U Mesnoj zajednici Veljko Vlahović od 2005. godine funkcioniše udruženje građana – Asocijacija za razvoj Bagljaš, u okviru kojeg se nalazi i etno klub “Suncokreti”. Više od 70 članova tog udruženja bavi se isključivo negovanjem starih zanata i izradom suvenira. Ove godine održali su i jubilarni – deseti etno festival Banatska priča. U narednim nedeljama na našem portalu predstavićemo vam neke od zaboravljenih i nepravedno zapostavljenih zanata. Odlučili smo da serijal započnemo tekstom o izradi narodnih nošnji.
Pre više od decenije nekolicina naših sugrađana koja je ostala bez posla rešila je da se udruži i pokuša da uradi nešto više i za sebe i za druge, kaže Marija Janković, sekretar Mesne zajednice Veljko Vlahović.
“Ideja je bila da se pokupe ljudi koji su ostali bez posla u propalim zrenjaninskim firmama, a koji su imali iskustva i znanja o starim zanatima, da počnu time da se bave i da mogu to nekako da plasiraju kroz udruženje. U početku je to bilo onako bojažljivo, bili su uglavnom stariji ljudi koji su se ovde, tako da kažem, posle gubitka posla ponovo pronalazili. Međutim, u poslednje 2-3 godine sve više mladih nam se priključuje. Njima je to interesantno, oni su našli neki model za rad. Neko izrađuje garderobu, pa koristi etno motive za savremenu odeću, tako da imamo razno-razne predmete u ponudi”, objašnjava Janković.
Dodaje da udruženje nailazi na razumevanje lokalne samouprave, ali da bi im dobro došla veća podrška Turističke organizacije.
“Lokalna samouprava nas podržava, obezbeđuje nam i sredstva za rad. Ipak, mislimo da bi Turistička organizacija grada mogla malo više da nas podrži, pre svega kada je reč o plasmanu proizvoda naših članova. Za sada se članovi sami snalaze oko prodaje. Ko želi da kupi nešto od naših proizvoda to može da učini svake subote ispred mesne zajednice, jer se tu organizuje prodajna izložba od 8 do 13 sati. Radove izlažemo i kad nas povremeno pozove Turistička organizacija, to će biti sad za Dane pive, ranije je bilo i oko Božića i Nove godine, ali prošle godine je to izostalo. Bilo bi lepo da se napravi jedan kutak u gradu gde bi radovi mogli da se ponude, jer turisti dolaze i subotom i nedeljom i treba da ponesu neku uspomenu odavde”, objašnjava Janković.
Ove godine deseti put je održan i etno festival Banatska priča.
“Festival se rodio iz ideje da se spoje stari zanati, folklor, piće i hrana Banata i da se od toga napravi tradicionalna priča koja bi se prenosila na mlađe generacije, pošto smo mišljenja da to treba negovati, jer je to naš identitet. Ovogodišnji festival je, po nama, bio najbolji i najposećeniji do sada. Imali smo više od 100 štandova, bilo je oko 1000 izlagača i izvođača i oko 2000 posetilaca. Do sada smo imali goste iz centralne Srbije, Beograda i ovog dela Banata. Sada bi trebalo da se ta priča proširi, jer znamo da je Banat i u Mađarskoj i u Rumuniji, da se to malo zaokruži. Na tome ćemo raditi u narednom periodu. Imamo lepu saradnju sa kulturno umetničkim društvima. Kulturni centar Svetozar Marković sa nama saradjuje dugi niz godina. Oni nam organizuju program na bini, a ujedno se bave i izradom narodnih nošnji, tako da imaju neku svoju misiju u prenošenju tradicije i kulture Banata na mlađe naraštaje”, dodaje Janković.
Muka ih naterala da nauče da šiju narodne nošnje
Folklorni ansambl je osnovan na temeljima vojnog KUD-a Svetozar Marković koji je bio pri garnizonu Zrenjanin 2003. godine, a Kulturni centar postoji od 2012. godine, kaže Boško Šerbula, direktor Kulturnog centra. Da će se ikada u životu baviti šivenjem narodnih nošnji nisu verovali ni on, ni njegova koleginica Angelina Šujica.
“Počela sam tako što je moja ćerka igrala u ovom KUD-u i njima je trebao neko ko će da im uradi nošnje, jer je ideja bila da svi imaju jednake suknje, da kupe majice i da to liči na nešto kad krenu na gostovanje. Ćerka me je pitala -mama možeš li to da sašiješ? Ja, inače, nisam krojačica, ali volim to da radim. Ja sam trgovac. Mi smo u knjižari prodavali burdine krojeve, meni se to dopalo, jednostavno je da se izvadi kroj, da se sašije. Kad sam se udala moja svekrva je imala mašinu i to onu staru koja se nogom tera, ne na struju, i ja sam malo po malo učila. Kad mi se rodila devojčica, počela sam njoj da šijem. U KUD-u su kupili materijal i ja sam rekla ako to nije komplikovano uradiću vam. I bilo je jednostavno – cigovane suknje. Kasnije smo krenuli sa nošnjama, tako što smo posle tih sukanja rekli ajde da izvezemo i neke keceljice, pa je Boško pribavio mašine i mi smo malo po malo proširili posao. Sada sam se izveštila, mogu da sašijem šta god treba”, kroz osmeh priča Angelina, koja je ujedno i predsednica etno kluba “Suncokreti” i predsednik UO Asocijacije za razvoj Bagljaš.
Boško objašnjava da su ga nasleđeni problem naterali da počne da šije nošnje.
“Počeli smo pre 8 godina, prvenstveno što smo šili nama, a drugo nasledili smo jako velika dugovanja od prethodnog rukovodstva koja su iznosila približno milion dinara i morali smo da nađemo neki način kako bismo taj novac zaradili i vratili. To je polako počelo da postaje unosan posao i nastavili smo i dalje da ga radimo. Sticajem okolnosti studirao sam na višoj školi u Zrenjaninu za inženjera tekstilne konfekcije i imao sam neko predznanje iz te oblasti, mada nikada pre toga nisam šio. Rekao sam – ok, može svaka cura ili svaki momak da prišije neko dugme, nekako ćemo se snaći, nabavili smo modele već postojećih nošnji sa kojih smo skidali krojeve. Išli smo u muzej, radili istraživanja i tako smo počeli. Nikada mi nije bilo na pameti da ću sesti za mašinu i da ću šiti. Ali eto isplatilo se”, kaže Boško.
Naši sagovornici upozoravaju da je svaki početak težak, ali da uvek treba hrabro koračati ka cilju.
“U početku je bilo teško. Nismo mi radili neke male stvari, nego smo odmah uleteli u krupne poslove. Recimo muški sako ni najmanje lije lako sašiti. Ja sam u početku čak 8 puta parao i 8 puta šio isti sako dok nisam naučio da šijem. Sad već mogu žmurećki da ga sašijem. U suštini je dobro što smo odmah počeli ozbiljno da radimo i nismo odustajali. Čak je i interesovanje ansambla bilo veliko da pomogne. Moram da kažem da mi je najveća podrška bila gospođa Angelina, bez nje verovatno ne bih bio gde sam sad, jer kad god sam hteo da odustanem bila je tu da me podrži i da kaže nastavi dalje, tu smo svi zajedno”, objašnjava Boško.
Za nošnju je potrebno od nekoliko dana do nekoliko meseci
Vrsta narodne nošnje određuje koliko će vam vremena trebati da je napravite.
“Ako ste uporni savladaćete vrlo brzo. Meni je, na primer, trebalo pola godine da savladam tu neku banatsku nošnju koju smo mi prvo radili. Treba vam motiv i nešto što će da vas pokreće da to ide sve bolje i bolje. Ženska nošnja zna da bude komplikovanija, jer ima mnogo veza, sitnih detalja. Kape zlatare su, takođe, zahtevne, tu ima puno ukrasa, pa vez, a i samo spajanje je komplikovano, jer su nepristupačne da bi se odradile kako treba”, objašnjava Boško.
“Zavisi od veza, recimo kada smo radili resavu, za jedan komplet treba više od mesec dana da se odradi pravilno. Ovako samo šivenje ide brzo, to nije problem, pogotovo kad nema veza, ali kad ima veza, onda ima da se radi baš dosta. Jednom smo imali dečju smotru pa su nam faille kecelje. Mi smo celu noć sedeli i vezli. I momci i devojke Iz KUD-a su pomogli. Ko god je znao da drži iglu, taj je dobio iglu i konac i nacrtan šablon i vezao je”, priča Angelina.
“U Banatu postoje kožni prsluci koji sa unutrašnje strane imaju vunu, a sa spoljne strane su ukrašeni vezom u raznim bojama i kožnim ukrasima koji se prepliću. Samim tim što je u pitanju nekoliko slojeva kože to je jako teško za rad jer se sve radi ručno. Jako puno vremena iziskuju i sam vez i spajanje, jer se i dugmad prave ručno. To je bilo nešto najkomplikovanije što sam radio. Samo za vez je gospođi Angelini i meni zajedno trebalo mesec dana. Radili smo istovrmeno – ona sa jedne, a ja sa druge strane”, kaže naš sagovornik.
Gastarbajteri najčešće mušteterije
Mnogo teži deo od šivenja nošnji je njihova prodaja.
“Ja šijem i prodajem po preporuci. Nisam aktivna na društvenim mrežama, nemam fejsbuk i to. Kada bismo naplatili realnu cenu nošnje mislim da ona ne bi mogla da bude ispod 300 evra, ali danas uzeti nekom 300 evra za nošnju, to je misaona imenica. Ja sam ispred mesne zajednice od 2006. do sada prodala svega dve dečje nošnje. Ali volim da idem tamo subotom, da se družim sa ljudima, da uživam. Za nošnje su više zainteresovani u inostranstvu. Prošle godine sam šila jednoj gospođi u Nemačkoj. Ona je preko brata došla do mene, on nas je video ispred mesne zajednice, zvao ju je da pošalje mere onako kako sam ja rekla da se izmeri i ja sam sašila i izvezla nošnju. Morala sam da je završim u roku od dve nedelje, jer joj je nošnja trebala za priredbu koju je tamo imala. Moje nošnje su otišle i za Kanadu, Nemačku, Austriju, u Banatu nisam puno radila, ali kada dođu gastarbajteri onda kupuju. Nošnje naručuju i drugi KUD-ovi, ali to ide preko računa, ja nemam firmu, tako da to ide preko Boška”, kaže naša sagovornica.
Za razliku od nje, u KUD-u i te kako koriste prednosti društevnih mreža.
“Do nas mogu da dođu preko naših brojeva telefona, a mogu da nas pronađu pre svega na fejsbuku, gde mogu i da vide album sa fotografijama naših nošnji. To je najlakša varijanta. I koliko god da su neki protiv toga, mislim da je fejsbuk potreba i najbrže sredstvo komunikacije, pogotovo kada sarađujete sa inostranstvom. Nedavno smo imali pozive iz Rumunije i Slovenije jer su ljudi videli rekonstrukcije kapa zlatara, to su kape iz Banata koje su vezene u zlatu i ljudi su bili oduševljeni time i tražili su da im pošaljemo cenovnike i fotografije svega što smo radili do sada. Ima svrhe i internet treba da se koristi i te kako”, objašnjava Boško.
Ipak, kaže da je interesovanje za nošnje opalo u poslednje dve godine.
“Kupuju ansambli iz Srbije, ali više ansambli iz dijaspore. Oni bolje i više plaćaju. To su veće količine koje mogu da budu vrednosti i nekoliko hiljada evra. Recimo 24 kompleta banatske nošnje, 12 muških i 12 ženskih, koštaju oko 6000 evra. Moram da se pohvalim da je naša nošnja u Sloveniji na takmičenju Srba u dijaspori dobila najviše ocene za najkvalitetniju rekonstrukciju kostima. Imamo saradnju sa muzejima u Zrenjaninu, Beogradu, Novom Sadu, sarađujemo i sa profesorima sa fakulteta, tako da kada god treba mi ih zovemo kako bi se to odradilo autentično. Zaista posvećujemo puno pažnje da to bude onako kako bi trebalo, a ne ofrlje, a toga ima po Srbiji i još naplaćuju jako puno. Bazirali smo se na kvalitetu i da to bude po pristojnoj ceni. Naši ansambli, na žalost, nemaju novca jer su svi vezani za lokalne samouprave, projekte, ministarstvo i tu je neizvesno da li će se novac dobiti preko projekta, koliko i kada će sve to biti”, objašnjava naš sagovornik.
Inicijativa za osnivanje muzeja narodnih nošnji, neophodna podrška
Do sada su radili banatske, bačke, sremske, nošnje Zapadne Slavonije, Gornje Resave, Kolubare, Gorenjeg Visoka, različite vlaške nošnje, crnogorske, a mogu da urade bilo koju za koju postoji interesovanje. Ponosni su na ono što su do sada postigli, jer su često radili i u nemogućim uslovima. Najviše podrške su imali od Pokrajine, a malo više razumevanja bi im dobro došlo i od lokalne samouprave i Republike, budući da imaju zaista mnogo ideja.
“Pošto smo osnovani kao vojno kulturno umetničko društvo nekada smo radili u Domu vojske. Sada je ta zgrada prazna i mi smo podneli molbu i radili smo projekat da se u toj zgradi napravi muzej narodnih nošnji i rukotvorina. To bi bilo prilagođno i radu ansambla, tako da bi tu bili i škola folklora i muzej i to bi bilo pristupačno svim sugrađanima i turistima. Za sada nismo naišli na razumevanje i podršku. Pričao sam i sa ministrom, znam i ko je vlasnik zgrade, ljudi podržavaju, radili smo i 3D prikaz projekta, baš smo se pripremali i spremni smo da doprinesemo tome i svojim radom i finansijski, ali svi ćute. Imamo puno ambicija, ali premalo podrške”, kaže Boško.
Prošle sezone nije bilo škole folklora za decu, jer se prostor u kojem su bile probe adaptirao. Najavljuju da bi od septembra obuka ponovo trebalo da počne.
“Nameravamo da pokrenemo ponovo dečje ansamble jer su nam potrebni zbog podmlatka. Član ansambla može da bude svako ko ima od 6-7 godina pa naviše, a ko želi da učestvuje u negovanju narodne tradicije i da se bavi folklorom. Sa mlađim uzrastima od tog ne može da se radi ozbiljno, jer ne mogu da budu koncentrisani i pažljivi koliko je potrebno. Čanarina je mesečno 500 dinara, što mislim da je simbolično s obzirom da su ostali sportovi po nekoliko hiljada dinara. Smatramo da ne treba da idemo iznad tog iznosa imajući u vidu finansijsku situaciju građana”, kaže Boško.
Od septembra kurs veza, zlatoveza i pačvorka
Ukoliko neko želi u septembru će moći besplatno da nauči da šije ili veze, jer je udruženje obezbedilo novac za obuku. 
“Udruženje konkuriše svake godine za sredstva da se obezbedi obuka u starim zanatima, tako da smo održali nekoliko kurseva kada je reč o vezu, zlatovezu, pustovanju vune koji su bili posećeni. Nakon tih kurseva imamo dosta njih koji su nastavili da se bave tim poslom. Čak dolaze oni ljudi koji već znaju nešto da rade, pa hoće da se usavrše i onda postaju aktivni članovi udruženja. Dolazile su nam i učiteljice iz Osnovne škole Petar Petrović Njegoš. Oni imaju đačku radionicu koja se bavi tim stvarima i onda tamo prenose deci to znanje. Kursevi su besplatni, ko je zainteresovan, kada bude kurs, a to će biti objavljeno u sredstvima informisanja, može da se prijavi. Septembra će biti kurs veza, zlatoveza i pačvorka”, kaže Marija Janković iz Mesne zajednice Veljko Vlahović.
Ukoliko ne možete da čekate do septembra, za pomoć se uvek možete obratiti članovima udruženja kada izlažu svoje radove.
“U subotu je na izložbi bila jedna baka, kupila je trukovan milje da uči svoju unuku da veze. Kaže da je zaboravila kako se rade cakne, ja sam rekla dođite kod mene ja ću je naučiti bez problema”, kaže gospođa Angelina.
Poslednjih godina stari zanati su polako izlazili iz mode i bivali su nepravedno zapostavljeni, ali se sada sve više pokazuje da oni mogu da budu i te kako profitabilni. Pogotovo ako ste kreativni i maštoviti. Još ako na pravi način koristite društvene mreže, trud gotovo da ne može da bude neprimećen. Verujte da se uvek nađu oni koji vole da imaju nešto originalno i unikatno.
.gif)
.gif)
