Ne postoji sitnica od koje Ivana Bogdanović ne može da napravi nakit

Ivana Bogdanović je po vokaciji profesor srpskog jezika i književnosti. Uspešna je u svom poslu, đaci je poštuju i vole. I pored brojnih obaveza koje jedna osnovnoškolska nastavnica ima, ona stiže da se vrlo aktivno bavi jednom drugom vrstom kreativnog rada – kreiranjem nakita.

Pitali smo se da li joj to ,,majstorisanje” nekad predstvalja obavezu ili je hobi u pravom smislu reči – nešto čemu se raduje.

– Koliko god volela svoj posao u školi, potreban mi je neki „ventil“, nešto potpuno drugačije, da se iskažem i na neki drugi način. Pravljenje nakita me jako opušta. Radim to onda kada osetim potrebu i kada imam vremena, a uvek ga nekako nađem. Skoro svakodnevno nešto pravim. U tome uživam jer je kreativni izraz nešto što je meni oduvek bilo blisko.

Ivana se rado seća kako je sve počelo pre pet godina.

– Kao i većina žena, mnogo volim nakit, oduvek sam ga volela i nosila. I pored mnogobrojnih komada koje sam imala, uvek mi je nedostajala baš neka posebna boja, nijansa ili model uz moju odevnu kombinaciju (zvuči poznato, zar ne?!). Tako sam jednom prilikom, za izlazak, napravila prve minđuše namenski da mi se slažu uz ono što sam obukla. I to sam smislila i napravila sat vremena pre polaska! Naravno, materijal je bio ono što sam mogla da nađem u kući: tanja plastika od ambalaže za šminku, stare farmerke (koje, inače, nikad ne bacam jer se od njih uvek može nešto napraviti), nekoliko dugmića, lepak… Udice za minđuše sam skinula sa nekih starih… Bila sam baš zadovoljna krajnjim rezultatom! Primetila sam da se to i mojim drugaricama dopalo, svakako je bilo drugačije, i tako je nekako sve počelo. Naravno da je to sve išlo na početku stidljivo, napravila sam nekoliko pari minđuša, poklanjala ih bližnjima… A posle je to uzelo maha i prešlo u „bolest“(smeh).

Još kao devojčica, u vreme dok je pohađala osnovnu školu, lepo je crtala, ručno šila odela lutkama i maštala da postane modni kreator.

– Doduše, to mi je i u genima. Još je moj pradeda bio šnajder, baka je takođe šila i od toga živela. Moja mama šije samo iz hobija jer je i ona prosvetni radnik, a nekad je i sama pravila nakit od glinamola. Kako kažu, od genetike se ne može pobeći. Moja kreativna crta je morala jednom da ispliva. A zašto baš nakit? E, to ne znam… Verovatno jer ga lično mnogo volim! Kad ne stavim minđuše, kud god da sam krenula, osećam se kao da se nisam u potpunosti obukla.

Naša sagovornica rado učestvuje u različitim manifestacijama na kojima može prezentovati svoj rad i ponuditi ga kupcima, koje od milošte naziva manekenima. Ti susreti su joj veoma značajni, naročito pozitivna energija koju oni donose.

Može li se govoriti o isplativosti tog rada, i da li je to uopšte i bitno kada nekoga ponese inspiracija za izradu tih šarenih „džidža-bidža“?

– Nema ovde neke prevelike zarade. Kad se na sajmovima kolege-kreativci i ja dotaknemo ozbiljnijih tema, oseća se nezadovoljstvo što se nedovoljno ceni ručni rad i sva ljubav, ideja i vreme koje je neko utkao u svoje mini delo. Ali, na svu sreću, imam taj luksuz da od ovoga ne živim, tako da mi proces nastanka nakita predstavlja dovoljnu unutrašnju satisfakciju, i to mi je mnogo bitnije od samog novca.

Kad je nešto ručni rad, onda ima i etiketu unikatnog. Svoje unikate ne pravi samo od materijala koji može pronaći kod dobavljača. Ono što je specifičnost njenog nakita jesu komadi koji nastaju recikliranjem. Bilo da su to delovi nekadašnjeg nakita, ili elemenata garderobe, otvarači sa limenki…

– Treba u životu biti unikatan jer svi mi to i jesmo. Svako treba da neguje svoju jedinstvenost i kroz lični stil. Moja parola je da se od svega može napraviti nakit! Reciklaža je nešto što je u mom životu prirodna stvar. Ponekad se šalim sa prijateljima da sam postala reciklažni centar jer mi sve treba. Za mene su dugmići, koji su decenijama čamili u nečijoj fioci pravo blago. Kamenje i školjke stalno dovlačim sa letovanja umesto suvenira jer uvek može da se iskoristi naprimer umesto medaljona na ogrlici. Takođe, oni mali delovi na vrhu svake limenke su od aluminijuma i zašto to ne iskoristiti kao repromterijal za minđuše ili ogrlicu. Stare pamučne majice uvek dobro dođu kao trake, mašne ili umesto lančića. Nedavno sam počela da koristim i CD, tj. tu plastiku koju iscrtavam specijalnim flomasterima i zapečem u rerni. Cibzar mi je, takođe, interesantan jer kao detalj daje rokersku notu svemu što napravim. Stara rokerka (jakna) je nedavno “fasovala”. Kako da ne iskoristim nitne, ziherice, kožu? Često sebe uhvatim kako vršljam po radionici svoga muža i tražim sve ono što bih mogla da dodam nekim minđušama, prstenu ili obeleživaču za knjige. Prva klešta sam tako i „nabavila“ (smeh). Čak sam ranije koristila i bakarnu žicu iz rashodovanih kablova… Sve oko nas može da dobije novu primenu! Treba samo malo mašte i volje i sve može da postane pravo umetničko delo!