Kako su zajedničke prostorije zgrade na Lesnini postale kutak za druženje stanara (VIDEO)

Zrenjaninac Pera Gološin je od nedavno penzioner. Ali, i dok je bio zaposlen u Višem sudu svaki slobodan trenutak koristio je da oplemeni zajedničku podrumsku prostoriju koju je još pre 30-ak godina uredio u etno stilu. Sada su on i komšija Veselin Milovanov ispred zgrade u kojoj žive napravili tzv. komšijsku zelenu oazu.

Pera Gološin je višedecenijski stanovnik naselja Lesnina. Još kada se doselio počeo je da uređuje zajedničku podrumsku prostoriju.

„Do 1986. godine taj prostor je služio da bi se ubacivao ogrev, jer su ljudi ložili kaljave peći po stanovima. Uvođenjem daljinskog grejanja prestaje potreba da se taj prostor koristi u tu svrhu. Ja se u zgradu useljavam godinu dana kasnije i zatičem tu đubrište. Bilo je svega, otpada raznog. Naravno, nisam mogao to da gledam i dođem na ideju da na svoj način sredim. Da izbacim šut, okrečim. Posle krečenja javlja se ideja da se prostor uredi na dobro svih ljudi koji žive ovde. Da može da se koristi za druženja. U realizaciji ideje pridružio mi se komšija, pokojni, Toma Živković. Nadam se da smo uspeli da ovaj deo naše zgrade pretvorimo u jedan jako lep prostor“, počinje priču Pera Gološin.

Svi vlasnici podruma zajedničku prostoriju mogu da koriste za proslave, druženja…

„Od 1994. godine ovo funkcioniše i od tada ovde slavimo sve ono što je za slavlje – slave, rođendane, ranije odlazak u vojsku, odlazak u penziju. Komšija je udao ćerku, pa su mu pogačari dolazili ovde. Imamo jedan sto na rasklapanje tako da 20 i nešto ljudi može da sedne ovde. Inače, stanovi su mali, imaju 50-ak kvadrata, i da hoćemo ne možemo u stanu primiti veći broj ljudi. Moram reći da sam imao moralnu podršku komšija koji su donosili gibanicu, pecivo da se počastim znajući da radim za opšte dobro. Svi ljudi iz ulaza koji imaju ključ od podruma, a ovde ih je 10, su vlasnici ovog prostora koliko i ja. I svi mogu da koriste pod jednakim uslovima. Pavilo je osnovno, kako zatekneš, tako vrati. Nemoj da ostaviš haos iza sebe. I to je to“, objašnjava naš sagovornik.

Pera je pažljivo birao svaki detalj prilikom uređenja prostora

Detalje za opremanje prostra Pera je, kaže, pronalazio na tavanima starih kuća, u podrumima, na “buvljaku”, a i danas ih nabavlja preko različitih sajtova na kojima se prodaju stare stvari. Neke je dobijao i na poklon. Svaki predmet pažljivo je biran i ima neku svoju priču. Od zvona za dobrodošlicu, preko fotografija do kamina koji služi i kao roštilj.

„Dete sam sa sela, volim te stare stvari. To me vraća u mladost. Sve što ima je u funkciji, ispravno je i radi. Poput ovih starih radija. Imamo 8-9 petrolejki, sve rade. Komšija i ja, ponekad, kada je zima siđemo dole. Mi Lale, sednemo, pa divanimo uz petrolejku. Napravljna je radna površina, ona nam koristi kada nešto pravimo da možemo da sredimo, operemo. Tu su i sudopera, bojler. Imamo kamin-roštilj koji je u funkciji i u njemu nekada kuvamo, nekada pečemo, zavisi kako je raspoloženje. Toalet je sastavni deo ovoga, jer se ovde sedi satima, pa da se ne bi išlo u stan, napravili smo i to“, priča Gološin.

Druženja je nekada bilo mnogo više

Naš sagovornik se sa setom priseća da su se nekada komšije više družile.

„Ranije su ljudi bili bliži nekako i češće su se družili. Sada je trenutak kada su mobilni u prvom planu i ova korona je učinila svoje, pa su se ljudi otuđili. Ali, nadam se da će to proći i da ćemo se vratiti u neke vode da se što više družimo. Da se čuje lepa, topla ljudska reč. Mladi su, takođe, znali ranijih godna da se druže ovde. Nekad je rođendan u kafiću naplaćivan po 200 maraka. U to vreme je jako dobro bilo imati ovakvu prostoriju, tako da su mladi često slavili rođendane ovde. Kada se pogase jaka svela, postoje svetla u boji, baš je pravljeno za mlade da imaju osećaj kao da su u kafiću“, kaže naš sagovornik.

„Za uređenje prostora utrošeno je 30 godina. Zaista puno. Novca ne toliko. I puno ljudi je ovde bilo, što može da se vidi na osnovu potpisa. Oni su, istina, tu tek od pre 10-ak godina, kada je moj pokojni kum Siniša Stankov predložio da se svi koji dođu potpišu“, ističe Gološin.

Mnogi podrumi u zgradama su danas zapušteni, a mogli bi, da je volje, da budu ako ne ovako, bar skromnije uređeni.

„Poruka je da se i od tog zapuštenog može naprviti nešto. Ako se više ljudi udruži. Može i pojedinac, ali lakše je ako je njih više. Za opšte dobro svih. Ako čovek zna cilj treba biti istrajan“, kaže naš sagovornik.

Ispred zgrade Pera i Veselin su napravili tzv. komšijsku zelenu oazu

Pera je od nedavno na novoj adresi, ali u starom kraju. Svoj entuzijazam preneo je i ispred zgrade u kojoj trenutno živi, gde je sa komšijom Veselinom napravio takozvanu komšijsku zelenu oazu.

„Ideje mi nikada u životu nisu nedostajale, samo su pare bile u pitanju. Ovde nije trebalo nešto naročito mnogo para da se ovaj kutak, zelena oaza, kako smo je nazvali, oplemeni na dobro svih ljudi koji ovde žive. Znate šta znači živeti u stanu kad udari 30-40 stepeni, sunce… Ovde je veoma prijatno, hladovina malterne ceo dan. Da bi ljudi mogli da uživaju potrebno je napraviti nešto, a ničega nije bilo ovde. Ni klupe. Ničega. Pa smo komšija i ja zasukali rukave i eto uradili ovo što može da se vidi. Ono što se ne vidi da je trebalo nasuti skoro 10 kubika zemlje, jer je bila depresija, pa je bio to možda i najveći rad. Potom i sve ostalo počev od ovog stola koji je malo neobičan kod nas. Koristili smo materijal koji smo imali, snalazili smo se. Panjeve. Krug koji smo pravili od cigala, piljevina“, objašnjava Gološin.

Od kućice za ptičice do klupe za zaljubljene

„Mislili smo i na mlade, pa smo napravili jednu klupu za zaljubljene. Za decu mogu da se okače ljuljaške, ležaljke. Od paleta smo napravili klupe, tako da može 12-ak ljudi da sedne. Za uređenje nam je trebalo mesec dana, skoro ceo maj. Imali smo pomoć Mesne zajednice Dositej Obradović, ljudi koji tamo rade, Zlate i Ćire. Pomoć Čistoće koja nam je prenela zemlju. Bez njih teško da bismo uspeli. Imali smo i pomoć pojedinaca. Navešću vam primer jedne bake. Žena dolazi donosi kesu sa nekoliko sokova, daje 150 dinara i kaže „Ja se izvinjavam, moja penzija je jako mala, ali ja hoću da pomognem. Ovo jako lepo što radite“. To me je baš dirnulo. Isto tako, komšija dolazi, predstavlja se, kaže „Ja sam komšija iz susednog ulaza, stariji sam čovek, ne mogu da radim, ali evo prilažem 1.000 dinara, za dobro svih nas“. To je predivno“, dodaje naš sagovornik.

U zelenu oazu dobrodošli su svi. Pod uslovom da ne lome mobilijar i ne dižu buku.

„Prostor je namenjen, pre svega, za druženje. Skoro smo imali predlog komšije da osmislimo jedan dan u mesecu kada ćemo se sastajati. Da li prve subote ili tako nešto. Video sam i mlade. Ne mogu da ne kažem. Pre 2-3 godine, išao sam šećeranskim parkom i vidim dvoje mladih, 25-26 godina sede jedan pored drugog i drže mobilne telefone. Ja vraćam film kad sam ja bio mlad, ja sam voleo da zagrlim devojku, da je poljubim. Izgubilo se to. To mi je teško. I otud i ta klupa za mlade, valjda će se naći neki da tu sednu, da se grle, da se vole, da se ljube… To je za nas ljude, zar ne“, kaže Gološin.

„Nije sve u parama, mnogo toga je u volji ljudi“

I Veselin Milovanov je nov stanar zgrade. Do skoro je, objašnjava, živeo u kući, pa je ideju o uređenju prostora ispred zgrade odmah prihvatio.

„Pera je idejni vođa i organizator svega. Ja sam lepio pločice, osmislili smo zajedno tehnologiju kako da ovaj sto završimo. Postavljao sam cigle u krug – ivičnjake. Pera je bio glavni majstor za ove klupe od paleta koje smo imali. Snalazili smo se. Panjeve smo obezbedili tako što je na Lesnini bilo uređenje prostora, pa su bili sečena stabla. Mi smo panjeve prenosili, obrađivali, pričvršćivali… Kada smo projektovali ove stvari imali smo u vidu da ima slučajva da uništavaju sve, pa smo gledali da to bude stabilno, sigurno i da što manje ima mogućnosti da se uništava i krade. Učvršćivali smo panjeve da ne može da se pomera, sto je fiksiran, zabetoniran. Gledali smo da koristimo prirodne materijale, da od onoga što postoji u prirodi da to iskoristimo“, kaže Veselin Milovanov.

„Prva stvar koja je najvažnija, mislim da smo odneli 10-ak kolica smeća kojekavog. Flaša, papira, kesa, grana, svašta je tu bilo… Toga nema, svrha je već postignuta“, dodaje naš sagovornik.

Za uređenje prostora, kaže, novac često nije toliko bitan koliko želja da se nešto lepo napravi.

„Mislim da je potrošeno nekih 10.000 hiljada dinara. Šta je trebalo kupiti – eksere, farbe, lepilo… To je to. Ništa drugo nismo kupovali, obezbeđivali smo materijal snalazeći se… Može se i bez para. Nisu pare primarne, više je volja“, zaključuje Milovanov.

Komšije sada mogu da uživaju u novom prostoru, a Pera i Veselin već imaju ideje da ovu zelenu oazu dodatno oplemene.