Gotovo 38 godina Biljana Petrović radila je kao medicinska sestra u Botošu. Od 10. juna je u penziji, a najmlađi stanovnici sela, kao i oni stariji priredili su joj emotivan ispraćaj. Kako je sve izgledalo i da li se nadala tako nečemu pitali smo do nedavno medicinsku sestru, a sada penzionerku Biljanu.
Kada je počela da radi, pre 40 godina, Biljana Petrović je bila zaposlena najpre u bolnici, a potom i u poliklinici koja je u to vreme bila pri bolnici. Prvog septembra 1986. prešla je da radi u Botoš i tamo je ostala do penzije.
„Uvek sam se trudila da budem kao drug sa svima u selu, da deca nemaju strah od mene. Požrtvovano sam radila svoj posao, onako kako to treba da rade medicinske sestre kada im se za pomoć obrate oni kojima je pomoć neophodna. Imali smo periode i kada je selo bilo bez doktora, menjali su se lekari, a meštanima sam ja bila sve. Bila sam dostupna za sve što im je bilo potrebno, pa čak samo i za savet“, počinje priču Biljana Petrović, medicinska sestra u penziji.
„Tokom karijere imala sam jako lep odnos sa zaposlenima u školi, od direktora, nastavnika, učitelja, vaspitača. Ja imam jedan uslov za penziju 40 godina staža i 63 godine života. Kada sam najavila da ću da idem u penziju svi su bili iznenađeni i pitali su me zašto. Ispratila sam mnoge generacije, ali su me ova dečica koja su mi priredila ispraćaj u penziju prijatno iznenadila. Roditelje sve te dece sam, takođe, negovala od kada su bili bebe, pa preko školskih pregleda, vakcinacije, a i kada su odrasli“, dodaje naša sagovornica.
Ispraćaj je, kaže, bio veoma emotivan.
„Pitala sam kolege kada im odgovara da ih počastim za odlazak u penziju. Oni su mi rekli u petak oko 13 sati. Meni je to bilo čudno, jer je još u ponedeljak trebalo da radim, ali nisam na to toliko obraćala pažnju. Rekli su mi da idem kući da se spremim. Tu je bila mlađa koleginica koja je ostala da radi. Kada sam se vratila počela sam da spremam posluženje. Tada je došla direktorica škole i rekla da imaju hitan slučaj, da je neka epidemija izbila i da sam joj hitno potrebna. Bila sam u čudu. Nije mi bilo jasno o kakvoj epidemiji govori. Kada sam izašla videla sam decu, od preškolaca do učenika četvrtog razreda sa učiteljicama. Sva ta deca su u rukama imala nešto što su napisala ili nacrtala za mene“, navodi Petrović.
„Uopšte nisam znala koliko svim tim ljudima i deci značim, dok nije došao dan rastanka. Ispraćaj je bio stvarno emotivan. Kažem, ceo radni vek nesebično sam sebe davala i sada mi je to kroz oproštaj vraćeno. Ja nisam u tom trenutku znala da li da se smejem ili da plačem. Nisam očekivala da će mi se na taj način odužiti. Deca su mi pisala dirljive poruke, a oni koji ne znaju da pišu su crtali. Jedna veoma lepa uspomena. Isto su mi i žene iz sela priredile jako lep oproštaj“, dodaje naša sagovornica.
Prvog dana penzije ova medicinska sestra prisetila se i dana kada je počinjala da radi. U to vreme, zdravstveni radnici nisu bili toliko opterećeni kao danas.
„Osamdesetih godina, kada sam počinjala da radim, nije bilo toliko posla. Nije bilo toliko hroničnih bolesnika koliko ih sada ima. Danas jako mnogo ljudi pije lekove, mnogo je dijabetičara, kardioloških pacijenata… Povećao se obim posla, pa je i opterećenje veće. Iako se u selima smanjuje broj dece, Botoš se još drži. Normalno, sve što se radi oko dece radi se u selu, od vakcinacije, pregleda… Kada nema svakog dana doktora, onda su tu gužve. Mi smo ranije obilazili škole, a sada za to nema vremena. Ja sam često govorila da sam manje radila kada sam bila mlađa, nego pred penziju. Radili smo i po dva sela i Botoš i Despotovac“, kaže Petrović.
„Ništa mi nije bilo teško kada je reč o poslu. Bilo je teških i emotivnih trenutaka kada se dese iznenadne smrti, kada neko mlad nastrada… Tada sam delila tugu sa tim porodicama. Najlepši mi je bio rad sa decom. Tokom mog radnog veka, samo 6 ili 7 godina je doktor živeo u selu, sve ostalo su lekari dolazili i odlazili iz Botoša. Upoznala sam mnogo mladih ljudi koji su radili u selu po dve ili tri godine i onda su odlazili na mesta koja su im davala više mogućnosti za napredak. Svi ti ljudi ostali su mi u lepom sećanju“, zaključuje medicinska sestra iz Botoša koja je otišla u zasluženu penziju.
.gif)
.gif)
