Nema boljeg paprikaša – Banatski gološijan, skoro zaboravljena rasa (VIDEO)

Autohtona rasa živine Banatski gološijan uprkos tome što ima veoma dobre proizvodne karakteristike, u našim krajevima je gotovo iščezla.

Rasa je nastala ukrštanjem erdeljskog gološijana iz Rumunije sa domaćom živinom u okolini Kikinde u 19. veku i to ne bilo gde nego ni manje ni više na salašu kralja Aleksandra Karađorđevića. Nakon što je u našim krajevima gotovo nestala, a u zemljama poput Francuske ili Italije naprimer postala zaštićeni brend, poslednjih godina zahvaljujući uzgajivačima kvaliteno meso i jaja ove rase sve je prisutnije na tržitšu bilo na privatnim trpezama ili češće u ugostiteljskoj ponudi. Zoran Demić iz Kikinde ispričao je kako se odlučio za uzgoj upravo ove rase.

– Moj pokojni otac držao je živinu, inkubatore, a bilo je nas je petoro dece. Svake nedelje hvatalo se pile radi ručka, a kod gološijana je najmanje posla – priča o svojim najranijim dećanjima Demić. Kasnije u životu kada sam razmišljao čime da se bavim došao sam na ideju da gajim baš ovu rasu.

Banatski gološijan skoro je nestao

Banatski gološijan poslednji put je prema Demićevim rečima izlagan na sajmu u Pančevu još početkom 50-tih godina prošlog veka. Od tada mu se gotovo izgubio trag, odnosno bilo  je moguće videti tek pokoje pojedinačne primerke u domaćinstvima. – Kada sam započinjao posao sakupljao sam najlepše primerke koje sam mogao da nađem. Danas je na farmi oko 140 koka i 20 petlova. U Udruženju odgajivača i ljubitelja rasne živine „Velika Kikinda” aktivno je 13 odgajivača koji imaju po minimum 50 koka na svom gazdinstvu, a uz njih i petlove.

Kvalitetno meso i jaja

Pri uzgoju ove rase mora se obratiti pažnja na roditelje pilića. Nije retko da ih pojedinci  ukrštaju sa bilo kojom drugom živinom da bi dobili što više golovratih pilića. Nije svako golovrato pile Banatski gološijan – napominje Demić.

– Prave banatske gološijanke nose  od 160 do 180 jaja godišnje, a broj zavisi od uslova držanja i ishrane. Budući da se  slobodno hrane, u prirodi, njihovo meso, nakon pet meseci starosti koka kada je spremno da se konzumira je čvršće, jače strukture i tamnije boje. Koke su brižljive majke kada je u pitanju leganje na jajima i othrana pilića. Još jedna povoljnost je što je ova rasa izuzetno otporna na sve vremenske uslove, nije skolona bolestima, pa joj osim obavezne vakcine protiv kuge nijedna druga nije potrebna.

– Ova rasa je nastala i živi u ovim našim vetrovitim predelima bez drveća. Šibaju je svi vetrovi, sve žege i sve kiše i ona je opet tu. Ovo je jednostavno njen dom. Uzimajući u obzir sve ove njene osobine zahvalna je za uzgoj – zaključio je Zoran Demić.