Kada sam upisivala studije u Beogradu nisam poznavala nikog. Našla sam se u jednom multinacionalnom društvu : Blagica iz Makedonije, Dragan iz Hrvatske, Edin iz Bosne .. Došao red da se predstavim, nisam rekla ni da sam Vojvođanka, ni Banaćanka, nego – Zrenjaninka. Jure, momak iz Maribora prišao je pruživši mi ruku uz reči : Zrenjanin, dobri ljudi! Ponos, ponos i ponos, to je bilo odličje tog studentskog oktobarskog dana u sred Beograda.
Setila sam se te scene sinoć, na istočnoj tribini gledajući utakmicu Srbija – Slovačka. Nova hala sportova, Kristalna dvorana o kojoj će mnogi gradovi i opštine još godinama samo maštati. Masa Zrenjaninaca koja je željno čekala prvi srpski koš. Gromoglasan pozdrav reprezentacije u belom : Srbija, Srbija… Aplauz i za reprezentaciju Slovačke, momke u plavim dresovima koji su se trudili i dokazali da nije dovoljan samo trud. Gradonačelnik je pozdravio selektore, i pridružio se ostalim zvaničnicima. VIP loža bila je popunjena – Đilas, Bodiroga, Tomašević, Knežević… Podjednako sam pratila lica u publici i sjajno „otimanje“ lopte naših momaka od tima Slovačke. Nije bila prisutna tolika napetost jer su potencijali timova prilično poznati i očekivala se velika razlika u broju koševa ali je zato bio prisutan navijački duh. U Zrenjaninu, gradu koji ima retke prilike za ovakve sportske spektakle. Aplauzi, bodrenje, dobro raspoloženje, fotografisanje…hiljade srećnih lica pod reflektorima Kristalne dvorane. Koš za košem, i bilo je vreme da ispratimo sjajnu mladu generaciju naših košarkaša. Po izlasku iz hale, moglo se čuti : da je ovakvih utakmica bar dva puta mesečno, kako je dobar osećaj gledati utakmicu uživo… Dakle, našem gradu upravo ovo nedostaje.
Na socijalnim mrežama je međutim već izbio pravi rat, desetine komentara kako je utakmici falilo ovo & ono. Slažem se, najbolje je da u Zrenjanin ne zakorači više niko i da se ništa osim „kuća-poso, poso-kuća“ ne desi, pa da nam život bude ravničarski bajan?! Čitam (bez ušminkavanja pismenosti hejtera) : „šta ima gradonačelnik da izlazi..“, „sramota, zakazala himna…“, „ostao sam bez karte, a i delile su se po političkoj osnovi“…Napljuvasmo sami sebe za medalju. Ne znam šta bih drugo rekla. Ali, baš se nedam. Ponos mi je tog momenta bio još veći. Čuj „himna zakazala…“! Pukao Winamp pa, šta? Umesto da kažemo : „Hej, pa niko nije želeo namerno da se to desi. Svaka čast publici koja je odmah shvatila da se desio problem i otpevala horski himnu“. Štaviše, još je i bolje ispalo, dokazali smo da znamo himnu svi do jednog, da smo se snašli odmah iako nemamo neku sportsku naviku praćenja utakmica uživo. Možda je ovo i sjajna ideja za buduće utakmice – gostima neka „peva“ Winamp, a mi ćemo od srca našim momcima uživo!
„Gradonačelnik se ispromovisao“. Diskutabilno je da o ovome govore oni koji se nisu bavili javnim nastupima, promocijama i marketingom. Za 10 sekundi pojavljivanja, osim dobrog gesta, tačnije pozdrava selektoru, nisam videla baš neku promociju. Jedino da je možda uzeo mikrofon i predstavio se svima, ali ipak nije (što nisam sigurna da Palma u Jagodini ne bi uradio).
Nije da je sve bilo savršeno, daleko od toga. Mogli smo se uhvatiti za ozvučenje koje je prenosilo mumlanje voditelja. Pauze između poluvremena su se mogle „obojiti“ igrom čirlidersica, DJ je mogao biti malo življi… Ma mogli smo se uhvatiti za laminat koji je pre neki dan saniran, ali nismo. Jer nismo došli da gledamo laminat, reflektore, Đilasa, DJ-a , nego košarkašku utakmicu reprezentacije Srbije. Događaj je bio vrhunski, Zrenjaninci su uživali i oni u hali i oni kraj malih ekrana. Pokazali su da znaju da budu odlična publika i da su željni da njihov grad živi i ovakvim životom. Duda Ivković , koji nema razloga ni da se ulaguje a još manje promoviše, rekao je posle meča : „Čestitam zrenjaninskoj publici na sjajnoj atmosferi i drago mi je što je bilo puno mlade publike. Drago mi je što smo igrali u gradu, koji pamtim kao “grad košarke” još u vreme kada sam ja počinjao da igram košarku.”
Eto dokaza da ne moramo uvek iznad jedne vrhunske ideje i velikog događaja sitničariti, posmatrati iz tog tupog ugla iz kojeg inače ništa ne može da se uradi. Valjda je tako lakše – biti glasan u životu, galamiti. Možda bi mnogi sa facebooka mogli razmisliti o nekom hatebooku, onako, da se vreme ubija na pravom mestu.
P.S. Lepo je biti Zrenjaninka. I love Zrenjanin
Leya81
.gif)
