Kristinu Ninu Ađanin svi pomalo nazivaju „svojom“. Rođena je u Minhenu, živela je u Bosanskom Petrovcu, Beogradu, Zrenjaninu, Njujorku.
Našoj široj javnosti poznata je kao alpinistkinja koja je u baznom logoru u Pakistanu, pukom srećom preživela masakr ekspedicije koja je pokušavala da osvoji vrh Nanga Parbat. Nina je bila udaljena nekoliko stotina metara od mesta na kom je ubijeno 11 planinara.
Dah severnog pola
Ninu Ađanin koju teško možemo svrstati u bilo koji sportski „folder“ osim devojke neograničeno velikog duha i energije ili da parafraziramo jednu njenu drugaricu „devojka sa dušom kao nebo“ životni put vodio je na sve najviše vrhove sveta, jedrilicom je prešla Atlantski okean, ronila je u najlepšim morima sveta, vozi bicikl, vešta je u kik boksu i tako redom.
Najnovija avantura u njenoj prebogatoj biografiji vodi je na jedinstvenu ekspediciju u srce Visokog Arktika, na norveški arhipelag Svalbard. Nina i još pet devojaka na skijama će preći više od 450 kilometara i to preko glečera, fjordova i snežnih vrhova. Cilje ove ekspedicije, prve u istoriji sastavljene isključivo od žena, je prikupljanje podataka koji će poboljšati razumevanje otapanja Arktika. – Tako sam srećna što vas mogu obavestiti da učestvujem u istraživačkoj ekspediciji Climate Sentinels na Svalbardu, na norveškom Visokom Arktiku. Moj tim i ja krećemo iz Longiearbiena 29. marta i provešćemo 35 dana na terenu, skijajući preko 450 km za prikupljanje uzoraka snega i merenje svojstava snega – rekla je Nina pripremajući se za ovaj pothvat.
Članice ove ekspedicije su Dr. Heïdi Sevestre, Alia Khan, Silje Smith-Johnsen, Anne Elina Flink, Dorothee Vallat i naša Nina Ađanin, (U.S.A, Norveška, Švedska, Srbija, Francuska) a sve zajedno su skup inženjera, glaciologa, polarnih vodiča, alpinista, strastvenih edukatora, biogeohemičara…
– Naš tim ima za cilj da predvodi prvu istraživačku ekspediciju sa neutralnim ugljenikom koja se ikad održala u polarnim regionima. Tokom ovog putovanja bićemo „na vezi“ sa učenicima iz celog sveta kako bismo našu ekspediciju učinili uzbudljivijom i dostupnijom mladim generacijama. Obrazovanje je ključno za razumevanje kako ova polarna okruženja reaguju na klimatske promene i šta možemo učiniti s tim u vezi! – pojašnjava Nina na svom blogu.
Nakon nekoliko dana intenzivnih priprema i pakovanja tim je isplovio iz Longiearbiena za Ni Alesund te je tako počela ova neverovatna avantura koju možete pratiti na ovom linku.
Ni nebo joj nije granica
Iz jednog njenog bloga, dobili smo odgovor na pitanje „otkud ljubav prema planinama i visinama?“.
– Ono što je čudno, uvek mi se misao vrati na petrovačke staze, vidim nešto i kažem sebi, „E, ovo je kao u Petrovcu“. Nešto što doživimo kao prvi poljubac neuporedivo je i jedinstveno. Takvi su i moji pohodi. Sve je počelo na putevima od Krnje Jele do Petrovca, i nazad. Tako duboko zapečaćeno da ni jedan Everest ni jedan Denali ne mogu da zamene Brkljačke doline, Risovaču i Skakavac. Nekad je potrebno otići daleko od kuće da bi shvatio koliko je ona zaista lepa…, piše Nina u blogu.
Među omiljenim sportovima su joj biciklizam i kik boks za koje kaže da su jako dobri i korisni za ono čime se najviše bavi – alpinizmom. U periodu kada nije sezona penjanja na visoke vrhove, bavi se i speleologijom pa je tako posetila i istražila mnoge pećine u Srbiji.
Izvršila je niz alpinističkih uspona u suvoj steni, snegu i miksu na Prokletijama, Durmitoru, Prenju, Romaniji, Biokovu, Velebitu, a kao visokogorac, popela se na nekoliko referentnih alpskih vrhova u Sloveniji, Austriji, Nemačkoj, Italiji i Francuskoj.
Član je „Extreme summit teama“ sa kojim je osvojila nekoliko svetskih vrhova.
Nina nosi i laskavu titulu prve srpkinje koja je osvojila Denali, najviši vrh Severne Amerike u državi Aljasci. Osvojila je i neke od najtežih vrhova Himalaja. U kratkom intervjuu podelila je sa nama neka od svojih najlepših iskustava.
– Jedan od prvih najupečatljivijih doživljaja bilo je osvajanje Mont Blana. Imala sam 24 godine. Taj pohod desio se sasvim slučajno jer sam bila učesnik projekta „Juniori na krovu Evope“. Krenula sam sa opremom sakupljenom na brzinu, čak sam naočare sam pozajmila od komšije varioca, ali imali smo sreće jer nas je vreme poslužilo. Kada smo osvojili vrh, prvi put sam osetila težinu onih reči „to je to“, i nakon toga sam nastavila ozbiljnije da se bavim alpinizmom, priča nam Nina.
Ubrzo joj se ukazala prilika da putuje na Himalaje. Poziv prijatelja Dragana Jaćimovića iz Kikinde oberučke je prihvatila.
– Takvo nešto se ne propušta – nemate priliku baš svaki dan da putujete na Himalaje! Cilj je bio vrh Manaslou visine 8164m koji do tada nije osvojio nijedan srpski državljanin. Usponi na vrhove preko visine od 8000m traju i do 2, 3 meseca, a tako je bilo i ovaj put. Sudbina je htela da se ja prva popnem na taj vrh i sa ponosom istaknem našu zastavu. Na vrhu se obično ne ostaje duže od desetak minuta, ali ista ta sudbina tada je htela da ostanem na vrhu gotovo sat vremena budući da sam toliko čekala da kolega fotograf iza mene osvoji vrh i sve to ovekoveči.
EVEREST NIJE BIO „RASPOLOŽEN“
Nakon toga usledila je najveća avantura koja postoji u tom sportu i nešto o čemu svaki alpinista sanja, uspon na Mont Everest.
– Bilo je tada mnogo pomešanih emocija, ushićenje zbog takvog poduhvata, strah jer nas je kineska vojska čuvala od potencijalne opasnosti koja je vrebala od terorista, a isto tako bila je prisutna tuga zbog topljenja glečera koji su svake godine sve manji. Samom poduhvatu prethodi šerpaska ceremonija Puđa. Svi koji imaju nameru da se penju na planinu uz pomoć lokalnog lame tokom celodnevnog ceremonijala mole planinu da ih pusti da se popnu na nju. Budući da taj narod veruje da na planinama žive bogovi, oni zaparavo njih mole da im dozvole uspon. Bez toga nijedan Šerpas neće krenuti na put. U baznom kampu koji je potpuno odvojen od bilo kakve civilizacije boravi se gotovo 2 meseca. Sa te pozicije videla sam najlepše zvezdano nebo u svom životu – milioni zvezda su vam kao na dlanu – verovatno da nema bolje pozicije na svetu da se posmatra nebo – sa ushićenjem nam priča Nina.
– Noć je ispunjena stravčinim zvukovima kretanja glečera koje liči na škrgutanje nekih ogromnih zuba – tako da spavanje nije naročito prijatno. To obično rešavamo slušalicama i puštanjem neke muzike sa USB-a. Kako se ide ka vrhu, vazduh postaje ređi pa je tako i kretanje sve teže – otprilike, u nekoj završnoj fazi, svaki korak iziskuje 10 udisaja. Tako mogu da vam opišem tempo kojim se krećemo. Nije retka slika da ekspedicija naiđe i na tela nekog od poginulih iz prethodnih ekspedicija. Šerpasi smatraju se ne smeju dirati i da ona tu zauvek ostaju kao opomena budućim alpinistima, kao podsećanje na snagu prirode… Poslednjih dana te ekspedicije, kada smo uveliko prekoračili granicu od 8000 metara, vreme je bilo izuzetno loše. Uspeli smo da vidimo vrh Everesta kroz maglu uskovitlanog snega, ali smo samo mogli da ga pozdravimo i kažemo: Vidimo se drugi put!
Ubrzo je usledila još jedna ekspedicija na Himalaje, na vrh Imja Tse visok 6189 metara.
– Detalj koji sam zapamtila je kako Šerpasi vode svoje jakove. Naime svaki od njih ima otprilike po četiri jaka koji se kreću samo dok im Perpas pevuši. Čim prestane da peva – i jakovi staju. Njihov ritam kretanja zavisi od ritma njegove pesme. Tako sam ja nastojeći da što više pričam sa šerpasom, zapravo zaustavljala kolonu jer on nije mogao istovremeno i da peva i da priča sa mnom.
PRVA SRPKINJA NA DENALIJU
Sledeća je bila ekspedicija na Denali, najviši vrh severne Amerike na koji do 2012. godine nijedna žena iz Srbije nije kročila. Za Ninu Ađanin ovo je bio presudan motiv da to pokuša da ostvari.
– Inače, to je i najhladnija planina na planeti, hladnija čak i od Himalaja pa je i oprema morala da bude potpuno drugačija. Tu nema mesta za improvizacije. To podrazumeva da su na vama stalno 3 ili 4 jakne i da se dosta često pije čaj. Noćna temperatura neretko je i do minus 65 stepeni. Problem sa spavanjem predstavlja i polarni dan. Tako vam je najmračniji deo noći zapravo kao kod nas 17h popodne i nije lako da se naviknete na to. Kada sam osvojila vrh Denali krajem maja, tog dana najviša temperatura bila je minus 50 stepeni. I tu postoji jedan upečatljiv detalj. Naime, do kampa na Aljasci moguće je doći samo malim avionima dvosedima. Uzletna staza koja je sva od utabanog snega, toliko je kratka da vi kao putnik u jednom trenutku morate da gurate avion a onda kada vam pilot vikne da uskočite, uradite to dok je avion u pokretu i polećete. Iskreno, toliko mi je bilo dosta te zime i smrzavanja, da sam i to odradila sa uživanjem.
Sa Himalaja preko Atlantika
Ova Zrenjaninka ostvarila je još jedan podvig potpuno drugačiji u odnosu na ono čime se bavila. Ona je prejedrila Atlantik! Bez mnogo jedriličarskog iskustva i opijena romantičnim avanturističkim pričama o moreplovcima, Nina je, nakon osvajanja najviših svetskih vrhova, sa mužem i još tri para odlučila da na vetar pređe ceo okean.
– Na svaka dva sata imali smo smene. Uvek je neko morao da gleda radar, oblake, da sluša radio stanicu… Jedra smo dizali i spuštali i po šest-sedam puta dnevno. Prvih par dana borila sam se sa morskom bolešću. Povratiš, umiješ se i ideš dalje. Najteže je bilo noću, jer po morima svašta pluta, od ogromnih kontejnera do napuštenih jedrilica. Te stvari se ponekad ne pojave na radaru i, ako bismo udarili u njih, potonuli bismo – kaže Nina. Odlučili su da idu stazom sa sigurnim vetrom u leđa, putem kojim je išao i Kolumbo. – Krenuli smo južno uz Afriku. Tu su nas jurili marokanski ribari. Na radaru bi videli da smo jedrilica, pa jurili ispred nas da nam postave mreže za ribu, jer su znali da je nama teško da menjamo pravac i da ćemo im se upetljati u mreže i pokidati ih. Tada bi nam tražili novac. Prvi deo puta bežali smo od njih – kaže Nina. Kako je na jedrilici nemoguće kuvati, jeli su ono što upecaju, a Nina je maštala o supi, paprikašu i jutarnjoj kafi. – Teško je, odsečen si od sveta. Tokom putovanja preminuo mi je ujak, a saznala sam to dve nedelje kasnije – priča Nina. Dok su bili u Evropi, bilo je ledeno. Nina je ispod nepromočive jakne imala i perjanu. Ali, kako su se približavali Americi, bilo je sve toplije. – Kada smo nakon tri nedelje kročili na tlo, vrtelo nam se u glavi i hodali smo kao pijani. Kada si toliko vremena na brodu i približiš se kopnu, osetiš miris tla – priseća se Nina.Ona bi volela da jednog dana prejedri i Pacifik, za šta bi joj trebalo bar godinu dana.
Pre toga, kako kaže poslovica: „Hvali more, drž‘ se kopna” – poručuje Nina.
Ninu pitamo na kraju da li je ostalo nešto što nije ostvarila.
– Ja sebi uvek postavljam neke nove ciljeve. Za sada imam veliku želju da pretrčim maratonsko polje, kaže ova mlada žena, diplomac sa Ohio University.
MOTIVACIJA, TIMSKI RAD I SAMOPOUZDANJE
– Ništa od ovoga ne bih uspela da nije bilo timskog rada, pomoći drugara. Jedino je tako, kao i u mnogim teškim situacijama u životu, moguće ostvariti uspeh – kaže Nina. – Dosta puta sam i odustajala od osvajanja nekog vrha. Akonkagvu nisam osvojila da bih pomogla timu, a to zaista nema cenu. Takođe, veoma je važno da znate da procenite sopstvene mogućnosti i da znate kada treba da odustanete. Isto je kao i u bilo kom sportu – nekad pobedite nekad izgubite. Mnogi zanemaruju činjenicu da je u alpinizmu zapravo teže sići sa planine nego je osvojiti. Maratonac kada završi trku, može da uživa u pobedi, a mi kad osvojimo vrh, onda kad smo najumorniji, tek tada počinju prave muke.
Ninu pitamo na kraju da li je ostalo nešto što nije ostvarila.
– Ja sebi uvek postavljam neke nove ciljeve. Za sada imam veliku želju da pretrčim maratonsko polje, kaže ova mlada žena.
Svi oni koji poznaju Ninu Ađanin reći će da ju je nemoguće opisati, naročito ne kroz ovako kratak intervju.
„Ona je osoba koja ima dušu kao nebo“.
“ Ako vas sretne na odbojci pridružiće vam se, ako je sa druge strane sveta pozovete da vam nešto pomogne, ona će samo spakovati četkicu za zube i doćiće“.
„Ona je jednostavno čudo i tačka…“, samo su neke od reči koje su sa nama podelili njeni prijatelji.
.gif)
.gif)
