emotikona koji su se uvrežili kao sredstvo za izražavanje emocija i razmišljanja. Znate, verujem da bi bilo i onog emotikona koji je palac na dole. Meni bi i on bio podstrek za preduzimanje neke akcije. Ipak, iskreno, u poslednje vreme sam zapostavila pisanje za blog. Ako želite da budete praćeni, to ne bi nikako smelo da se radi. No, kako je blog meni relaksacija, nije komercijalan, nisam nezadovoljna brojem poseta koje su danas manje nego ranije. To je uglavnom i stoga što moj blog nema jednu nišu.

Na koji način Vi doživljavate blogove, a kako Vaše mišljenje doživljavaju i Vaši prijatelji i oni koji Vas ne poznaju lično?

Olivera Karan: Meni je blog bio i neka vrsta terapije pisanjem. Mnogima je on lični dnevnik. Mnogi moji prijatelji dugo nisu znali da blogujem. Nisu znali ni da pišem čak. A ja sam to činila oduvek. Sa većim i manjim uspehom. Još dok nije ni bilo kompjutera. Sa dolaskom kompjutera pisanje mi je olakšano. Mada i danas nosim sa sobom mali notes u tašni da zapišem ono što me u trenutku ponese. Neki stih, recimo, jer pišem i poeziju, neki događaj, scenu iz života, da mi ne pobegnu. Sa pojavom kompjutera počela sam da pratim i čitam mnogo blogova. Ponekad sam i ostavljala svoje mišljenje. Bilo je odgovora, nekad manje, danas više. Ljudi vole konstruktivnu diskusiju uz uzajamno poštovanje.  Moji bliski prijatelji, a imam ih i zahvalna sam na tome beskrajno, znaju da je meni uvek u glavi samo dobro uvek i prvo za druge.

Ko izađe u javnost treba da ima odgovornost za napisanu reč

Postoji li neka tema o kojoj niste pisali do sada, a imate želju?

Olivera Karan: Nisam pisala na mnogo tema. To su uglavnom teme u kojima su drugi stručniji od mene u svakom pogledu. Nije dobro samo pisati da bi se pisalo. Ako smo izašli u javnost onda imamo i odgovornost za ono što pišemo. Nisam od onih koji pišu osvrte na rad drugih osim ako nešto ne želim posebno da istaknem zbog nečeg što me se dojmilo, kao preporuku, kao predlog. Nisam nikada pisala intervjue, recimo. Volela bih to da pišem. Nažalost, mislim da pišem prilično prošireno, jer meni je sve bitno i nemam dar da odvojim baš ono najznačajnije, pa se još nisam usudila da to i radim.

Pre skoro 8-9 godina oformili ste na fejsbuku grupu Blogeri. Kako ste došli na ideju za to i kako se to dogodilo?

Olivera Karan: Dogodilo se sasvim slučajno. U vreme kad sam oformila svoj blog čitala sam blogove drugih autora i sa namerom da sačuvam neke takstove da ih pročitam kasnije, misleći da sam sebi napravila folder-fijoku za čuvanje tih tekstova, brzopleto sam ustvari oformila grupu. U to vreme Facebook je bio samo na engleskom i očito je da se ja nisam dobro snašla. Tako je umesto foldera Blogeri, ispala grupa. Shvatila sam šta sam uradila tek kada su počeli da pristižu upiti za članstvo u grupu. Tako je sve krenulo. Grupa je sad mnogobrojna, internacionalna i dosta interaktivna.

Blog stalno mora da je aktuelan

Ko su članovi te grupe?

Olivera Karan: Članovi grupe su veoma različiti. Među njima ima običnih ljudi koji vole da pišu, ali ima i pisaca, novinara, publicista, književnika… Takođe, ima i onih koje eufemistički zovemo „pasivni blogeri“. Oni koji vole da čitaju blogove, sa namerom da i oni sami to jednom i postanu. Mnogi od njih i jesu u čemu im već „ovejani blogeraši“ svesrdno pomažu. Na početku, dok je grupa bila još mlada i dok je blogovanje svima bio ili hobi ili izlaz u internet javnost, skoro svi su bili agilniji. Međutim i tu sad ima promena. Od kad su se pojavili „freelanceri“, ali i pojedini „novokomponovani“ blogeri, mnogi su sad manje ažurni. Na svu sreću postoje entuzijasti koji ne odustaju. Blogovanje iziskuje dosta bavljenja kako na radu da blog bude sve vreme aktuelan, tako i na unapređivanju samog bloga.

Šta je ono što Vas povezuje, a po čemu se međusobno, ipak, razlikujete?

Olivera Karan: Koliko sam posle ovih godina blogovanja mogla da zaključim sve nas uglavnom vezuje ljubav prema pisanju. Međutim, naravno da je tu i pritajena želja da se za one koji to rade zanimljivo i kvalitetno čuje i sazna. Blogovanje je iznedrilo dosta pisaca veoma ozbiljnih i izuzetno nadarenih iz mnogih sfera pisanja kao što su npr. kratke priče, koje su dosta zanemarene u našoj književnosti ili čak i pisce koji izvanredno pišu naučnu fantastiku, romane na socijalne teme, trilere i dr.

Čudesan vrt Olivere Karan u Perlezu

U dvorištu Vaše kuće u Perlezu imate jedan „čudesan“ vrt. O kakvom se zapravu vrtu radi i zbog čega je on čudesan?

Olivera Karan: Čudesnim vrtom nazivam dugi niz godina moje dvorište i malu baštu u njemu. Bašta je uređena, baš zato što je mala, po ugledu na engleske wallk side garden – bašta pored staze. Centralno mesto zauzima voćnjak sa travnjakom i cvetne leje, u krug, pored zidane ograde. Želja mi je bila da te zidove ozelenim, da im udahnem život. I naravno, onda su došle ptice, insekti, leptiri, ježevi, žabe i ostali „stanovnici“ vrta. Imam i jedan omanji deo u kojem je povrtnjak gde se ja, gradsko dete, trudim da u malim lejama uzgojim eko povrće. Povrće gajeno na najzdraviji način.

Moj vrt je utoliko zdrav, jer koristim samo prirodne preparate za zaštitu, prirodno đubrivo i kompost koje pravim sama. Premda, iskreno, zdrav je onoliko koliko je sveukupno priroda zdrava. A zna se koliko su nam zagađeni i voda i vazduh, ali i zemlja, jer se prema njima dugi niz godina odnosimo potpuno neracionalno i prilično bahato. Čudesan je i zbog toga što na malom prostoru raste mnogo biljaka, drveća uz prisustvo i ostalih životinjskih vrsta bez kojih ne bi mogao da bude ni tako zanimljiv, a ni zdrav. Moj vrt je jedan mali eko sistem za sebe.

O uzgoju biljaka dosta može da se nauči na internetu

Na koji način ste uklapali biljke koje imate u njemu? Odakle su sve te biljke stigle u Vaš vrt? Da li su tu samo naše tradicionalne vrste ili ima i nekih koje su stigle iz drugih država, sa drugih kontinenata?

Olivera Karan: Ljubav prema bašti i biljkama nosim iz detinjstva, ali i moja radoznalost na tu temu je učinila da dosta tog učim iz oblasti prirodnih nauka koje obožavam. Pre svega, nije isto gajenje biljaka u saksijama i na otvorenom. To sam shvatila kad sam dobila moju kuću u Perlezu od moje mame. Tek tu je počelo moje otkrivanje biljnog sveta na pravi način. Zamisao mi je bila da imam od svake sorte voća bar po jedno stablo.

Ukrasne biljke su mi bile veliki izazov i nešto sasvim drugo. Svaka biljka traži svoje uslove za život, a ja sam se ranije, kupujući knjige iz baštovanstva, trudila da svakoj pružim maksimum uslova. Sa više ili manje uspeha. Sad mi „čika Google“ ili Yotube,  dobro dođu da saznam skoro sve što me interesuje za uspešan uzgoj lepe bašte. Biljke se trudim da uklapam po normama Feng Shui bašte. Čovek u bašti treba da oseća spokoj i zadovoljstvo, a upravo to osete svi koji dođu u moj Čudesni vrt, čak i oni koji nemaju dar da osete prirodu i svet oko sebe.

Razmena biljaka među prijateljima

Voće je uglavnom iz našeg podneblja, ali naravno da ima i primeraka koji su se prilagodili ovoj ovdašnjoj klimi. Biljke, cveće, sam uglavnom kupovala od rasadnika, mnoge i na pijaci od seljanki koje donose rasade iz svojih bašti, ali sam ih i dobijala na poklon. Stizale su iz Nemačke i Austrije, one kojih nekad nije bilo kod nas. Član sam jedne od najvećih grupa ljubitelja bašte na Facebook-u – „Moja bašta može svašta“, koju je oformila jedna divna žena i gastrobloger Gvozdena Živković,  iz Ražnja. U grupi sam upoznala divne ljude koji su mi postali virtuelni, ali i prijatelji „uživo“, kako kažem.

Sad već godinama razmenjujemo između sebe cveće koje nema neka od nas. Veoma sam zahvalna mnogim svojim prijateljicama iz grupe jer su mi pomogle da asortiman cveća koji imam oplemenim tako da u mojoj maloj wallk side garden raste, za neverovati, mnogo biljaka. Primera radi tu ima preko 50 ruža i više od 25 klematisa što one koji su bili u mom vrtu i koji znaju koliko prostora traže te biljke začudi kad vide da su stale u taj mali prostor. To govori da mora dobro da se planira i da se zna kako da se iskoristi prostor, ali i drugi „zakoni“ na kojima same biljke insistiraju.

Ko se krije u čudesnom vrtu Olivere Karan?

Koliko vremena provodite u svom vrtu i da li je za Vas njegovo uređenje obaveza ili opuštanje?

Olivera Karan: Ima tome mnogo godina da sam kupila jednu divnu knjigu „Tajne starih baštovana“. Ona mi je pomogla da naučim kako da sa malo vremena moj vrt izgleda lepo i negovano. Znate, godine lete. Moja želja da radim mnogo ne može baš da bude ispunjena punim kapacitetom, jer godine starosti, ipak, čine svoje. Međutim, rad u bašti je za mene, pre svega, veliko opuštanje i još veće zadovoljstvo kad mi biljke uzvrate. A one to uvek i urade, ako im poklonite koliko god svog vremena i brige.

Vreme koje provedem u vrtu zavisi od godišnjeg doba. Kao i svi paori, tako i ja u proleće radim najviše, ali planski. U leto se vrt uglavnom održava, dok se u jesen pribire i rasklanja, zaštićuje.. Posla uvek ima, ali ako se lepo rasporedi onda se i postigne. Za teže fizičke poslove – kopanje, podizanje… imam pomoć.

Dolaze li Vam često gosti da bi provodili vreme i uživali u Vašem vrtu i šta Vam najčešće tada govore?

Olivera Karan: Trenutno sam, već poduže, baš tužna što ih nema, jer je ove godine vrt posebno lep. Ja stalno nešto dodajem, ukrašavam i mnogi od mojih prijatelja to još nisu videli. Ranije su dolazili  urednije. Uglavnom se iznenade i oduševe. To su sve gradski ljudi i njima je, naravno, lepo u jednoj zelenoj, mirnoj oazi. I još kako su svesni da održavanje te oaze iziskuje veliki trud i posvećenost, ali i ljubav.

Ko osim Vas najčešće boravi u vrtu?

Olivera Karan: Ne mogu reći najčešće, jer meni to nije dovoljno često, ali život tako diktira. Uglavnom su to moja deca i unuci. Tu su sad, moje dve mačke i mnogo životinja „dođoša“ kako ih zovem.

„Priče iz čudesnog vrta“

Prošle godine ste izdali knjigu „Priče iz Čudesnog vrta“. Radnja u Vašim pričama vezana je upravo za vrt u Vašem dvorištu. Kako je zapravo nastala knjiga i o čemu nam ona govori?

Olivera Karan: Knjiga „Priče iz Čudesnog vrta“ je morala da se pojavi. Sve priče koje sam pričala mojim unucima dok su boravili kod mene u Perlezu, tražile su da budu i zapisane. Znate, kao ono – što nije zapisano, nije ni urađeno. Oni su svako veče tražili novu priču, a ja sam onda pričala o svemu šta se dešavalo u vrtu, a što sam ja videla i sve to pretakla u priče. Osim toga, mnoge priče su i njihove dogodovštine iz boravka u vrtu za vreme njihovih dolazaka. Želja mi je bila da i to ovekovečim na neki način da bi oni mogli toga kasnije da se sećaju, a možda i pričaju i čitaju svojoj deci.

Naslovna stranca Vaše knjige je crtež Vaše unuke. Koliko Vama to znači, a kako je Vaša unuka reagovala kada je saznala da je njen crtež na koricama knjige?

Olivera Karan: Jeste, naslovnu stranicu knjige je crtala moja starija unuka Jana, moja, kako je zovem Vila. Još dok sam ja u šali govorila kako ću da izdam knjigu sa pričama i kako  bi trebalo da crtaju po neki detalj iz svake priče, kad im je dosadno, oni su crtali. Svaki ono što je želeo i kako je umeo. Ja čuvam neke crteže moje dece i mojih unuka pa sam sačuvala i ovaj koji je moja Jana nacrtala sa svojih osam godina. Crtež prikazuje dva lika iz knjige, jednog cvrčka i jednog vrapca. Moja Jana je bila izuzetno radosna i iznenađena kad sam joj pokazala knjigu na čijoj je naslovnoj strani bio njen crtež. Inače, svi moji unuci veoma lepo crtaju, ali Jana najlepše.

Knjiga „Priče iz čudesnog vrta“ Olivere Karan namenjena je i maloj i velikoj deci

U opisu knjige piše da je ona namenjena svoj deci od 7 do 77 godina. Na šta ste tačno mislili kada ste to naveli?

Olivera Karan: Taj slogan od 7-77, mi je bio neka asocijacija na onaj slogan „Politinog zabavnika“ od 7-107. Kako nisam htela, a sigurno ni smela, da iskoristim njihov slogan, osmislila sam ovaj jer u suštini bi čak moglo da se kaže i ono što važi za taj dečji časopis, koji je itekako i časopis za odrasle. Otuda i moja knjiga jeste i za malu i za veliku decu. Iz mnogo razloga, jer se sadržaj priča iz knjige može višestruko tumačiti. Naravno, ko razmišlja široko. Naime, knjiga nije samo zabavnog karaktera ona je i socijalna i edukativna i terapijska… Sve zavisi od čitaoca koji želi da štivo sagleda iz više uglova. Ono što jeste veoma bitno je da je knjiga za sve koji vole prirodu, ali i za one koji će je zavoleti sigurno posle čitanja jer oslikava stanovnike prirode sa mnogo ljubavi.

Ko više čita Vašu knjigu deca ili ona malo starija deca?

Olivera Karan: Knjiga nije dugo u prodaji, ali je kupuju uglavnom odrasli za decu ili kao poklon odraslima. Takva su moja saznanja.

Koji se sve likovi koji pojavljuju u knjizi „Priče iz čudesnog vrta“?

Olivera Karan: Ono što je vrlo interesantno je da je knjiga bogata mnogim likovima. Skoro svi su opisani u pojedinačnim pričama, ali se mnogi pojavljuju i kao sudionici u drugim. To govori da priče imaju međusobnu sponu. Likovi su voćke, jež, žabe, razni insekti, puževi, trave, cveće, ptice…

Likovi u knjizi imaju stara srpska imena kako se ona ne bi zaboravila

Likovi u Vašoj knjizi imaju stara srpska imena. Zbog čega ste se odlučili na taj korak?

Olivera Karan: Namera mi je bila da nekim svojim doprinosom otrgnem ta lepa imena od zaborava. Mnoga u sebi imaju veliku simboliku. Ubrzan život i moderni trendovi, da iskoristim ovu tuđicu koja sve govori, doveo je i do nekih novih imena koja nisu bila deo našeg podneblja. Neki likovi su dobili imena iz epskih pesama, neki iz književnih dela, neki po značajnim geografskim pojmovima, neki po velikim kompozitorima, neki po mestu porekla…

Šta je ono što povezuje likove u Vašoj knjzi?

Olivera Karan: Sve likove povezuje ljubav prema mestu u kojem žive, kao i osećaj pripadnosti i zajedništva. Oni svi, onako raznorodni, žive skladno na veoma malom prostoru, bez nesuglasica i to samo po sebi dosta govori. Da se sve može ako se hoće. Upravo to je čini i knjigom koja je i na poseban način socijalna.

Kako u tim likovima deca i odrasli mogu da se pronađu?

Olivera Karan: Već ste sigurno shvatili da sam biljnom i životinjskom svetu dala ljudske osobine što govori da su priče pisane u personifikaciji. Svi likovi imaju raznorazne ljudske osobine i to je ono u čemu se svaki pojedinac može pronaći, ukoliko, kako volim da kažem, iskreno porazgovara sam sa sobom. Deca mogu da prepoznaju osobine odraslih u ponekim trenucima, ali i da mnogo toga nauče. I ne samo deca.

Podrška porodice i prijatelja nije izostala

Kako je reagovala Vaša porodica kada ste rekli da želite da izdate knjigu?

Olivera Karan: U početku su to prihvatali sa osmehom koji je u sebi krio čuđenje. Znate, danas se malo čita. Nekako verujem da su se u sebi pitali „Ko će da čita tu njenu knjigu o bubama i puževima, o Snešku Beliću, o pticama, kad ljudi ne znaju gde udaraju u borbi za golu egzistenciju“. Razumela sam to čuđenje, ali sam isto tako znala da je upravo ono što te priče u sebi nose i jedna vrsta kratkog bekstva baš od te trke. Jedan kratak odlazak u mir, odlazak u jedan svet u kojem ima i lepote i ljubavi, svet koji se gubi, a postojao je  svojevremeno i među ljudima i od kojeg su se oni usput, kroz život otuđili.

Šta su Vam rekli prijatelji?

Olivera Karan: Moji prijatelji vole moja pisanija i podržavaju me u tome. Tim pre što sam ja, kao i oni,  u trećem dobu. Njihovo oduševljenje mojom energijom sa svime čime se lično okupiram, mislim da i njima daje podstrek da shvate da život nije prestao sa odlaskom u penziju.

Pišete još od detinjstva. Kako to da ste se tek sada odlučili da izdate knjigu?

Olivera Karan: Jednom svako od nas mora da donese neke odluke u svom životu. Tako sam i ja donela odluku da bez straha izađem na crtu javnosti. Moje samopouzdanje je sad mnogo jače nego nekad, jer je iza mene puno iskustva i naravno naučenih lekcija. Osim toga, sad imam, nadam se, dovoljno vremena da se bavim onim što volim. Ranije su to morali da budu prioriteti – porodica, deca, njihovo odrastanje i sve što ide uz to…

Olivera Karan iskreno o težini izdavanja dela u Srbiji

Koliko je teško danas u Srbji izdati knjigu? Na kakve sve probleme i poteškoće nailazi neko ko želi da izda knjigu?

Olivera Karan: Veoma je teško danas izdati knjigu u našoj Srbijici, kako ja tepam svojoj/našoj zemlji. Što zbog materijalnih uslova, što zbog načina razmišljanja sredine u kojoj živimo, a koja je vrlo sumnjičava. Posebno kad se radi o novim imenima. Novi pisci uglavnom sami finansiraju izdavanje svojih knjiga, sami se „reklamiraju“ dovijajući se kako znaju i umeju, organizuju uglavnom sami promocije istih. Malo ko ima mogućnost da se reklamira, a znamo iskustveno da je reklama moćno oružje za propagiranje nečeg. Izdavačke kuće ulažu u već poznata imena od pera. Sve to dovodi do zaključka da uglavnom entuzijasti i odani pisanju idu do kraja.

Kao neko ko je po prirodi optimista nadam se da će se to možda i promeniti u ovom svetu gde su uveliko zaživeli elektronska knjiga i uređaji poput Kindle. Mišljenja sam da ukoliko nešto ima u sebi poruku i određeni kvalitet, možda ima nade da i tako zaživi jer svi smo svedoci da se sve manje čita. Knjiga, ova koju držimo u ruci, koja ima svoj miris, svoj ritual… Ali, polako gubi borbu od  moderne tehnologije.

U planu je jedna prava knjiga za decu i još nekoliko drugih

Da li imate u planu da izdate još neku knjigu i zna li se već o čemu ćete u njima pisati?

Olivera Karan: Oh, planova imam dosta. Ova knjiga, „Priče iz Čudesnog vrta“ je trebalo da izađe kao druga, što znači imam već gotove, opet priče, za još jednu knjigu. Ja i dalje pišem jer mi je to bekstvo od trivija, kako zovem svakodnevne „obaveze“ i odlazak u neki drugi, moj svet. U planu je jedna prava knjiga za decu, već započeta, neke novele ili romani, već koliko bude materijala za pisanje. Tema je neiscrpna, život i ono čime sve on okiti nečije postojanje i kraj. Nadam se da ću dovoljno da trajem da mi to i pođe za rukom.

Možemo li da očekujemo nastavak priča iz čudesnog vrta?

Olivera Karan: To bi bilo veoma lepo, ali ne bi bilo svrsishodno. Ne bi ni imalo težinu koju ima ova knjiga, iako tema ima na pretek jer svaki dan se nešto novo desi u mom Čudesnom vrtu. Možda i bude, ali koncipirana drugačije jer, nikad ne reci nikad.

Koliko je i kako korona virus promenila život Oliveri Karan?

Vi ste zdravstveni radnik u penziji. Kako ste se u prvom udaru korone nosili sa novonastalom situacijom, a kako danas?

Olivera Karan: Ja sam koronu očekivala još u februaru mesecu, znajući šta se već dešavalo u Kini. Tako smo se mi, moj suprug i ja, moglo bi se reći povukli iz socijalnog života već krajem tog  meseca. Popunila sam kućne zalihe, jer sam znala šta nam sledi, iz nabavke u jednom velikom beogradskom marketu, kad sam i videla moju decu i unuke u Beogradu. Bilo je to za osmi mart.

Na koji način je korona virus uticao na Vaš život?

Olivera Karan: Postavili ste veoma kompleksno pitanje. Korona virus, ma koliko govorili da je on mešavina SARS-a i novog virusa je nešto što niko nije očekivao i o kojem se mnogo i ne zna. Nevidljivi neprijatelj je najteži neprijatelj. Zato je na moj život uticao višestruko i kao sve novo i dobro i loše. Loše, jer je u meni ponovo probudio  pritajenu anksioznost sa kojom se dosta hrvem, a opet i dobro, jer me je na neki način „naterao“ da svoje vreme iskoristim bolje i celishodnije. Nije dobro što mi je smanjio koncentraciju na samo jednu stvar, čitanje npr. ali ni što je na neki način stvorio neku vrstu blokade baš u pisanju. Zbog one, već pomenute svrsishodnosti.

Međutim, čim sam uspela da iskanališem anksioznost na razumnu meru, da prihvatim, stvari su dobile bolji tok. Preusmerite svoj život na neke nove koloseke. Decu i unuke viđam preko Skajpa dvaput nedeljno, odlazim po neophodno samo jednom u četiri do pet nedelja i radim dosta u bašti. A to je ono što mi puni baterije za dalje, uvek.

Pronađite dovoljno ljubavi za sebe i druge

Šta bi bio Vaš savet sugrađanima? Kako da se ponašaju i kako najbolje da provedu ovo leto, budući da odmor onakav na kakav smo navikli da imamo do ove godine sigurno nećemo imati?

Olivera Karan: Za sve treba vreme. Sve kako dođe mora i da prođe, pre ili kasnije. U životu su za sve najvažniji ljubav i strpljenje. Moj predlog je daljudi  u sebi pokušaju da pronađu dovoljno ljubavi za sebe i za druge, poštujući preporuke. Upravo sve one kojima su naš još učili naši stari, a na kojima stalno insistiraju zdravstveni radnici kojima, da bi mogli da se izbore na „prvoj liniji fronta“, itekako treba pomoć svih nas. Korona se polako širila i isto tako polako će iščeznuti. Upravo zato moramo da naučimo da živimo sa njom.

Što se odmora tiče, preporučila bih ljudima da mnogo više rade sve ono što nisu. Pre svega, da se druže sa svojom decom, ako imaju mogućnosti, i sa prirodom. Niko ne može da vam pruži najviše snage i ljubavi kao deca i priroda oko vas. Nek se ograde od toksičnih TV sadžaja, nek rade nešto korisno „u ruke“, što bi rekla moja baka, pronađu možda neke svoje pritajene sposobnosti. Ima mnogo toga za šta su ljudi sposobni, ali su se otuđili od pravog života priklonivši se, mnogi i ne znajući, nekom plasitificiranom. I naravno, svima želim da u tome i uspeju i ostanu dobro i zdravi!

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh