Za Kompaniju Agroživ 2012.godina je bila po mnogo čemu značajna, između ostalog i po godini jubileja jer se 1.oktobra navršavaju dve decenije od osnivanja današnjeg giganta u proizvodnji pilećeg mesa. Posrnuće koje se desilo 2008.godine, promenilo je donekle način poslovanja ali je ujedno bilo i snažan motiv za veliki come back na domaće, i tržište okolnih zemalja, građenje brenda i plasiranje novih proizvoda. Prvi čovek „Agroživa“ Žitište, Predrag Amižić, danas priča koliko je bilo teško vratiti kompaniju na tržište, radnike na posao i poverenje u potrošače.
Predrag Amižić : Država je imala značajnu ako ne i presudnu odluku za sudbinu „Agroživa“ krajem 2010. godine odlukom da nakon stečaja uđemo u vlasništvo kompanije „Srbijagas“ sa 100% . To je bilo potpuno pravilno jer je pretio klasičan bankrot i ova kompanija bi nestala. U takvim uslovima bi se desila apsolutna dominacija drugih proizvođača, pre svega Slovenaca, a mislim da nije primereno da Srbija koja ima tradiciju u živinarstvu, izgubi takvog giganta. Prošlu godinu je obeležila konsolidacija sistema i proizvodnje nakon izlaska iz stečaja, a 2012.-ta je godina potpune ekspanzije kompanije koja u ovom trenutku ima dominantnu poziciju na srpskom tržištu, ako uzmemo u obzir da su prisutna tri ozbiljna industrijska proizvođača – Agroživ, Perutnina i Vindija.
U vreme stečaja držali smo 15-20% tržišta , a sada blizu 55-60 posto, što znači da smo za nepune dve godine vratili jednu apsolunu lidersku poziciju. Ono što sada očekujemo i što može da označi proslavu tih 20 godina jeste činjenica da smo ušli u ozbiljne razgovore sa strateškim partnerom, vlasnikom kompanije Srbijagas i moja očekivanja su da ćemo do kraja godine ući verovatno u strateško partnerstvo. To partnerstvo bi trebalo da donese dve stvari – prava jeste da privatni kapital bude dominantan, a druga, da se stvore sredstva koja će biti namenjena investicionim ulaganjima. Poznato je da smo mi za ove dve godine pripremili sve da se nova investicija klanice realizuje, čak smo kupili deo opreme vredne 5 miliona evra – to je nova linija za klanje „Stork“ koja se trenutno prebacuje iz luke Novi Sad u Zrenjanin. Sadašnja procena je da je otprilike nekih 20 miliona evra potrebno za investiciona ulaganja. Time će kompanija dobiti sigurnu budućnost i 2,5 puta veću proizvodnju nego sada. Trenutno proizvodimo iznad svih tehnoloških mogućnosti kompanije jer sve odlazi na domaće i tržišta Bosne, Hrvatske, Makedonije i Crne gore i nažalost nemamo dovoljno robe za rusko i tursko tržište, islamske zemlje, a ova klanica će doneti mogućnost proizvodnje i robe u dovoljnoj količini za izvoz.
Kako je izgledalo pokretanje proizvodnje u Agroživu, vraćanje zaposlenih na posao?
Predrag Amižić : Početak 2011. godine je bio vanredno naporan, jer smo praktično kupovinom od strane „Srbijagasa“ bili kao novorođenče. To je značilo da 1.januara 2011 godine nikome ništa nismo dugovali ali nažalost nismo imali ni obrtnog kapitala. Jedino rešenje da dođemo do tih obrtnih sredstava videli smo u pozajmicama od „Srbijagasa“. Pritom smo bili vezani za tu kompniju tako da nismo mogli da radimo ni sa poslovnim bankama, pa „Agroživ“ ni u ovom momentu nema nijedan kreditni aranžman, i to je bio jako težak poduhvat da u pra dva tri meseca sve pokrenemo, podignemo na maksimum, dovedemo proizvodnju na iznad 100% kapaciteta, uposlimo sve, primimo još radnika, da se vratimo na tržište i podignemo nivo kvaliteta svih proizvoda. Brend je postojao ali je bio pod senkom dešavanja iz 2008. godine. Trebalo je i kroz medijski prostor ljudima u glavama razdvojiti te priče i mi smo sve uspeli.
Da li to znači da kompanija trenutno nema nikakvih problema?
Predrag Amižić : Ne mogu pričati o „Agroživu“ samo u superlativu, jer problemi postoje pre svega po dva osnova i to je ono što ćemo mi reći našim strateškim partnerima. Jedan problem jeste očigledno značajan- višak broja zaposlenih. Mi smo prosto platili cenu društvene odgvornosti kompanije kada smo je preuzeli jer je, vrlo iskreno govorim, na ovu kompaniju bio vršen izuzetno veliki pritisak i zaposlen je značajan višak broja ljudi. To je cena koju je kompanija platila u specifičnim uslovima. Ostali smo korektni prema budućem strateškom partneru što taj broj viška radnika držimo u statusu rada na određeno vreme. Kompanija ternutno ima 1500 zaposlenih, i od toga je 500 na određeno. Sa stanovišta Sindikata mi nemamo ni jednu jedinu primedbu, i sindikalna prava su u celosti ispunjena, od redovnih zarada, toplih obroka, putnih troškova, radničkih i sportskih igara, odlazaka na odmor.Po našim računicama trenutno je 1000-1100 ljudi potrebno za optimalan rad. Drugi problematičan aspekt koji je još teži od viška zaposlenih jesu sirovine koje mi koristimo u velikim količinama, pre svega mislim na kukuruz, sojinu sačmu, sojino ulje i pšenicu za ishranu naših životinja. Kada bismo mi u januaru mesecu bili u prilici da obezbedimo sirovine barem za 6 meseci i uskladištimo to, kalkulacija bi bila neuporedivo bolja pa bi i to donelo dodatnih 40-50 miliona kao bolji poslovni rezultat. Koliko imamo potencijala govori i činjenica da smo u prvih sedam meseci 2011.godine ostvarili ukupan poslovni prihod od milijardu 407 miliona, a za isti period ove godine, do kraja jula 2012., tu cifru smo uvećali na 2 milijarde 761 milion, što znači blizu 100%. Očekujem da ćemo ovu poslovnu godinu završiti sa prihodom od blizu 5 milijardi što je po meni fenomenalan rezultat.
Imate jaku medijsku prisutnost i vidljivo je da mnogo ulažete u promociju novih proizvoda. Čime se rukovodite kada uvodite nove proizvode – da li osluškujete konkurenciju, tržište, potrebe svojih potrošača?
Pročitaj jošvesti
Predrag Amižić : Jasno vidimo svoju ciljnu grupu na tržištu i u tom pravcu se krećemo. Prvo smo ih prepoznali u najmlađima, ne samo zato što smo hteli da ih prilagodimo njihovom uzrastu i da im budu interesantni nego zato što su to perspektivno odrasli ljudi koji će nastaviti da koriste te naše proizvode. Druga ciljna grupa su nam bili ljudi sa zdravstvenim problemima kojima smo ukazivali na prednosti pilećeg mesa u ishrani. I na kraju, opredelili smo se za gotova jela i konzerve onog momenta kada smo preradu premestili u “Kolbis” Novi Sad i kada je ovde u Žitištu nastao prostor u kojem možemo da pravimo konzerve i gotova jela. To su finalni prozvodi najpogodniji za izvoz. Jer jako je teško da u Rusiju izvozimo svežu piletinu zbog kratkog roka trajanja, smrznutu takođe nemožemo zbog konkurencije sa brazilskom i argentinskom piletinom. Kada smo to osetili, dali smo akcenat da razvijamo pomenute linije i one sada imaju veliku razvojnu perspektivu.
Na pitanje da li će doći do poskupljenja cene pilećeg mesa, Amižić kaže da će ove godine ta kompanija uspeti da zatvori bilansne pozicije ali da je sledeća godina apsolutno nepredvidiva. S obzirom da je suša napravila katastrofu, cenu proizvoda će umnogome diktirati cene kukuruza i sojine sačme.
.gif)
.gif)
