Pozorišna kritika o drugom delu predstave "Čovek je čovek"

MALI ČOVEK U VELIKOJ ISTORIJI

Breht – ČOVEK JE ČOVEK, deo drugi

Prikaz prve polovine Brehtove rane drame „Čovek je čovek“ u najvećoj meri su obeležile pohvale trudu, umeću i potencijalu zrenjaninskog ansambla, zatim dileme vezane za svrsishodnost podele komada na dve celine, i njihovog odloženo prikazivanja.

Bilo je i dosta decidiranog neslaganje sa kvalitetom i funkcionalnošću „reklamnih poruka“ u Brehtovoj matrici. Konačno, preovlađuje ubeđenje da je, ipak, reč o uspešnom i dosta efektnom pozorišnom izvođenju. Okončanjem „projekta Breht“, u prilici sam da definišem svoje utiske o ovom pozorišnom pokušaju da se promenjenim formatom klasičnog dela uspostavi paralela i estetičko-idoeloški link sa današnjim vremenom.

Tu analizu bih počeo od suštine – kako je parcelisanje podnela strukturalna celovitost drame? Dosta dobro, možda najviše zbog toga što epsko pozorište koje Breht zagovara ni ne počiva na fabularnoj i dramaturškoj ulančanosti i minuciozno stiti. Kada je u pitanja segment unutrašnje temporalnosti i kontinuiteta kauzalnosti, stvar stoji malo drugačije, jer su nosioci drame, ideje i epohe, glumci, u drugoj „ epizodi“ pomalo i povremeno morali da iznova započinju lik, misao i stav, koji zastupaju, po Brehtu, režiji i sopstvenom habitusu. Ipak, oni su uspeli u tome, zahvaljujući talentu i entuzijazmu. Čak im je i rediteljka, koja je ih je prethodno dovela u iskušenje, u tome pomogla. I treća upitanost koju nameće zrenjaninski „projekat Breht“ – da li je pomereno težište drame izazvalo izvesnu žanrovsku metastabilnost, ima dva moguća odgovora: za poznavace Brehtove poetike i ideologije odgovor je – jeste, jer ukupan stil drugo dela ove drame inklinira ka oporoj komediji, što nije samo po sebi mana. Jer je i druga epizoda dela „Čovek je čovek“ kaposeban pozorišni entitet uspela.

Čak je, ovako organizova Brehtova drama, možda efektnije pocrtala jednu od bitnih značajki ovog nemaćkog klasika – u drugoj „epizodi“ jasnije se vidi i doživljava njegova teza da su, uvek i na svakom mestu“, pa i na Tibetu, prave žrtve imperijalnih i ostalih militarističkih „egzibicija“ takozvani mali ljudi, koje sila i moć tlače ili zloupotre baljavaju. Naravno, veliki dramatičar zna, i prikazuje i pokazuje, da je za pravu manu pulaciju dobrodošao i kvarljiv ljudski materijal. Ta dimenzija ove drame se jasno, simbolički, i u detalju, vidi u drugom dramskom fragmentu.

Na planu umetničke postavke i realizacije „epizode 2“, stvari stoje na sledeći način – režija je i dalje na dobrom nivou, kada je u pitanju tempo i brehtovska estetika, Boris Čakširan je pokazao da je bolji konstimograf nego scenograf, dok kod glumačkih rola dolazi do izražene „preraspodele“ prisustva na sceni, što, ipak, ne dovodi do znatnije korekcije utiska, jedino zahteva analizu „memorisanog!

Tako, Jovan Torački, čiji Čarls Ferčajld postaje civil, dolazi u priliku, koju ne propušta, da prezentuje ljudski (ne)kvalitet koji postoji iza siledžiske fasade, Ivan Đorđević, psihološki nijansirano, prikazuje kako militaristička pomamačuči u mnogima, dok se Jelena Šneblić Živković, kao Leokadija Begbik, transformiše u centralni lik ovog dela komada „Čovek je čovek“. Tako da igrom tela, glasa i energije daje fon izvođenju.

Uzgred budi rečeno, Anđelka Nikolić je u nekoliko masovnih scena, u finišu predstave, vrlo precizno i inventivno postavila zanimljive obrasce moguće čitanja Brehta.

Vremenski skrajnut, Ljubiša Milišić, ipak je imao najmanje jednu impresivnu scenu. Vojnici britanske armije, Mirko Pantelić, Zvonko Gojković i Miljan Vuković, ostali su u senci dramaturškog prekrajanja, dok Danijel Kovačević, Dejan Karlečik i Stefan Juanin uglavnom traju u okvirima lika i koncepta s početka drame. Vesna Varićak igra Britansku kraljicu baš onako kako je rediteljka čitala ovog ranog Brehta, sa laganom ironijom i žanrovskim otklonom. Nataša Ilin je u takođe u ovom „nastavku“ Brehta dobro prepoznala preokret koji doživljava žena Gali Geja, od ličnog ka univerzalnom.