I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Univer export
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Panta Šiklja Nafta: Imao sam 2500 uspešnih nastupa, a samo jednom su hteli da me tuku

Na pomen imena Panta Šiklja Nafta, prve asocijacije i pojmovi koji padaju na pamet verovatno su: rokenrol, tikva, Jugoremedija i kazan. Gotovo da ne postoji osoba u Zrenjaninu koja nije makar čula za čuvenog Pantu, njegova muzička dostignuća, sindikalnu borbu, uspon do velike popularnosti, ali i pad do narodne kuhinje.

Međutim, koliko ljudi zna zaista ko je Nenad Pantić koji stoji iza čuvenog alijasa? O njegovom detinjstvu, mladalačkim ambicijama, prvim nastupima, ali i aktuelnim događajima, razgovarali smo sa čovekom iz vojvođanske rok enciklopedije, Pantom Šiklja Naftom.

Rođen 1956. godine, u Zrenjaninu je proveo ceo život osim dve godine koje smatra beznačajnim. Kraj Begeja je počeo i da stvara njegov stil „udrilirizam”, ali nije mu oduvek bila želja da postane muzičar.

Fordomanija

– Odrastao sam u centru, išao u OŠ „Sonja Marinković”, a kada sam završio 7. razred preselio sam se kod bazena. Nisam želeo da se prebacujem u drugu školu, pa sam tih godinu dana išao autobusom sa srednjoškolcima. U tom periodu sam hteo da se bavim atletikom. Kada sam išao u 8. razred, bila je organizovana školska olimpijada i ja sam osvojio prvo mesto u skoku u dalj. Tada sam počeo da treniram u Proleteru, ali sam video da na mene niko ne obraća pažnju i prestao sam.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Kada je, kako kaže, „propao u atletici”, a nije voleo da peca jer ga nervoznim čini sedenje i gledanje da li će riba da zagrize, okrenuo se muzici. U tome mu je pomogla tetka koja mu je nakon odustajanja od sporta kupila magnetofon trakaš, te je tako počeo da snima pesme sa radija.

– Na mene je veoma uticala sama pomisao da neki mladi neafirmisani ljudi mogu da naprave grupu i da sa njom mogu da urade neke stvari koje ni na koji drugi način ne bi mogli. Najviše je na mene uticao progresivni rok koji se svirao od 1967. do 1972. godine. Moj favorit u muzici je Džimi Hendriks, koji je umro mlad, u 27. godini, i član je kluba 27, gde spadaju Dženis Džoplin i Džim Morison. To su ljudi koji su ostavili dubok trag u vremenu i prostoru, a njihov uticaj je vidljiv i dan danas. Uvek će postojati neki pravac koji je u određenom vremenu eksponiraniji od onoga što su oni uradili, ali kada se neko dočepa nosača zvuka sa delima ovih autora, videće da ispod površine leže neke večne vrednosti. U vreme kada je muzika bila mnogo važnija nego danas, ja sam na tome vaspitavao svoj muzički ukus, kaže Panta.

Tokom školovanja u Zrenjaninskoj gimnaziji, započeo je proces stvaranja svojih jedinstvenih ideja i napisao prvu pesmu koja se  zove „Sećanje broj 3”.

– Mnogi me ne razumeju ni dan danas, kao što me nisu razumeli ni onda. Na meni je bilo da to prihvatim kao činjenicu od koje ne mogu da pobegnem, niti želim. Ne možemo svi voleti sve. Lepa Brena, Ceca Ražnatović, Madona, Šakira – nemoguće je da ih svi vole. U to vreme, radio kao medij je bio mnogo eksponiraniji nego danas, puno se slušao, televizija je bila tek u povoju, o internetu i mobilnim telefonima nije bilo ni pomena. Mi koji smo se za to interesovali, znali smo kada treba da budemo kod kuće, koju stanicu da okrenemo i šta ćemo moći da čujemo. Smatrao sam da je najbolje biti u korak sa tim stvarima jer to znači biti moderan i progresivan.

Prvi put javno je nastupio u novosadskom klubu „Tribina mladih” 1976. godine. Kaže da treme nije bilo jer je imao iskustva nastupajući u obdaništu, zabavištu i osnovnoj školi.

– Moj prvi nastup za publiku je bio šokantan. Već tada sam u grubim crtama formirao svoj stil, a kada sam to prezentovao, ljudi su plakali, vadili maramice, bilo je i onih kojima je curila krv iz nosa od smeha. Tu sam se našao slučajno zato što je mom prijatelju, koji je trebalo da nastupa, pukla žica na gitari. Sala je bila puna, on je morao da promeni žicu i onda su me Zrenjaninci sa kojima sam bio, praktično izgurali na binu jer su znali da sviram gitaru i pišem pesme. Bio sam doveden pred svršen čin, izguran na binu znao sam nešto da izvedem, pa šta bude. Jedan čovek od 20 godina ima vremena da se promeni ako nešto ne valja. Tako da sam to relativno ‘ladno izveo. Ispalo je tako da sam bio najbolje prihvaćen od svih koji su nastupali i to je za mene bio signal da treba da nastavim u tom pravcu.

Prvu grupu koja se zvala „Trio kvartet”, osnovao je 1977. godine. Grupa je imala tri člana, ali je tim imenom želeo da istakne sebe kako vredi za dvojicu jer komponuje, piše tekst, peva i vodi konferansu. U toj grupi još uvek nije imao svoju električnu gitaru nego ju je pozajmljivao od prijatelja Milivoja Putića.

– Na jednom koncertu bili smo „Kvartet-kvintet i sabljarka”. Bio je to najveći koncert u bašti Kulturnog centra gde je prodato skoro 2000 ulaznica što se nikada nije desilo ni pre ni posle toga. Bilo nas je bilo četvoro u grupi jer sam za taj koncert angažovao još jednog solo gitaristu, a sabljarka je bila parodija na lokice koje su igrale iza Zdravka Čolića. Ona nije ništa radila, samo se štala oko nas na bini i pušila.

Kada je obradio čuvenu pesmu Reja Čarlsa „Georgia on my mind” i napisao tekst „Nafta u mojim mislima”, odlučio je da ime grupe promeni u „Šiklja nafta”.

– Kasnije kroz karijeru sam imao priliku da sarađujem sa Rambom Amadeusom koji mi je dao savet da preimenujem grupu ponovo i da se zove „Panta šiklja nafta bend”. Meni je to tada bilo kao kada čoveku koji stoji u mraku uključite sijalicu.

Vremenom je izgradio prepoznatljivi imidž, a 1993. u vreme hiperinflacije  simbolično je počeo da duva u tikvu „jer smo tada svi mi praktično dunuli u tikvu”.

– Prva reakcija ljudi je bila – gle ona budala duva u tikvu, ali nisu shvatili da smo svi mi u stvari dunuli u tikvu. Na bini više ne sviram gitaru, samo pevam, držim konferansu, recitujem i duvam u tikvu i pokušavam da se uklopim sa svojim orkestrom. Pošto je na tikvi tako da ono što čovek dune, to izađe, neki put se desi da potrefim tonalitet, neki put malo promašim, ali i to je isto deo te slike koju stvara „Panta šiklja nafta bend”.

Cucurbita andreana longissima stručan je naziv za Pantinu tikvu. Ona ima svoj rok trajanja, krta je, pa je potrebno imati par komada jer se nikada ne zna kada će se neki deo odlomiti.

– Kod tikve je potrebno da njen donji deo, rezonator, bude što manji. Kao i kod duvačkih instrumenata, što je rezonator veći, čovek mora sve jače da duva da bi nešto iz nje izašlo.  Pripremanje nije teško – treba da se osuši, odseče prednji kraj u koji se duva i zadnji kraj koji služi kao rezonator, izvade se semena, očisti se pulpa iz nje i napravi se držalj od žice kako bi moglo da se duva, a da ruke budu slobodne. Ako čovek zna koji ton treba da dune u kom trenutku, onda je to – to. Meni obično sami ljudi nabavljaju tikvu, ja je očistim i odem u komšiluk kod ljudi koji imaju male radionice. Najbolje je da čovek već zna da svira neki instrument, jer onda zna koji ton da proizvede u kom momentu.

Pantina gupa do sada je imala neverovatnih 38 postava. U muzičkoj karijeri dugoj 42 godine imao je oko 2500 nastupa od kojih, po njegovom svedočenju, ni jednom nije bio neuspešan, a samo jedanput su hteli da ga tuku kada je svirao u Belom Blatu.

– Nisam znao gde idem, a prijatelj me je odveo u kafanu u kojoj se svirala narodna muzika. Tu su dolazili ljudi koji su bili naviknuti na narodnjake i oni su mislili da sam ja došao da ih zavitlavam. Imao sam gitaru, žičani držač za tikvu, svirao sam i pevao, trudio se, ali oni su od mene tražili da sviram narodnu muziku što nisam znao. Tu je došao jedan mladić kojeg su pratili u vojsku i za kojeg se ispostavilo da je bio moj obožavatelj. Spojio je tri stola, sve počastio, skinuo se do pola, na jednom kolenu mu je sedela jedna, na drugom druga devojka i on je bio najeksponiraniji. Kada sam najavio „Kukuruz bluz”, on je odgurnuo te devojke, skočio i rekao „To Panto!”, njegovi drugari su to prihvatili, a oni koji su hteli da me tuku su videli da to neće biti tako jednostavno i odustali su.

Od starta je znao da nikada muzika neće moći da mu bude zanimanje i tako se postavio. Smatra da ni tržište bivše SFRJ nije bilo dovoljno veliko da bi muzičari mogli da žive samo od rokenrola.

– Korni grupa, Bjelo dugme, Riblja čorba i grupe poput njih su mogle da žive od muzike. Beogradski mediji guraju svoje, Novosađani svoje, a Zrenjanin je premala sredina. Danas rokeri žive od toga što su legende bivše Jugoslavije, a i sviraju po inostranstvu našoj mnogobrojnoj dijaspori koja ima veće platežne mogućnosti.

Možda najpoznatiji provincijski vozač viljuškara od muzike nije mogao da živi, ali bilo je ipak i koristi od popularnosti koju mu je donela.

– Dešavalo se da kada idem prema kući iz centra, šofer gradskog autobusa stane, pita me da li mi treba prevoz i primi me van stanice. Kada idem u poštu da platim račune, ljudi me prepoznaju i omoguće mi da platim preko reda. Ponekad me i počaste pićem.

Na koncert Ramba Amadeusa 1998. godine u nekadašnjoj piceriji „Zeleno zvono” došlo je veoma malo ljudi, a razlog za to bili su „Dani piva”. Rambo je to veče otišao do grada, video Pantin nastup i pozvao ga da mu bude gost na njegovom koncertu.

– Ramba je oduševilo to kako sam funkcionisao sa njegovom grupom. On ima u sebi plemenitost u srendnjovekovnom smislu, smatrao je da treba da mi pomogne i zaista je to uradio. To sjajno veče sa nama je bio i legendarni Karbi. Kruna naše saradnje, bilo je moje gostovanje na njegovom koncertu u Domu sindikata 2000. godine, a posle toga je objavio album „Don’t happy be worry” na kojem se nalazi „Kukuruz bluz” i to je jedini „živi” snimak, što je meni velika čast. On je snimak namerno skratio na tri minuta kako bi radio stanice mogle da ga emituju, međutim to niko nije pustio, tako da je to propalo. Sa Rambom sam 2002. godine snimio album „Trans mrtvog konja”, koji nije ni objavljen jer je jasno bilo da to niko neće želeti da pusti, ali je to Rambo stavio na svoj sajt kako bi svi mogu besplatno da ga preuzmu.

Nešto ranije. 1996. godinem takođe u piceriji „Zeleno zvono”, koja se nalazila u Prvomajskoj ulici, bio je organizovan koncert Panta ili Blaža.

– Oni su imali svoj deo, ja sam nastupao solo i to je bilo jedno veče za nezaborav. Na osnovu toga, posle sam gostovao Prljavom inspektoru Blaži u Beogradu na koncertu u Klubu studenata tehnike.

Dugo je paralelno sa nastupima, radio i u fabrici lekova „Jugoremedija”.

– Izlazio sam na binu kada di-džej proceni da je to najbolje, a to uglavnom bude oko pola 1 – 1. Moj nastup traje 45 minuta, u 15 do 2 krecem kući da spavam i taman kada stignem ostaje mi svega par sati i moram da se budim kako bih stigao na posao. Svoj odmor moram da odložim za sutra popodne. Ako duži vremenski period tako čovek živi, to utiče na zdravlje, ali uspeo sam da izguram.

Kada je 2014. godine izašla njegova knjiga „Vidimo se na kazanu”, smatrao je taj događaj za krunu svoje karijere i želeo da je privede kraju. Događaji su ga ipak demantovali, izašlo je drugo, dopunjeno izdanje knjige pošto je prvi tiraž rasprodat, a u novom sastavu „Panta šiklja nafta bend” počeo je ponovo da nastupa.

– Počeli smo ponovo da sviramo u novoj koncepciji do koje smo došli slučajno i održali tri uspešna koncerta. Sledećeg meseca trebalo bi da nastupamo u Kikindi. BiBi King je rekao: „Onakav si muzičar kakav ti je poslednji koncert”, pa ako je suditi po tome, mogu da kažem da je s te strane sve u redu.

Privatizacija firme u kojoj je radio, traje 16 godina i još nije završena. Smatra da zbog globalizacije ovaj problem nije vezan samo za njega, nego važi za ceo svet.

– Možda sam 2014. kada sam došao na kazan (narodna kuhinja prim. aut.) imao priliku da to osetim pre ostalih, pa sam tako nazvao knjigu. Tamo dolaze i fakultetski obrazovani ljudi koji znaju strane jezike, a sa razvojem tehnologije, roboti će preuzimati sve više poslova koje su obavljali ljudi. U Singapuru već postoje taksi vozila bez vozača i to će neminovno stići kod nas. Po pesimističkom viđenju budućnosti, svi ljudi su već sada krenuli ka kazanu – neki će stići pre, a neki kasnije. Čak i oni koji su elita, isto će doći na kazan, ali njih nekoliko će biti sa jedne strane, a svi ostali sa druge.  Sada se uspešno krećem u pravcu penzije do koje mi je ostalo još tri godine i to je realno maksimum koji mogu da očekujem jer sam bio pripadnik radničke klase 30 godina. Nisu mi potrebni avioni i kamini, već samo normalno da živim, pišem pesme i s vremena na vreme negde nastupim sa svojom grupom.

Kako je izgledao ovogodišnji nastup benda „Panta šiklja nafta bend” možete pogledati na sledećem video snimku:

 

Drugo dopunjeno izdanje knjige „Vidimo se na kazanu” po ceni od 300 dinara + poštarina, možete poručiti slanjem SMS poruke na broj telefona 061/117-007-0. Zainteresovani Zrenjaninci mogu i pozvati prethodno naveden broj telefona i dogovoriti se sa autorom oko preuzimanja knjige. Svaku knjigu Panta je potpisao, a tiraž je ograničen.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh