Veče je, napolju prava zimska amosfera, uneli smo Božić, okupljeni oko posne trpeze u porodičnom okruženju raspoloženi dočekujemo najradosniji hrišćanski praznik, Božić.
Branka Babić, etnolog i kustos zrenjaninskog Narodnog muzeja ispričala nem je toplu priču o običajima Banaćana na Badnji dan i veče.
Naziv Badnji dan dolazi od korena staroslovenske reči “badni”, što znači “biti budan, bdeti, koji vidi”. Dakle, Badnje veče je veče koje bdimo, u kojem smo budni.
Glavni elementi obredne prakse na Badnji dan su sklanjanje određenih stvari i predmeta iz kuće, obavezno vraćanje pozajmljenih stvari, zabrana davanja nekih predmeta iz kuće, mešenje obrednih hlebova, uvođenje životinjskog i dolazak ljudskog položajnika, klanje pečenice, unošenje badnjaka i njegovo iznošenje iz kuće,unošenje slame, badnja večera, kaže Branka Babić za naš portal.
Ceo dan je u znaku priprema Božića.
Od ranog jutra pripremano je sve što je bilo potrebno za Badnje veče i naredna tri dana Božića. Čistila se kuća, obezbeđivala su se drva za loženje, hrana za stoku. Svi poslovi morali su biti završeni pre unošenja Božićne slame i Badnje večere. Nakon toga, ni kuća, a ni staje nisu se smele čistiti, a negde se nisu nameštali ni kreveti sve do trećeg dana Božića. Po narodnom verovanju, kuća nije čišćena za vreme Božića kako se ne bi iščistila sreća iz nje.
Na Badnji dan, ništa se nije smelo dati iz kuće, kao i za vreme Božića, a to je posebno važilo za so i vatru. Bilo je duboko ukorenjeno verovanje da ako se tog dana nešto iznese iz kuće, iznosiće se cele godine. Pored ove zabrane, bilo je uobičajeno i da se zaključavaju dvorišna vrata na Badnji dan posle podne i na prvi dan Božića pre podne, a negde je postojala i zabrana otvaranja prozora i ormana za vreme Božića.
Sve ove zabrane prouzrokovane su narodnim verovanjem da su mnogi predmeti u kući u Božićne dane nastanjene dušama predaka. Iznošenjem tih stvari iz kuće, postojala je mogućnost da se iznesu i duše predaka, čime bi se izgubilo blagotvorno dejstvo za kuću i ukućane, koje se od njih očekivalo.
Opšti običaj bio je da svaka domaćica kupi neku novu stvar za kuću na Badnji dan. Uglavnom se kupovala posuda u kojoj se kuvao med za Badnju večeru ili posuda za kuvanje mleka. Za ovaj praznik ukućani su dobijali poklon, a posebna pažnja je pridavana deci, koja su dobijala novu odeću.
Za božićne praznike pripremao se veći broj obrednih hlebova (božićni kolači, zakoni). Božićne kolače domaćica je obavezno meslila na Badnji dan rano ujutro. To je bila i prva obredna radnja tog dana. Važnost i značaj božićnog kolača vidi se iz obredne prakse posle njegovog vađenja iz peći. Ako je pri pečenju kolač napukao, verovalo se da to predskazuje skoru smrt nekog od ukućana, a ako bi se pri pečenju prevrnuo na jednu stranu, to je značilo da će te godine grad uništiti sve useve. Po vađenju iz peći, kolač se unosio u sobu i stavljao u posudu sa žitom. Ispod i oko kolača postavljane su jabuke, slama, orasi, suve šljive, kocke šećera.
U ciklusu božićnih običaja značajno mesto zauzima badnjak i njegovo spaljivanje na ognjištu. Badnjak je drvo ili panj koji se pali na Badnje veče, kada se po običaju celu noć ne spava, već bdi. Badnjak je uvek pripremao muškarac, najčešće domaćin kuće ili njegov sin. Verovalo se da je najbolje drvo za badnjak hrast ili cer, međutim u nekim selima Banata badnjak je morao biti rodno drvo- šljiva, kruška, jabuka ili dud. U nekim kućama pre nego što bi stavili badnjak na ognjište prelivali su ga vinom ili vodom i mazali medom, kako bi godina bila rodna. Samim tim magijska snaga badnjaka trebalo je da utiče na zrna žita, na rod useva, na plodnost živine, ali i na ukućane.
Sve do sredine 20. veka bio je rasprostranjen običaj da se na Badnje veče unosi slama i rasipa po svim prostorijama kuće. U nekim selima Banata u kuću se unosi i malo sena koje je stavljano na sto ili ispod stola. Sa unošenjem slame smatralo se da je u kuću došao Božić. Po narodnom objašnjenju, slamu su unosili u kuću, jer se Hristos rodio na njoj.
Posebnu ulogu o Badnjoj večeri imali su orasi, za koji su bile vezane mnoge magijske radnje tokom čitavog božićnog ciklusa. Orasima su ukrašavani obredni hlebovi. Domaćin je pre ili nakon večere „krstio“ sobu bacajući po jedan orah u svaki ugao. Orahe bačene u uglove sobe ljudi nisu podizali za vreme Božića. U mnogim porodicama su ih čuvali i pripisivali im magijska svojstva. Najčešće su ih koristili pri lečenju nekih bolesti.
Od druge polovine 20. Veka, u selima Banata grupe dece na Badnje veče idu od kuće do kuće i korinđaju. U korinđanje se odlazilo posle badnje večere. Korinđaše su rado primali, retko koja ih je kuća odbijala, osim kuća koje su bile u žalosti. Za otpevane pesmice, korinđaši su darivani jabukama, orasima, suvim šljivama, a ponekad i pokojim novčićem. Za dobijene darove korinđaši su se zahvaljivali želeći srećan Božić domaćinu, završila je Branka Babić, etnolog i kustos Narodnog muzeja Zrenjanin.
