Dr Terzin: Alkoholičari započinju lečenje tek nakon pritiska najbližeg okruženja

Prema prošlogodišnjim podacima Svetske zdravstvene organizacije, Srbija je rekorder po potrošnji alkohola na Balkanu, a u Evropi zauzima četvrto mesto. I pored ovako zabrinjavajućih podataka, ljudi u našoj zemlji najčešće nisu svesni da imaju problem, ignorišu ga i na lečenje se odlučuju uglavnom tek pod snažnim pritiskom bliskog okruženja.

Osobe koje imaju problem sa ovim porokom, u Zrenjaninu mogu potražiti pomoć na psihijatrijskom odseku za odvikavanje od alkoholizma Dnevne bolnice pri Opštoj bolnici „Đorđe Joanović“ u Zrenjaninu. O fenomenu alkoholizma, njegovoj prisutnosti kod nas, procesu lečenja i resocijalizacije razgovarali smo sa doktorom, psihijatrom, Vladimirom Terzinom.

– Obično prvo na odeljenje dolaze ljudi koji su dugogodišnji alkoholičari i naglo su prestali da konzumiraju alkohol. To naglo prestajanje u većini slučajeva dovodi do krize, kao i kod svake zavisnosti. Drhtanje, preznojavanje, malaksalost, skok krvnog pritiska, mogući epi napadi i to treba ispratiti u bolnici. Zbog preznojavanja gube tečnost, gube elektrolite, treba sve laboratorijski ispratiti, nadoknađivati, davati terapiju i smirivati – to ne može u kućnim uslovima.

Na odeljenju psihijatrije postoje dva odseka – odsek stacionara, gde leže pacijenti koji su teže oboleli i odsek Dnevne bolnice gde pacijenti dolaze prepodne i tu provode period od 8 časova (kada je podela terapije) do pola 12.

– Njima se isto otvara istorija bolesti, vode se kao ležeći pacijenti, terapiju dobijaju od bolnice, radi se sa njima. Oni nisu toliko oboleli da moraju da budu 24 sata u bolnici. Popodne odlaze kući i tamo provode vikende i praznike. Lečenje je individualno i zavisi od ličnih sposobnosti pacijenata, kako intelektualnih tako i emotivnih. Ne postoji garancija da će pacijent prestati da pije. I kada prestane da konzumira alkohol, žudnja ostaje. U knjigama piše da se posle pet godina konzumiranja alkohola, računa da je neko izlečen, ali svi to stavljaju pod znake navoda. Iz primera vidimo da je moguće da se neko i posle 15 godina ponovo oda alkoholu.

Na odseku stacionara prvo se prekinu fizički simptomi krize što traje od jedne, pa do tri ili četiri nedelje. Oni koji odluče da nikako neće u bolnicu, dogodi im se da dehidriraju, ne jedu, počnu da doživljavaju halucinacije, povrede se.

-U toku apstinencijalne krize javlja se nervoza, napetost, nesanica, drhtavica, preznojavanje i to je predelirantno stanje. U jednom momentu, može da pređe u delirijum i tada se javljaju halucinacije. Najčešće im se priviđaju sitne životinje, končići, bube. Važno je naznačiti da je procenat smrtnosti ovakvih pacijenata u bolnici 1, a u kućnim uslovima 15 odsto. Kada se ovakvo stanje stabilizuje, nastavak lečenja je najbolji kroz Dnevnu bolnicu.

Obično, ko god da dođe u Dnevnu bolnicu ima podršku porodice. Gotovo da niko nije došao dobrom voljom – prisiljeni su od porodice, poslodavca ili sudstva.

– Ako ne ispoljavaju simptome fizičke krize ili ako oni nisu tako snažno izraženi kao što je napred navedeno, ne moraju da leže na odeljenju. Najkraće budu ovde mesec dana, ali uglavnom je taj period oko 3 meseca. Prvih mesec dana se privikavaju na ovakav vid lečenja, njima potpuno nov i neobičan. Pišu u svojim dnevnicima šta su radili prethodnih dana, tokom vikenda i svoje buduće planove.

Suština je da se isprate aktivnosti pacijenata, vide njihovi dalji planovi, da se oni aktiviraju i uključe u svakodnevne životne tokove, odnosno radi se na njihovoj resocijalizaciji.

– Svi su oni bili formirane ličnosti, članovi naše zajednice, ali zbog alkohola koji je doveo do promene ponašanja, izdvojili su se. Neki su izgubili posao, naruše se porodični odnosi, izgube prijatelji i to treba vratiti nazad. Kada prestanu da piju, kroz neko vreme počinju da uviđaju šta su radili i tek tada kreće pravo lečenje i to je moguće. Svi mi uzmemo nekada da popijemo, ali znamo kada da stanemo i gde nam je granica. Oni to nisu svesno uradili, ali su jednostavno izgubili kontrolu nad uzimanjem alkohola. To najčešće nisu loši ljudi. Kada prodje mesec-dva od kako su prestali da piju, vidite da u njima ima topline i ljudskih kvaliteta, a dok su bili pod uticajem alkohola, radili su stvari zbog kojih im je sada krivo.

Trenutno je na lečenju osam pacijenata u grupi, a postoji 15 mesta. Dr Terzin smatra da je to mali broj ljudi u odnosu na to koliko Zrenjanin ima stanovnika i naglašava da ih je ranije bilo više.

– Puno ljudi pije, ali neće da dođu, nego to čine tek kada su prisiljeni. Shvate oni, ali i njihova okolina da postoji problem, ali se ništa ne preduzima. Sve funkcioniše dokle god oni mogu da doprinose kvalitetu života u porodici. Kada izgube posao, a nastave da piju, e tu se njihovi najbliži trgnu, ali svi oni opet na neki način pomažu i sebi. Ranije, za vreme stare Jugoslavije, više ih je dolazilo iz razloga što su bili prisiljeni od stane poslodavca. Nije se lako dobijao otkaz i pretpostavljeni su slali radnike i po nekoliko puta na lečenje. Danas možeš da piješ ili da radiš, nema treće. Retki su poslodavci kao ranije, ali ima i takvih slučajeva gde postoji razumevanje. Bilo ih je više verovatno i iz razloga što su alkoholičari mogli prevremeno da se penzionišu, a sada više nemaju tu mogućnost.

Kada je počeo da radi u bolnici bilo je puno mladih koji su posle pijanstva dolazili na trežnjenje. Ta situacija je danas potpuno drugačija.

– Za Dane piva ili Novu godinu, bilo je jako mnogo alkoholisanih koji su zahtevali detoksikaciju (trežnjenje). Dođu u komi od alkohola, ne zna se da li će preživeti… Više nema toliko mladih na trežnjenju kao ranije. Moje mišljenje je da je jedan od razloga taj što je omladina razvila visoku toleranciju na alkohol. Čini se i da su devojke počele više da piju od muškaraca prema onome što čujem, ali i lično vidim. Ranije dežurstvo nije moglo da prođe bez da nekog dovedu na treženjenje, a sada je to retko.

„ALKOHOLIZAM – OD PRVE DO POSLEDNJE ČAŠE“

– Sve počinje u 8 sati sa podelom terapije, a u pola 9 kreću razgovori do 10 sati. Oni obuhvataju čitanje dnevnika, gde pacijenti prepričavaju šta su radili prethodno popodne i kakvi su im planovi za naredni dan. Nakon toga sledi pauza od oko pola sata i kreće drugi deo do pola 12 gde obrađujemo teme vezane za alkoholizam. Pratimo knjigu Zorana Stankovića i Dejana Begovića „Alkoholizam – od prve do poslednje čaše” koja je prilagođena svim uzrastima kako bi uvideli kom tipu alkoholizma pripadiju i koje su posledice njihovog pijenja. Oni ni ne znaju do čega ih je sve alkohol doveo – do socijalnog zdravstvenog i ekonomskog propadanja, a to im treba pokazati. Po toj knjizi se radi u celoj Srbiji.

Važno je da svaki pacijent uz sebe ima osobu od poverenja, a najbolje je da to bude neko sa kim živi. Uloga saradnika je da dođe jednom nedeljno u dnevnu bolnicu, da prati pacijenta, učestvuje u lečenju, čita knjigu jer treba da shvati kako je pacijent upao u takvo stanje i šta da uradi ako ponovo želi da krene da pije, kako da ga motiviše da to ne uradi.

– Kod kuće mu daje Esperal, lek koji kada se pije ništa ne nanosi nikakvu štetu pacijentu, ali ako uzme preko njega alkohol, razviće se neželjena reakcija. Crvenilo lica, vrata, lupanje srca, preznojavanje… Ranije je taj lek bio u takvom obliku da može da se ugradi pod kožu. Trajao je u zavisnosti od proizvođaća od 6 do 12 meseci, ali zavisnost je toliko jaka da su neki noktima kopali kako bi ga izvadili, da bi mogli da piju.

Novina je da je od ovog meseca ponovo uvedena u rad produžena grupa za lečenje alkoholičara.

– Kada pacijent prođe ceo program lečenja kroz Dnevnu bolnicu, sada postoji mogućnost da nastavi da dolazi kod nas jednom nedeljno. Zbog nedostatka kadra to ranije nije bilo moguće, ali smo uspeli da pokrenemo ponovo produženu grupu za lečenje alkoholičara. Pozivali smo ljude koji su ranije dolazili, ali nisu bili mnogo motivisani i malo njih se odazvalo. To su ipak ljudi koji su završili program lečenja i nisu odmah ušli u grupu za produženo lečenje, tako da ćemo im dati vreme, ono će sve pokazati. Od sada, kako budemo otpuštali pacijente, oni će dobijati preporuku da dolaze kod nas jednom nedeljno i mislim da će to početi da funkcioniše. Dolaziće sa saradnicima, videćemo da li imaju krize, da li su razvili neki psihički poremećaj i ako jesu, da to rešavamo.

Ne postoji određena kategorija ljudi koja je sklonija alkoholizmu. U Dnevnu bolnicu su dolazili lekari, profesori, zemljoradnici pa čak i osobe sa lakom mentalnom retardacijom.

– Moj utisak je da se često alkoholizam ponese iz porodice. Deca dok odrastaju, vide da ukućani koriste alkohol i to im je jedini primer – ne znaju za drugačije, pa verovatno misle da se tako treba ponašati. U takvim slučajevima 50% muške dece postaju alkoholičari ili 50% antialkoholičari, dok ženska deca četo sklapaju brakove upravo sa alkoholičarima. Dešava se da se pacijenti vraćaju i svima se pruža šansa do jednog momenta kada se vidi da više nema svrhe daljeg lečenja. Sve uradimo mnogo, nekada i po 10 puta.

Kada pacijent prođe program, doktor proceni da li je speman za otpust i daje mu otpusnu listu.

– Ne možemo da kažemo da se neko izlečio, nego da je postao doživotni apstinent. Takvih ljudi je nažalost malo, ali ih srećem. Moraju da imaju jako dobar motiv da više ne uzmu piće i da shvate da će izgubiti kontrolu nad alkoholom ako popiju i samo jedno. Alkoholizam nije kao bolest zapaljenja pluća da može da se izleči za 2-3 nedelje. Ovo je bolest zavisnosti, lečenje mora da traje i svakom čoveku se moramo posebno posvetiti.