Do početka rasputa nakon kojeg će se sadašnji predškolci prvi put naći u školskim klupama ostalo je još samo nedelju dana. I upravo u ovo vreme u vrtićima se organizuju priredbe na kojima mališani prikazuju roditeljima, bakama, dekama, tetkama, tečama, komšijama šta su u prethodnom periodu naučili. Predškolci vrtića „Crvenkapa“ od svojih vaspitača oprostili su se igrom, pesmom, recitacijama, emotivno i uz po neku suzu.
.jpg)
I smeh i suze na oproštajnoj priredbi predškolaca vrtića „Crvenkapa“. Emocije jednako jake i kod dece i kod roditelja, ali i vaspitačica.
„Ja sam bila jednu godinu sa njima u pripremno predškolskom programu. Deca su divna. Dobra su, pametna i odgovorina. Bilo je izazova, pogotovo za mene kao mladog vaspitača. Jeste da u Predškolskoj ustanovi radim šest godina, ali ovo je, kažem, moja prva pripremno predškolska grupa. Trudili smo se, radili. Sve vaspitačice su dale svoj maksimum, bile smo deci posvećene, a deca su to osetila i lepo nas prihvatila“, kaže Dejana Paunesku, vaspitačica u vrtiću „Crvenkapa“.
„Sa decom uvek postoje i sitni problemčići, ali oni se usput rešavaju. Današnji dan je bio pozitivan, emotivan. Pomešane su nam emocije. Deca su sva učestvovala, bilo nam je svima jako lepo“, dodaje.
Mališani su publici pokazali šta su sve naučili u vrtiću.
„Svi su spremni za prvi razred. Tokom rada sa njima trudili smo se da ispoštujemo protokole. Da odradimo vežbe grafomotorike, slova… Vidi se da su se i roditelji dosta posvetili deci kod kuće. Čak 80 odsto stvari se nauči kod kuće, a ostatak u vrtiću. Takođe, se vidi da je deci koja su redovno išla u vrtić, od svoje treće godine, to mnogo značilo. Ona su bila uhodana u vrtićku rutinu“, navodi Paunesku.
„Tokom priredbe smo imali jednu jako emotivnu pesmu, koja je pokrenula brojna osećanja kod devojčica. Oči su im bile pune suza. Ni dečaci nisu ostali ravnodušni, ali su devojčice sentimentalnije. Nismo imali mnogo vremena za pripremu priredbe, ali smo uspeli da se spremimo i da sve to bude onako kako treba. Deca su i pevala i glumila i recitovala i plesala… Mogli smo mi još mnogo toga, ali vremenski smo ograničeni. Zaista je bilo jako lepo. Suzdržavala sam se čitavu priredbu da ne zaplačem. Baš su i jutros dolazili roditelji, pa su bile suze“, kaže.
Rastanak nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
„Verujte svako opraštanje nam teško padne. Čak i kada sam u jaslicama radila nije bilo svejedno. Bebe vole da se maze, doživljavaju nas kao druge mame. Ovo sada je jako emotivno. Pogotovo kada pratite decu koja su u grupi bila četiri godine. Mi, vaspitači, krećemo iz početka, ali pamtimo svako dete i svako dete ostane negde u srcu. Mi smo se svi našli, prihvatili smo jedni druge. Kada uđemo u sobu, deca nam se obraduju, zagrlimo se… To će nedostajati, verujem, i njima“, objašnjava Paunesku.
„Deci želimo sve najbolje, a pre svega, da budu bezbrižni. To je najlepše“, poručuju vaspitačice Suzana Malešević Paunov, Olivera Šargin i Dejana Paunesku.
.gif)
.gif)
