Nadležni obećavaju pomoć porodici iz Žitišta koja živi u nehumanim uslovima (VIDEO)

Četvoročlana porodica Protić-Trifunov iz Žitišta živi u izuzetno nehumanim uslovima. Već šest godina u njihovoj kući nema struje. Ipak, do skoro se o ozbiljnom problemu ove porodice znalo samo u lokalnoj zajednici. Kada im je nedavno izgoreo deo kuće, o teškim uslovima u kojima žive majka, otac i dvoje maloletne dece saznala je šira javnost. Skoro mesec dana od nesreće porodica i dalje živi u istoj trošnoj kući, bez struje i sa rupom na plafonu u jednoj od dve postojeće sobe. Nadležni uveravaju da će najkasnije do ponedeljka 9. marta porodici biti obezbeđen privremeni smeštaj, a nakon toga će se tražiti trajno rešenje za njihov problem.

Možete li da zamislite da provedete jedan dan bez struje? U 21. veku, teško. Porodica Protić-Trifunov tako živi već šest godina. Ne mogu da koriste frižider, mašinu za veš, bojler, sijalice, a da ne spominjemo televizor ili punjač za telefon. U takvim uslovima odrastaju dva tinejdžera. Jedan od njih je učenik Ekonomsko-trgovinske škole “Jovan Trajković”, a drugi pohađa školu “9. maj”.

“Idem za kuvara. Najveći problem je što nemamo struje, pa kad mama mora da pere uniformu. Nekada je prljavija, kada radim po restoranima praksu. Problem je i što uniforma mora da se opegla. Uvek imam spremnu uniformu, jer je mama uvek opere. I učenje je malo teže. Danju kad stignem, učim uz dnevnu svetlost. Noću moram pod lampom. Vrlo dobar sam đak. Lampa ne traje nešto dugo, 2-3 sata i već se smanji svetlost. Slova se manje vide. Nekada me oči bole, nekada ne. Kada se smanji svetlost moram da prestanem da učim”, kaže Aleksa Trifunov.

“Jedina želja mi je da dobijemo struju i da imamo normalne uslove za život”

“Niko nije imao predstavu da ja nemam stuje i da živim ovako. Pogotovo razredni. On je video da sam uredan, nije znao da nemamo struje, po tome kako dolazim u školu. Većina drugova iz razreda nije znala kako živim, jer neću nikome da govorim. Nije suština da im govorim da sam bez struje. Ćutim. Jedina želja mi je da dobijemo struju i da imam uslove da učim. Da mogu da funkcionišem”, dodaje naš sagovornik.

Kako se snalazi porodica Protić-Trifunov u obavljanju svakodnevnih aktivnosti?

Katica Protić, Aleksina mama, kaže da se na razne načine snalazi kako bi Aleksa uvek imao spremnu uniformu za praksu.

“To treba da se opegla. Onda je nosim u selo, peglam. Obično to bude kod žene kod koje radim godinama. Stvarno mi izlazi u susret. Nekada uniformu iskuvavam i po ceo dan da ne bi ostale fleke. Ponekad sam znala i po dva tri puta da iskuvavam u toku dana kecelju i krpu. Pošto se baš isprlja kad idu na praksu u resotran. Aleksa ima jednu uniformu i nikada se nije desilo da ona nije čista kada mu je potrebna. On ima utorkom i četvrtkom praksu. Utorkom dođe uveče kući, odmah to u sredu operem da bi bilo spremno za četvrtak. Dešavalo se, pogotovo zimi, da stavljam na šporet pa sušim… Niko nije znao kako živimo. Nisu primetili po njemu da živimo teško. Uvek je išao uredan u školu. Trudim se koliko mogu”, kaže Katica Protić, Aleksina mama.

“Kupamo se tako što grejemo vodu na šporetu, pa idemo u kupatilo i zalivamo se džezvom. Sudove, isto grejem vodu kad perem. Veš isto. Imam šerpu, u njoj grejem vodu i perem veš. Ispiram ga u hladnoj vodi. Nekada dnevno perem veš ručno po 2-3 sata zavisno koliko se veša skupi. Ipak, gledam da se ne nakupi puno. Svaki dan perem bar po malo. Gledam da su uvek čisti. Sinovi mi se nikada nisu požalili, ali po njima se vidi da im je teško. Meni je još teže što oni žive tako, a ne mogu da im priuštim sve”, dodaje ženski deo porodice Protić -Trifunov.

Aleksa Trifunov uvek dolazi uredan i spreman u školu

U Ekonomsko-trgovinskoj školi “Jovan Trajković”, koju Aleksa pohađa, kažu da se po tome kako on dolazi u školu i kako se odnosi prema učenju, drugovima i profesorima nikada ne bi moglo reći da živi u izuzetno teškim uslovima.

“Pre nekoliko meseci smo mi kroz našu neku redovnu anketu dece saznali da Aleksa živi u takvim uslovima. Tačnije saznali smo da nema struje toliko godina. Najnovije je to što nam je majka javila da im se zapalio plafon kuće. Kada smo saznali za Aleksu i uslove u kojima živi mi smo malo više obratili pažnju na njega. Pedagog i psiholog su me pitali da li sam primetio da je dete zapušteno, zanemareno, da je emotivno ugrožen. Ja sam se prvo začudio da uopšte ovo dete živi u takvim uslovima i da dolazi iz takve kuće gde nema osnovne uslove za rad i učenje. Malo više smo obratili pažnju, raspitali smo se. Saznali smo da su nadeležne službe upućene u taj slučaj”, kaže Borisav Lović, Aleksin razredni starešina i nastavnik kuvarstva.

“Ni u jednom trenutku nismo primetili da je Aleksa zanemaren, da ne dolazi čist, da ne dolazi uredan. Sav pribor za rad ima. Roditelji su pored svega njemu sve obezbedili. On je jedno veselo dete, dobar drugar. Dobro se uklopio u razred. On je druga godina. Uskoro će biti i treća. Prvu godinu i prvo polugodište druge godine je završio vrlo dobrim uspehom. Još jedno pola godine i već krećemo da mu tražimo posao. Već su se neki restorani raspitivali za njega, gde radi praksu, ali on ima problem sa prevozom. Daleko mu je da dolazi. Pokušaćemo za sledeću godinu, ako on bude želeo, da konkuriše za smeštaj u Dom učenika u Zrenjaninu. Jer jednostavno ako je već toliko tražen po restoranima i ljudi žele da ga zaposle, zašto da mu ne pomognemo oko prevoza i smeštaja”, dodaje naš sagovornik.

Uprkos teškim uslovima, Aleksa je među prvima nabavio uniformu za praksu

Iz škole najavljuju da će koliko mogu olakšati porodici.

“Na početku godine su kupovali uniforme. Mi na početku godine nismo imali predstavu u kakvim uslovima Aleksa živi. Majka je među prvima platila uniformu, iako je to jedna od većih stavki u školovanju za kuvara. Roditelji su mu obezbedili sve uslove za školovanje, sem onoga što nije do njih. Mi ćemo ga osloboditi za to što mi pravimo i dajemo za užinu, da olakšamo roditeljima”, kaže Lović.

“Škola nije teška koliko sam mislio. Uspevam da se uklopim u učenje i društvo. Imao sam ponudu u tom restoranu što radim praksu da radim za dnevnicu, ali prevoz je problem. Ja bih voleo da radim, ali nemam prevoz. Prvi put kad su mi rekli za internat, nisam hteo da idem. Nisam hteo da se odvajam od porodice. Sad bih i mogao. Sve je manje uslova za učenje. Ako sam u internatu mogu da idem da radim, ne treba mi prevoz”, kaže Aleksa.

Najpre privremeni smeštaj, a potom i trajno rešenje za problem porodice Protić – Trifunov

Prvi čovek opštine Žitište Mitar Vučurević obećava da će do kraja ove nedelje problem porodice Protić – Trifunov biti bar delimično rešen.

“Moram reći da sam mislio, pošto ima dosta kuća na teritoriji opštine Žitište koje su za prodaju i izdavanje, da ćemo lakše rešiti taj problem. Ja sam prvi predložio Katici da ne dolazi u obzir nikakvo renoviranje njihove kuće, jer to po nekoj zakonskoj varijanti nije moguće. Dakle, jednima uraditi, a drugima ne, jer je dosta prodica koje žive u smeštaju koji nije humanog karaktera. I nama je bilo najbrže rešenje da ih smestimo u normalnu kuću neku, uz adekvatnu kiriju koju bi opština, kroz Centar za socijalni rad servisirala. Međutim, to malo teže ide. Dva člana veća su zadužena za rešavanje ovog problema. Sačekaćemo još dva dana, petak eventualno da vidimo da li će se ovaj problem završiti na način na koji sam rekao. Ako ne za vikend ćemo da reagujemo. Do ponedeljka to mora biti rešeno na drugi način”, uverava Mitar Vučurević, predsednik opštine Žitište.

“To nije više za neke adaptacije, rekonstrukcije… Ne zna se kada će na nekoj drugoj strani nešto da iskrsne. To nisu uslovi za život. To mora da se reši. Nisam se nadao da će ovakav neodziv građana biti da bar na 3-4 meseca se reši taj problem, s obzirom na to da niko ne proda baš tako lako kuću. Mi ćemo sve od sebe dati da to rešimo do petka. Ako ne, naći ćemo im neki smeštaj koji će biti na 3-4 meseca dok ne vidimo šta ćemo uz pomoć institucija Vojvodine i Republike Srbije. Pokušaćemo da ih uključimo da ovaj problem i da ga rešimo. Ono što ćemo još da uradimo to je da vidimo da Katici, jer je ona radno najsposobnija u porodici Protić-Trifunov, ponudimo neki posao. Nije to neki zavidan posao, ali može da obezbedi 40.000 dinara u toku meseca”, dodaje naš sagovornik.

“Porodica Protić-Trifunov neće biti ostavljena na cedilu”

Kako će se rešiti dug za struju porodice Protić-Trifunov za sada je nepoznanica.

“Dug je 800.000 dinara. Ne znam na koji način će se to rešiti. Mi smo pokušavali u više navrata sa Elektrodistribuciojm da vidimo šta i kako, međutim, nekako je to ušlo u neki stalni odgovor. Ne može, ima dug, mora da se plati. Razumem ja to. Dug za struju nije primaran sad. Primarno je da oni izađu odatle i da 3-4 naredna meseca imaju adekvatan smeštaj. Do tada videćemo šta ćemo. Evo, imamo jednu kuću u Hetinu koju će srediti Radna akcija. Ako ne možemo baš ništa da rešimo, onda se moramo vratiti u roku od 15-20 dana kada se isele da se ta kuća renovira. Ne mogu da obećam šta će biti krajnje rešenje, ali znam da ih nećemo ostaviti na cedilu. Rešićemo sigurno”, kaže Vučurević.

“Imamo mi do leta, celo leto da vidimo šta ćemo. Ako baš mora da pomognemo da se sredi. Nismo jednom pomagali da se kuća sredi. To će se u narednih mesec dana znati. Mi ćemo da pomognemo tako što ćemo da se samoorganizujemo. Deo pomoći će ići iz priloga koje sakupimo. Konsultovaćemo i pokrajinske organe da vidimo na koji način to možemo da uradimo. Ne može brzo da se reši, ali ono nije za stanovanje. Da ne pomisle drugi koji su isto ugroženi da su to sredstva tipa 10-15-20 hiljada evra. To su drugi iznosi. Već smo radili. Moguće je”, zaključuje na kraju razgovora naš sagovornik.

Svi koji mogu i žele pozvani su da pomognu ovoj porodici koja živi u Ulici Vuka Karadžića 74 u Žititštu, kako bi u 21. veku imali bar one najosnovnije uslove za život. Kontakt telefon Katice Protić je 069/3145996