Pesma, igra i poneka suza na oproštajnoj priredbi predškolaca u vrtiću „Crvenkapa“

Prvo poglavlje knjige zvane život zatvoreno je za ovogodišnje predškolce vrtića „Crvenkapa“. Na završnoj priredbi pokazali su najbližima šta su tokom boravka u predškolskoj ustanovi naučili. Istovremeno oprostili su se od svojih vaspitača i ostalih zaposlenih u vrtiću. Tokom dvočasovnog druženja bilo je igre, pesme, smeha, ali i suza.

Doterani i nasmejani predškolci vrtića „Crvenkapa“ došli su u pratnji svojih roditelja i rođaka na završnu priredbu koja je zbog epidemiolške situacije održana u dvorištu. To je bila prilika da svi pokažu koliko su napredovali i šta su naučili od svojih vaspitača. A naučili su mnogo. Od pesmica i recitacija preko glume do matematike i geografije…

„Priredba je bila lepa. Vežbali smo cele godine. Ja sam recitovao, pevao, igrao. U vrtiću mi je bilo jako lepo. Spreman sam za školu, ali bih više voleo da i dalje idem u vrtić“, kaže Kosta Maksić.

„Žao mi je što idem iz vrtića. U vrtiću sam naučio da budem dobar i da se nikada ne svađam“, objašnjava Kosta Milenković.

„Za priredbu smo učili pesmicu „Bole, Bole“, „Drugarstvo“, „Doviđenja, dragi vaspitači“… Znam da moram u školu, ali mi je, ipak, žao što idem iz vrtića. U vrtiću sam naučila da pišem slova, azbuku…“, kaže Jana Ugričić.

„Žao mi je što idem iz vrtića puno, puno, puno. Vaspitačice su dobre.  Jako mi je lepo ovde. Naučila sam slova, da brojim, pesmice, skečeve…“, dodaje Jana Barjaktarević.

Svaka generacija dece je priča za sebe

Oprostiti se od jedne generacije nije nimalo lako, iako se za to vaspitači pripemaju godinama.

„Kada su tek došli u vrtić bilo je plakanja. Mnogi nisu hteli da se odvoje od roditelja. Neki nisu ni govorili ili su tek progovarali, pa ih nismo razumeli šta hoće. Sve smo mi to sa njima prebrodili. Mazili smo ih i pazili. I sad kada vidim koliko su porasli, drago mi je da smo bili deo njihovog odrastanja. Uvek je teško rastati se od generacije koju ste vodili. Mi njih sve znamo kako dišu, kako razmišljaju, šta će da kažu ili urade. Od drugog polugodišta u ovom predškolskom uzrastu su mnogo napredovali. Jako su sazreli, željni su novih znanja, takmiče se međusobno… Volim što smo kod njih pokrenuli taj takmičarski i znatiželjni duh… To je jako bitno za polazak u školu. Da su spremni da uče i da usvajaju nova znanja“, kaže Suzana Malešević Paunov, vaspitačica u vrtiću „Crvenkapa“.

Korona je otežala, ali ne i onemogućila pripremu dece za polazak u školu

Izazov pred vaspitače svakako je stavila i korona.

„Jako je bilo nezgodno kada smo radili online. Mi smo im slali zadatke, ali nismo imali tu povratnu informaciju koliko oni zaista znaju i koliko su sami radili te zadatke. Zato nas je, možda, kada smo se vratili na redovan dolazak u vrtić malo i iznenadilo koliko su napredovali i sazreli. Nezgodno je bilo to što su neki dolazili, pa nisu dolazli, što nismo uvek svi bili zajedno. U početku smo se i mi bojali da ni mi njima ni oni nama ne prenesu bolest. Nismo ništa znali o virusu tada. I pored straha koji je bio prisutan kod nas trudili smo se da oni to ne osete. Da deluje da je sve više-manje u redu. Okolnosti jesu bile izmenjene, ali svi su spremni za prvi razred. Odlični su. Traže da rade zadatke iz knjiga, željni su novih znanja“, objašnajva naša sagovornica.

Predškolci vrtića „Crvenkapa“: „Doviđenja, dragi vaspitači“

Iako se zbog pandemije nije znalo da li će priredba moći da bude održana vaspitačice su decu vredno spremale za nastup.

„Nije nam bilo teško da spremimo priredbu što se tiče programa. Svi su hteli da učestvuju i bili su raspoloženi. Želeli smo da svi po nešto kažu i da svi ravnopravno učestvuju. S druge strane, emotivno nam nije bilo nimalo lako. Pogotovo kada smo radili pesmu „Doviđenja, dragi vaspitači“. Ona nas uvek iznova i iznova dirne. Kada smo počeli da učimo i spremamo tu pesmu deca su slušala reči, pa su se i ona rastužila. Pogotovo devojčice. Plakali su oni, ali i mi sa njima. Ja sam mislila da sam se navikla na tu pesmu, ali, ipak, nisam. Kažem, iznova i iznova me rastuži“, kaže Malešević Paunov.

„Nekako ne mogu da zamislim da od septembra oni neće biti u vrtiću. Da su veliki i da su u školi. Ali, dolazi nova generacija… Sve je ovo lepo i radujemo se mi zbog toga što su porasli i napredovali, ali nam je žao što se rastajemo. Još jednom kažem drago nam je što smo učestvovali u njihovom odrastanju i sazrevanju“, dodaje ova vaspitačica.

Emotivan rastanak predškolaca od vrtića „Crvenkapa“

I roditeljima je bilo teško da sakriju emocije.

„Lepo su sve priremili, vaspitačice su lepo to odradile. Deca su bila odlična. Želim im sve najbolje u prvom razredu i daljem školovanju. Mislim da su se dobro pripremili za polazak u školu. Naučili su i više nego što sam očekivala s obzirom na uslove koje smo imali u prethodnom periodu. Jedino što je bitno jeste da budu dobri ljudi, a sve ostalo će doći samo po sebi“, kaže Tamara Kleut Cvjetičanin.

„Deca su bila divna. Kada su tek pošli u vrtić bili su jako mali i sad se vidi koliko su puno naučili za ovih nekoliko godina. Ja sam oduševljena. Presrećna sam, preemotivna. Priredba je bila predivna. Hvala vaspitačicama na svom radu sa decom. Nadam se da su spremni za školu, videćemo“, kaže Aleksandra Pavković Milenković.

„Priredba je bila odlična, klinci su bili veseli. Kao što su se družili prethone četiri godine, tako je bilo i sada. Sve je bilo super. Hvala i vaspitačima, roditeljima, tetkicama. Svima. Jako je bilo emotivno. Mislim da su svi roditelji makar gutali knedle, ako nisu pustili suze. Kažem, bilo je super. Mislim da su deca spremna za školu, ali je sigurno da će biti trenutaka kada će se videti da im treba još detinjstva koje brzo prođe“, dodaje Zorana Petrović.

Od septembra ovi mališani počeće da pišu novo poglavlje u svom životu. Sa polaskom u prvi razred kreću i njihove nove obaveze, koje će ih, barem prema nadanju starijih, odvesti na pravi put.