Priča se da su dvojica popova, Ćira i Spira, bili elemirski sveštenici. Ako znamo da je Sremac od malena boravio u Elemiru i poznavao i selo i njegove meštane, vrlo je verovatno da je to zaista tako.
Nema Lale niti Sose koji ne znaju za povest o dva zavađena popa, koji se posvađaše i potukoše toliko da je jedan ostao brez zuba. Majstor pripovedanja, naš čuveni pisac Stevan Sremac (Bačvanin iz Sente, a Sremac) tu pripovest učinio je popularnom u svom čuvenom romanu Pop Ćira i pop Spira.
Sremac je pisao o ljudima iz svih krajeva u kojima je živeo sa mnogo humora i ljubavi. Sjajne su njegove pripovesti iz Niša, pa iz Beograda, a iz rodne Vojvodine tek poneko pisanije. Jedna izuzetna pripovetka pod imenom Aca Groznica, odličan roman Pop Ćira i pop Spira koji je slika i prilika seoskog života u Banatu druge polovine 19. veka, i ne mnogo umetnički vredan spev Bal u Elemiru.
Elemir je mesto Sremčevih dana detinjstva, često je tamo boravio u poseti svojim tetkama. Narodni muzej Zrenjanin u zbirci fotografija Etnološkog odeljenja čuva jednu na kojoj je dečak sa dve doterane dame. Taj dečak nije niko drugi do potonji veliki književnik, a dame su njegove tetke. Kustosi, nažalost, nemaju mnogo podataka o njima, pa čak ni njihova imena. Sve u svemu imamo dobru polaznu tačku za ono što se priča po Banatu, a to je da su akteri ovog romana nekada davno bili stanovnici Elemira.
Stevan Sremac je voleo da sluša anegdote. Uz sebe je uvek imao beležnicu i zapisivao te crtice, a posle ih razvijao u književna dela. Tako je anegdota o skoči-devojci iz Prištine prerasla u roman Zona Zamfirova. Priča o zavadi popova koja završi arbitražom temišvarskog (banatskog) vladike kome pokažu konjski zub kao onaj izbijen iz vilice jednog sveštenika polazna je tačka romana Pop Ćira i pop Spira.
Selo u kome se odvija radnja romana nije imenovano. Ne slučajno, jer ono što se tu događa i nije na diku i ponos. Ipak, ne možemo da ne primetimo više činjenica koje se poklapaju s pretpostvakama. Imamo dokaze da je Sremac znao Elemir. A upravo Elemir je mesto u Banatu nadomak Velikog Bečkereka, na obali Tise (znate li neko koje je bliže Zrenjaninu, a da je na Tisi?) i selo u kome su živeli i Srbi, Slovaci, Mađari i Nemci (kad smo kod Nemaca, seoski telegraf, kako je najveću tračaru frau Gabrijelu nazivao pisac, ne mora biti Nemica). I još, u Elemiru, koji je oduvek bio veliko i bogato selo, bila su (i još uvek je tako) dva sveštenika. Oni koji poznaju Elemirce prepoznaju i duh ovog mesta u romanu. Pa ko želi tako da misli, prepoznaće Elemir kao mesto radnje jednog od najlepših romana srpske književnosti. Ali, da se razumemo, sve ovo može da bude, ali ne mora da znači.
Poznavaoci književnosti i ne bave se time toliko, koliko izuzetnim književno-umetničkim izrazom autora, i realističkom slikom Banaćana i njihovog života koju sa ogromnom ljubavlju u ovom romanu daje jedan od naznačajnijih srpskih realističkih pripovedača Stevan Sremac.
A oni koji vole Banat, piščevu ljubav prema našem čoveku i selu lako će prepoznati, i zajedno sa njim iskreno se smejati misleći “Jeste, baš smo takvi!”. Tako da zapravo nije mnogo ni važno gde se sve tačno odigralo. Pa, ako ovog leta negde na obali Jonskog, Egejskog, Jadranskog ili nekog drugog mora poželite da se zabavite, spakujete Pop Ćiru i pop Spiru u kofer i uživajte čitajući!
.gif)
.gif)
