– Postavljanje lifta je u završnoj fazi, a pored toga fakultet je za potrebe osoba sa invaliditetom prilagodio jedan toalet, veliki amfiteatar i pristup aneksu, tako da je napravljen ogroman pomak u pristupačnosti fakulteta koji sada može služiti kao primer tome kako su promene moguće, samo ako postoje volja i razumevanje – kaže za naš portal Milica Knežević, studentkinja Tehničkog fakulteta “Mihajlo Pupin” koja je prva ukazala na barijere i probleme sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom,
Pre nešto više od dve godine objava Milice Knežević o nedostatku mogućnosti da kao osoba sa invaliditetom prati predavanja na zrenjaninskom fakultetu, uzburkala je javnost i izazvala brojne komentare. Milica se na svom Fejsbuk profilu tada oglasila objavom da joj je onemogućen pristup nekim od predavanja koja su na spratu, kao i da nema pristup toaletu.
Prošle godine je Vlada Vojvodine rebalansom budžeta obezbedila 3 miliona dinara za izgradnju lifta, a danas se vrše montaža i završni radovi. Pored toga, obezbeđena je i mnogo bolja pristupačnost fakultetu.
– Neizmerno mi je drago zbog toga i nadam se da će nadležne institucije nastaviti da se bave ovako bitnim pitanjima. Želela bih da se zahvalim dekanki Dragici Dragosav i zaposlenima na fakultetu koji su bili podrška svemu ovome i bez kojih ne bi moglo ništa da se uradi – profesoru dr Zoranu Miloševiću i Vladi Vojvodine koja je obezbedila novac za izgradnju lifta, medijima koji su prepoznali da ljudska prava ne treba da postoje samo na papiru, i svima ostalima koji su na bilo koji način doprineli realizaciji svega ovoga – smatra Milica Knežević.
U prethodnom periodu, bilo joj je veoma teško, po njenim rečima čak i ponižavajuće jer nije mogla da prisustvuje predavanjima kao svi drugi studenti.
– Članovi porodice ili kolege, pa čak i profesori, nosili su me na spratove, a kada to iz nekog razloga nije bilo moguće, jednostavno bih morala da se vratim kući. Bilo je tu i nerazumevanja i podrške, ali bitno je da se kraju sve dobro zaršilo, priča ova hrabra devojka.
Oduvek je smatrala da ona, ali i bilo koji drugi student koji ima problem sa kretanjem, ima jednako pravo na obrazovanje kao i svi ostali studenti.
– Bilo mi je jasno – ukoliko ne budem tražila svoje pravo, nikada ga neću ni dobiti. A upravo ovo pokazuje da se rešavanjem problema na način na koji to mora biti rešeno, otklanja ta zavisnost od nečije pomoći i omogućava se normalan život. Poručila bih svakome ko se bori da ostvari svoje pravo na jednakost da bude glasan, da nikako ne ćuti, i da ima strpljenja u trenutku kada nema nikoga na svojoj strani.
