 (1).gif)
“ Ne mogu da se upoređujem jer sam najbolji „, reči su Andrije Radlinskog, nekadašnjeg uspešnog rvača, sada penzionera, golubara i čoveka koji u samom centru grada poseduje pravu povrtarsku oazu sa najvećim kupusom za Ginisa. U plastenicima i u izuzetno uređenoj bašti on uspeva da proizvede organsko povrće izuzetnog kvaliteta, veličine i količine na malom prostoru. Kada sve to vidite, osetite se kao patuljak u zemlji džinovskog krompira, paradajza, luka, salate, paprike, selena… Kod njega je sve veliko i sve daje neverovatne prinose jer u sve što radi ulaže puno truda, ljubavi i enrgije.
Andriju zatičemo naravno u bašti, lep je dan i on se trudi da ga iskoristi maksimalno. Na prvi pogled običan čovek u radnom odelu i sa zemljom na rukama. Upoznajemo se i on odmah počinje sa pričom. Pokazuje šta sve ima, govori o tome kako mu je zimus sneg uništio jedan od plastenika, nije stigao da ga očisti, no ne nervira se, već je smislio kako će da iskoristi i taj prostor. Ulazimo u drugi plastenik. Tu je rasad paradajza, paprike, salate… Onda idemo u još jedan plastenik gde se nalazi ta čuvena salata od 3 kilograma.
-Da stavite to na internet. Da napišete da volim da imam to što niko drugi nema. I da hoću da se takmičim i da uđem u Ginisovu knjigu rekorda. Neću nikome da kažem koje je to seme i odakle mi salata od 3 kilograma, samo hoću da pokažem da može, kaže Radlinski.
On je pre nekih petnaestak godina počeo da se bavi proizvodnjom povrća. Tada je kupio svojih prvih 120 hibrida paradajza i imao je izuzetan rod.
– Nisam imao ništa. Samo jednu crvenu kantu i u sve sam ulagao postepeno, ništa iz kućnog budžeta, već od samih proizvoda. Napravio sam plastenike, bušio bunar, kupio rezervoare, prskalice, sve redom. A proizvode sam nosio kao i dan danas biciklom na pijacu. Mogu da ponesem i 40 kilograma paradajza, naruče mi salate, platim tezgu, uštedim na prevozu i za nekih pet sati dođe 1500 do 2000 dinara i ja sam zadovoljan.
-Kaže i to da je gnevan na preprodavce i na uvoznike povrća jer oni formiraju cene za proizvode koji nikako ne mogu da se mere sa našima koji su pet do deset puta bolji. Tajna njegovih ogromnih po veličini a po ukusu, bar onoga što smo probali proizvoda je u tome što koristi isključivo stajnjak, tačnije kompost od šampinjona i ništa od pesticida. Napravi sok od koprive kojim porska biljke i to je to. Vodi računa o svemu i kod njega je svaki kvadrat iskorišten.
-Ovo je čupam sadim varijanta. Sve ima svoje vreme. volim kada mi je bašta puna i da imam sve prvi. Evo ovde gde je sad krompir, tu će da bude paprika, pokazuje plastenik.
-Iz plastenika od 18 X 5 metara on uspe da dobije 1,5 tonu paradajza. Kaže da mu ova sorta sada donosi od 5 do 8 kilograma po biljci dok je jedne godine imao sortu koja je davala i 15 kilograma, samo što je institut više ne prodaje jer je seme bilo skupo.
-Radlinski prati sva predavanja stručnajka koji se bave organskom proizvodnjom hrane i trudi se da iz dana u dan napreduje i nauči što više.
-Sa ovim paradajzom sam uvek najbolji. Bio sam na takmičenjima i kad god sam učestvovao pobedio sam. Nemam konkurenciju. I sok od paradajza mi je šampionski.
Na pitanje da li se ljudi odlučuju za kvalitet ili im je bitnija cena Radlinski odgovara da je cena uglavnom ta koja odlučuje, samo kod drugih. Kod njega to nije slučaj.
-Kod mene jednom ko kupi uvek se vraća. Malo sam čudan prodavac. Dam ljudima da probaju, pričam sa njima. Uvek prodam sve što donesem na pijace bez obzira na to što sam skuplji. A ljudi su čudni. Na primer prodajem ovu salatu za 40 dinara i on mi dođe i kaže ja ti dajem 20 i onda ja njemu kažem evo ja tebi poklanjam tu salatu i on se onda uvredi šta ja njemu imam da poklanjam. Zašto je njegovih 20 dinara vrednije od mog truda i rada i od mojih 20 dinara? I još šta je zanimljivo, odnesem sve salate i ljudi se uvek uhvate za one ružnije, neće da slušaju sugestije. Ova moja slata nema grešku, najbolja je. A po veličini može se reći prava porodična slata, jedna za pet, šest ljudi. Isplati se.
-Inače Andrija voli da pomaže svima koji bi hteli da imaju baštu ili plastenik. Jedini uslov je da ga slušaju, a ko god da ga je poslušao dobro je prošao. Takvih ima dosta.
– Apelujem na sve građane koji imaju dvorište da naprave baštu i da iskoriste svaki kvadrat, samo kako im ja kažem i neće se pokajati.
Priču o povrtarstvu završavamo sa razgovorom o njegovim rvačkim takmičenjima gde je još u vreme stare Jugoslavije osvajao Balkanske šampionske titule. I još nešto, ovaj čovek se bavi i golubarstvom od detinjstva.
-Hajde sad da stanemo kod golubarnika i da napravite fotografiju Srpskog visokoletača, pa da zavšimo priči i sa tim,da svi vide kako po stnadardu izgleda pravi primerak ove vrste goluba.
-I fotografisali smo. Po njegovoj želji.
Dogovorili se da ćemo priču nastaviti prvom prilikom. Obećao je da će nas odvesti kod onih kojima je pomogao da naprave bašte, da ćemo probati još proizvoda kako budu pristizali i štošta. Ono što pleni je neverovatna pozitivna energija koja iz njega izbija i volja i vera da to što radi radi najbolje, što je i činjenično stanje. I što je najzanimljivije, on je dokaz da se sve može i da kad radiš to što voliš možeš i da zaradiš i mada imaš prljave i blatnjave ruke tvoje srce je čisto i ispunjeno.
Tekst i fotografije: Maja Pandurov
.gif)
.gif)
