I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • 3D gradjevinska kuca
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

„Ostrvo, povratak traje” – novi roman Zorana Slavića

Kompleksni narativ romana „Ostrvo, povratak traje” oblikuje se na geografskoj mapi između Beča, Zrenjanina, Beograda i Dalmacije, u potresnim ukrštajima istorije i krhotinama identiteta. Priča prati sudbinu Slavena Marića, profesora nastanjenog u Beču, koji u traganju za samim sobom ali i svojim iščezlim precima, ponovo dolazi u Zrenjanin i u prisustvu svog alter-ega ili multiplikovane svesti, Gorana Bogdana, otkriva neverovatne činjenice o svojim korenima, precima i surovosti istorijskih prevrata.

O tome šta ga je inspirisalo da napiše ovaj roman, vezi junaka i događaja sa stvarnim dešavanjima, značaju prošlosti za pojedinca, razgovarali smo sa autorom Zoranom Slavićem.

– Radnja započinje u gradu, koji imenujem kao Bečkerek/Zrenjanin, povremeno se dodaje i toponim Petrovgrada, s namerom da mesto obeležim i definišem kao književni format čija geografija i istorija samo podsećaju na nešto stvarno. Na sličan način, subjektivan i izmenjen, javljaju se mnoge destinacije koje fabula dotiče i funkcionalizuje. Dakle, pored
Zrenjanina/Petrovgrada/Bečkereka, zatim Beograda i Beča, romaneskni itinerer se dobrim delom odvija i na ostrvu Vis, gradićima Visu i Komiži, u Splitu, Španiji i italijanskom ostrvu Lampeduza. Fragmenti ovog romana dotiču i Knin, Obrovac, Ćepin i Hvar, kaže Zoran Slavić na početku razgovora za naš portal.

Fordomanija

Kao što biva kod većine pisaca proznih dela, svako ostvarenje, priča ili roman, nastaje slaganjem i sintetizovanjem lične (pred)istorije, impulsa iz lektire, dokumentarne potke, ali i intelektualne i emotivne „temperature“. U romanu „Ostrvo, povratak traje“ je baš takav slučaj, dok je inicijalnu kapislu predstavljao podatak iz lične porodične istorije – očevo poreklo Srbina iz Hrvatske.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

– Prethodna dva romana, „Ujed vremena“ i „Valter Benjamin u međugradskom autobusu“, na izvestan način obrađuju deo sličnih tema, mada to čine na širem odnosno regionalnom planu. U pitanju su prevashodno intelektualna i etička preispitivanja, dok je u ovom delu akcenat intenzivnije na porodičnim i ličnim okolnostima, sa više emotivnog naboja i ličnih osećanja. Takođe, glavni junak, profesor Slaven Marić, i njegovi srodnici ličnije i direktnije postaju učesnici i žrtve regionalnih ratova i religiozno-kulturoloških gibanja. Na socio- psihološkom planu blizak je sa romanom „Skok u nesanicu“, kaže Slavić.

Ostrvo, konkretno jadransko ostrvo Vis, je u životu junaka profesora Slavena Marića, uporišna i ishodišna tačka traganja za nestalim članovima porodice, odnosno mesto na kome se on suočava sam sa sobom, svojim roditeljima, entitetom i prethodnim životom.

– Dakle to ostrvo je istovremeno i geografija ali i simbol i metafora „izgubljenog raja“. Glavni junak snatri o njemu, seća ga se i priželjkuje da se vrati na njega. I to, najmanje u konkretnu geografiju, znatno više u stanje detinjstva, porekla i identitetske nulte tačke. Sintagma „povratak traje“ ipak se pokazuje samo kao romaneskna iluzija.

U uvodnom mestu u romanu piše „Događaji i likovi u ovom romanu, ponekad, emotivno i asocijativno, podsećaju na stvarna i moguća lica i okolnosti, ali su, u detalju i celini, isključiv rezultat autorovog narativa“.

– To je napisano kao (možda iluzoran) moj pokušaj da umanjim efekat navodnog i po pravilu pogrešnog „prepoznavanja“ junaka ili fabularnih okolnosti, onih koje se ne mogu odreći takvog načina iščitavanja književnosti. Jer, osim elementarne istosti – da su autorovi potomci Srbi iz Hrvatske, i činjenice da je deda Nikola zaista nestao u Španiji, odnosno lične svesti o tome, sve su ostale datosti i kauzalnosti isključiv rezultat imaginacije i kreativno- funkcionalnog korišćenja književnih narativa ili dokumenata.

Budućnost kao opsesivna tema skoro svih današnjih je, po autorovom mišljenju, prevashodno ekonomska, tehnološka ili egzistencijalna kategorija dok umetnost, pa prema tome i književnost, imaju drugačiju projekciju i koncepciju vremena.

– Za njih je sadašnjost – okolnost u kojoj nastaju, prošlost je aktivni i inspirativni segment oblikovanja artističke materije, dok je budućnost ipak samo poprište iskušavanja kvaliteta i trajnosti onog što je umetnički oblikovano u savremenosti. Jer, jedino se naučno-fantastična umetnost/književnost bave prevashodno futurom. Prošlost je, figurativno rečeno, prezime svega što postoji dok je ime – spoj sadašnjosti i budućnosti. Književnost, ona koja ima svoje čitaoce, predstavlja most između tih oblika postojanja.

Pisanje romana zahteva dugotrajan i komplikovan rad. „Tehnološki“ je različit od pisanja ostalih narativa (priče, novele) i ne piše se u jednom dahu već iziskuje drugačiju pripremu, taktiku i strategiju.

– Kao nekadašnji atletičar, navešću vam slikovit primer različitosti u stvaranju književnih oblika: ako je poezija uporediva sa trkom na sto metara, pripovetka je slična trčanju na četiristo metara dok je rad na romanu, ambicioznijem i složenijem, najsličniji maratonu! Iz mog iskustva svaki roman je iziskivao slične književne tehnologije. Od početne ideje, procesa proveravanja njene održivosti i dosežnosti, planiranja „arhitektonike“ romana, sakupljanja i sažimanja „građe“, dokumentarne, iskustvene ili asocijativne, stižem do odlučujućeg trenutka u kome se svi elementi romansiranja stope u novi i koherentni fluid. Ili pretvore u zgarište protraćenog vremena i iluzija. Zato svaka etapa u pisanju romana nosi sa sobom niza upitanosti, problema, dilema ali i zadovoljstva, koje dobra recepcija napisanog uvećava, naglasio je Zoran Slavić na kraju razgovora.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam sve vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh