Pozorište „Deže Kostolanji“ Subotica
A.P. Čehov – Kornelija Goli, režija Zoltan Puškaš
ČEHOV U BEKETOVOM OGLEDALU
Ovaj recenzent bi svoj povoljan utisak posle indikativnog, provokativnog i polemičnog izvođenja komada „Tri sestre“ A.P.Čehova – Kornelije Goli, mogao i racionalno da formuliše i estetički odbrani, samo da je prethodno učinjena jedna (ne)formalna i „mala“ preinaka – da u potpisu stoji „Kornelija Goli po motivima iz Čehova“. I to ne toliko zbog činjenice da muškarci tumače proslavljene ženske likove, jer se to tekstom/scenarijem objašnjava i opravdava, nije sporna ni kompilacija i montaža različitih Čehova (Ujka Vanja, Galeb …) jer su na taj način Kornelija Goli i Zoltan Puškaš stvorili jedan novi dramsko-lirski entitet sazdan od fragmenata iz Čehovljevog opusa, koji povezuje beznađe, inercija i pasivnost junaka, što su, u ostalom, i lajt motivi ovog velikana.
Svi ovi autorski potezi stvaralaca ove predstave na tekstu, pa i unutar realizacije, jesu već duže vreme deo koncepta postmodernizma i deluju umetnički legitimno. Ako su umetnički opravdani i uspešni. Međutim, iz autorskih intervencija, dopuna i zamena, jedino se u „artistički legimitet“ teško da uklopiti to što dramaturškinja Kornelija Goli u Čehovljev svet uvodi fenomene iz sadašnjosti – probleme seksualnosti i transseksualnosti. Što je umetnički i legalno i zanimljivo, ali nije ga bilo ni u (pod)svesti A.P. Čehova. Što nikako ne umanjuje potrebu i pravo da pozorište provocira i pomera granice.
Predstava „Tri sestre“, po Čehovu, u izvođenju pozorišta „Deže Kostolanji“, donosi, dakle, jednog iskosa pročitanog Čehova, sastavljenog od srodnih i kompatibilnih delića njegovog dramsko/lirskog sveta, očišćenog od preterane radnje i pokretljivosti. Amalgam koji povezuje te njegove polupane junake(kinje) jeste stanje čekanja bez aktivnosti, dok im život neumitno prolazi, a šanse za promenu su već propale. Tu fatalističku bespomoćnost, Zoltan Puškaš još pojačava i podstiče početnim i produženim apsolutnim mirovanjem braće/sestara, sedenjem u nirvani koja se naprosto preliva u apsurdnost opstanka, što je istovremeno praćeno „izostankom“ društvenog i istorijskog konteksta, dok junaci ostaju samo u raljama ličnog emotivnog i mentalnog rasula i debakla. U tim momentima, a ta se nit provlači kroz celu predstavu, javlja se snažna asocijacija na beketovski ukus beznađa i apsurda.
Čehov/Goli sestre/braća umesto Godoa, koji nikako i nikada ne dolazi, sačekali su Alkohol, koji im u, maestralnoj, sceni pijanstva omogućava da konačno uvide da više nisu niko i ništa. Barem dok su u muškim telima, jer se u završnoj sceni vraćaju ili preobraćaju u žene, kao što su povremeno, osećale i muškim oblicima i stanjima! Što deluje ironično i humorno, i jedna je od vrlina ove dobre i hrabre Goli/Čehov predstave.
One, tri sestre, su muškarci: Gabor Mesaroš, Boris Kučov i David Buboš. Glume ih diskretno, daleko od svakog karikiranja čemu se u sličnim situacijama često pribegava. Oni/one govore u ženskom rodu, što je i očekivano, međutim razvojem drame, ispostavlja se da je reč zapravo o skrivenoj, latentnoj ili zarobljenoj biseksualnosti. Ovakav unutrašnji seksualni rascep, unutar ovakve „reciklaže“ Čehova, možda, intenzivira tragičnost ovih hibridnih ličnosti, braće/sesta ra, ali spada u onaj deo razmišljanja o „Čehovu“ i Čehovu.
Inače, ovaj komad odlikuje vrlo precizna dramaturgija, koja predstavu akciono, tonski i smisaono lomi na prvobitno stanje hibernacije, odnosno na pijanu eksploziju gnjeva, besa i očajničkog divljanja, sa skrušenom, preobraženom i pijetetičnom završnicom. Izazovi, provokacije, iluzije i aluzije, uz značajne lirske nijanse, delikatno i rafinirano obeležavaju njegovo odvijanje.
Prisustvo zaumnog, koje postoji i kod Čehova, dočarano je, najviše, upotrebom svetlosti (Robert Majoroš), kao i zvučnim zastorom, kojim Ervin Ereš i Da vid Klem, presecaju, podvlače, ističu onostrane slojeve scenskog vremena i pukotine svesti junaka. Reditelj Zoltan Puškaš, izvorno glumac, ujedno scenograf i kostimograf, scenu i aktere/ke „oblači“ u indikativne minimalističke forme.
Ove „Tri sestre“ bile su dovoljno čehovljevske i kvalitetne da bi uspešno preživele „ekskurziju“ u novu realnost.
Zoran Slavić, pozorišni kritičar
Fotografije preuzete sa sajta: http://www.kosztolanyi.org/sr/predstave/anton-pavlovics-csehov-goli-kornelia-a-harom-nover/
.
.gif)
.gif)
