Piroška i Ljubivoj Dostanić proslavili 61. godišnjicu braka – ovo je njihov recept za dug brak

Crveni krst Zrenjanin organizovao je nedavno završnu, svečanu dodelu nagrada povodom realizacije programa ,,Sunčana jesen života“. Jedna od nagrada uručena je bračnom paru sa najdužim bračnim stažom, a koji se prijavio na konkurs Crvenog krsta. Ovogodišnji pobednici su gospođa Piroška i gospodin Ljubivoj Dostanić, koji su avgusta ove godine proslavili 61. godišnjicu braka.

Nakon svečanosti i uručenja nagrade porazgovarali smo sa bračnim parom Dostanić o njihovom životu, radu, braku i svim savetima koje su želeli da podale sa našim čitaocima u želji da svi koji ih čuju imaju dug, lep i uspešan bračni život.

Živimo i radujemo se životu

– Ljubav i rad, to nas drži celog života. Posao koji ste izabrali i koji ste sa voljom radili, tu onda ima i uspeha, nagrada i svega. Onda su tu deca, a ona su posebna radost u porodici. Kada deca porastu, malo nisu poslušna, ali mi kao roditelji to progutamo, jer tako roditelji rade. Onda se deca žene i udaju, a mi dobijamo unuke. Nama se najstariji unuk sad oženio, a od srednje unuke imamo i praunuče. Praunuče je šlag na torti života, a mi, jedno uz drugo, malo on malo ja, koliko ko može i kad može, pa smo, evo, još uvek zajedno i uvek se volimo, ali rad nas održava, objašnjava gospođa Piroška Dostanić.

Kaže da njen suprug Ljubivoj voli da je napolju i da tamo radi, dok je ona uglavnom u kući.

– Ja ne mogu toliko da stojim, pa sam pored šporeta, a onda on uđe i kaže mi: „E, sad kad si to skuvala, moraćemo pojesti.“. Tako živimo i radujemo se životu. Radujemo se kad čujemo da neko čeka prinovu, da se rodila beba, da se mladost širi, a mi opstajemo dokle je negde zapisano.

Upoznavanje, brak i odlazak u Bosnu

– Mi smo se spojili u Novom Miloševu. Ja sam tamo rođena i kad sam diplomirala školu za vaspitače dobila sam prvo zaposlenje. On je iz Taraša, ali je išao u Vršac za učitelja. Došao je kod nas na praksu te godine kada sam ja počela da radim i onda smo se tu sreli, zavoleli, priča gospođa Dostanić.

Kaže da je svima rekla da je srela ljubav svog života, da je odmah znala, osetila. Navodi da je Ljubivoj uvek bio pitoma i dobra duša i da je znala da će sreću pronaći sa njim.

– Diplomirao je u junu, a 7. avgusta smo se venčali. Bio je stipendista travničke opštine i mi smo zato otišli za Bosnu u Vlašić gde se moglo stići samo šumskim putem.

Tamo su bili dve godine i ističu da su lepo živeli sa ljudima, ali i da su uspeli da doprinesu važnim promenama u toj zajednici.

– Devojčice muslimanske veroiapovesti nikad nisu išle u školu, a muškarci jesu. Roditelj dođe i plati sudiji za prekršaje, ali devojčice ne idu u školu. Kad smo mi došli i devojčice su pošle u školu. To je već bio uspeh. Počele su za priredbe da skidaju dimije, da oblače kostime i to sve uz pomoć roditelja.

Priseća se Piroška da su svima ručno šili šortseve i bluzice za slet, povodom Dana mladosti.

– Ja sam krojila, one sednu na brdo, pa pevaju i šiju. Jeste taj slet bio na brojanje, nije bilo muzike, ali nam je bio miliji nego onaj u Beogradu koji je bio uz muziku i uz svu pompu. Naravno da taj uspeh nije ostao nezapažen. Tu su bili prosvetni inspektori koji su nas obilazili dva puta godišnje na svim časovima, jer ja umesto da sam vaspitačica radila sam kao učiteljica. Predavala sam i muzičko i Francuski, pa kad dođe inspektor on kaže: „Dobro si ti njih ove hijeroglife naučila”.

Ljubivoj kaže da je škola, dok su je oni vodili, jer su bili jedina dva učitelja u njoj, imala samo šest razreda.

– Tu još uvek nije bila potpuna osmogodišnja osnovna škola, tek nakon našeg odlaska izgrađena je nova škola i kreće se sa sedmim i osmim razredom. Deca su mogla kada završe šeti razred kod nas da siđu u Turbe, tamo su imali celu osnovnu školu. Tu su mogli da stanuju i da završe sedmi i osmi razred, tako da im gradivo nije manjkalo.

Po povratku u Srbiju Piroška nastavlja da se bavi muzikom, pesmom, folklorom gde niže uspehe i nagrade, dok Ljubivoj dobija srebrnu i zlatnu značku za dobrovoljno davanje krvi i za celokupnu aktivnost u Crvenom krstu u periodu od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka.

Ljubivoj u Crvenom krstu

– Od 70tih, pa do 90tih godina zaista je Crveni krst u Lukićevu bio veoma aktivan. Neću da kažem da je to isključivo moja zasluga, već grupa sa kojom sam ja radio je zaista to zalužila. Organizovali smo po tri, četiri puta godišnje dobrovoljno davanje krvi u selu i bili smo u Jugoslaviji na vrhu, među najboljim davaocima krvi devet puta uzastopce, ističe Ljubivoj Dostanić.

Navodi da su nebrojano puta organizovali prikupljanje odeće u određene svrhe, organizovali akcije sakupljanja dobrovoljnih priloga zbog elementarnih nepogoda: zemljotresa, poplava i suša, a bilo je i usmerenih akcija za inostranstvo.

– To je sve Jugoslovenski Crveni krst upućivao, ali smo mi bili realizatori da se sve organizuje, prikupi i pošalje. Osamdesetih godina bili smo domaćini u Lukićevu za susret 25 delegacija zemalja iz Afrike i Azije. Raspoređeni su po gupama, pa je jedna obilazila radničku porodicu, druga zadrugu, treća privatnog zemljoradnika. Tako smo te ljude raspodelili po raznoraznim društvenim delatnostima da se uvere i vide kako naše selo živi.

Navodi da su par godina kasnije ponovo bili domaćini grupi afričkih zemalja, odnosno borcima koji su bili smešteni u zrenjaninskoj bolnici.

– Doktor Sava Belić je organizovao da oni dođu i u Lukićevo. Priredili smo im priredbu sa zakuskom. To su događaji koji su bili upečetljivi za jedno selo kao što je Lukićevo koje je tada brojalo oko 2000 stanovnika.

Kaže da je tada bilo i po dva paralelna odeljenja od po trideset učenika, a sad jedan razred ima pet đaka.

Crveni krst nekad i sad

– U ono vreme taj entuzijazam bio je malo drugačiji. Ljudi nisu merili novcem praktično ništa. Radilo se s voljom, ljubavlju i poštovanjem, sa shvatanjem da će se nekome nešto pomoći. Danas se sve to meri novcem i koliko znam u Lukićevu ne postoji nijedna aktivnost osim tih političko-partijskih podela, a na toj dobrovoljnoj bazi čini mi se da se nista ne radi. Nisam siguran i neću da tvrdim, ali sam takvog uverenja. Recimo KUD „Veljko Lukić Kurjak“, on na papiru postoji i danas, ali se ništa ne radi, a bio je svojevremeno veoma aktivan i poznat, ne samo u Zrenjaninu već i šire, po svom reportoaru, muzičko-dramskom smislu, likovnom. Organizovane su izložbe rukotvorina žena koje su vezle, slikari. Toga ima i danas ali se ne pokazuje.

Poruka maladima koji stupaju u brak

– Sporazumevanje i ljubav, to da im je uvek ispred bilo čega drugog. I tolerancija. Ako nema tolerancije i ako se sve svodi na „ja hoću svoje, a on hoće svoje“ tu nema ništa od zajednice i braka, kaže Piroška Dostanić.

Njen suprug, Ljubivoj Dostanić, kaže da je tolerancija ipak na prvom mestu i navodi jedan primer kao njihovu praksu koja ih je održala u braku 61 godinu.

– Naše pravilo je ovakvo, ako dođe do nesporazuma, a u braku dođe, ja odem u baštu i radim neke poslove, ona ostane u kući i radi druge poslove. Posle sat vremena kad se vidimo kao da ništa nije bilo. Kada bi se taj princip poštovao verovatno ne bi dolazilo do tako čestih razvoda, zaključuje Dostanić.