Od kraja oktobra na malim ekranima možemo da pratimo seriju „Crna svadba“. Reč je o psihološkom trileru koji su kreirali Strahinja Madžarević i Nemanja Ćipranić, a za šta im je inspiracija bio masakr u Jabukovcu iz 2007. godine. Kroz ovo ostvarenje tvorci pokušavaju da prikažu ne samo ovaj stari vlaški običaj, već i druge običaje tog dela naše zemlje. Serija je, kažu autori, u javnosti prihvaćena bolje nego što su očekivali. Među glumcima koji tumače likove u „Crnoj svadbi“, našao se i glumac iz Zrenjanina, Milan Kočalović. Sa njim smo razgovarali o ulozi profesora na fakultetu, ali i onima koje je igrao u serijama „Urgentni centar“, „Tri muškarca i tetka“, „Čizmaši“, kao i o položaju pozorišta nekada i sada.
Za zrenjaninskog glumca Milana Kočalovića protekle dve godine bile su veoma uspešne. Uprkos pandemiji, snimao je više nego u nekim ranijim vremenima. Nedavno smo imali priliku da ga vidimo u seriji „Crna svadba“.
„Ja sam član pet agencija u kojima su kasting menadžeri i kada ih obaveste o novim projektima oni pozovu glumce za koje misle da bi mogli da pokriju neki zadatak. Od jedne od tih agencija dobio sam poziv za ulogu u seriji „Crna svadba“. Poslali su mi tekst, uradio sam probno snimanje nakon čega sam pozvan da snimim tu ulogu. Tako se inače radi. Ja sam dobio separat, nisam znao kolika je serija, šta je. Samo sam pitao svog kasting menadžera, sudeći prema tekstu i sceni koju imam sa koleginicom Jelenom Đokić, da li je ona neki istražitelj, a ja profesor antropologije. On mi je to potvrdio. Shodno tome sam odradio lik na probnom snimanju. Odmah sam prihvaćen. Imao sam veliku odgovornost prema reditelju Nemanji Ćipraniću. On je do detalja precizan. Zahtevao je da to bude jasno, da ima odgovarajući tempo“, počinje priču Milan Kočalović, glumac NP „Toša Jovanović“.
„Crna svadba“ serija koja može da ide rame uz rame sa serijama najvećih produkcijskih kuća
„Kada je serija krenula sa emitovanjem počeo sam da dobijam pozdrave i čestitke od publike, ali i kolega koji su mi čestitali na ulozi. To mi, priznajem, vrlo prija. Tada sam čuo da je serija odlična i onda sam i ja obratio pažnju na nju. Naravno da je gledam i na Superstaru i na RTS-u. Shvatio sam da su komentari koje sam čuo, i od mlađih i od starijih da je serija američki nivo produkcije, tačni. Poput onih koje idu na HBO. Vrlo, vrlo, vrlo je kvalitetna. Samim tim mi je drago, iako mi je uloga mala, da sam deo tog projekta. Važno je da je uloga „zaokružena“. U tom smislu ne mora da bude opterećena da li traje kratko ili dugo. Da ima svoju dramaturgiju. Samim tim je glumcu draža i raduje joj se dok je radi. U ovom slučaju je baš to bilo u pitanju“ dodaje naš sagovornik.
Rad sa velikim imenima u svetu glume
Tokom snimanja serija Kočalović je imao prilike da se sretne sa veoma zvučnim imenima srpskog glumišta.
„To je počelo sa Urgentnim centrom u trećoj sezoni, iako sam igrao i u prvoj sezoni. Tamo sam igrao nekog ranjenika, a u trećoj sam bio dedu doktora Mešterovića. Partnerka mi je bila draga koleginica Branka Petrić. To je dragoceno iskustvo, bez obzira što se te serije malo bržo snimaju, jer imaju mnogo epizoda. Ekipa je bila jaka, profesionalna… Onda sam igrao u Šotrinoj seriji „Aleksandar od Jugoslavije“, pa sam igrao u „Beležnici profesora Miškovića“, zatim „Tri muškarca i tetka“, gde mi je partnerka bila Svetlana Bojković. Imao sam tu čast da igram sa njom i Danicom Maksimović kao sa direktnim partnerkama. Žao mi je što u Verama i zaverama nisam uspeo da odigram sa našom divnom Mirom Banjac. Bila je prilika za to, jer sam bio pozvan da igram, ali iz objektivnih razloga to nisam mogao da odradim. Nešto ranije sam bio u Čizmašima“, kaže Kočalović.
„Ostvareni ljudi poštuju saradnike i partnere na projektima“
Zrenjaninski glumac kaže da se raduje svakoj ulozi i svakom pozivu za igranje.
„Mislim da ću i umreti želeći da igram bilo u pozorištu ili u seriji i filmu. Ja sam glumom zaražen. Sad sam snimio neke scene za našu Dinastiju. Mogu da kažem da sam tokom snimanja ovih serija imao poštovanje i od mlađih i od starijih kolega koji su poznati. Nikada neću zaboraviti, kada sam igrao tu malu ulogu u Montevideu, kada me je moj raniji poznanik Mima Karadžić sa kojim se znam od kada je služio vojsku u Zrenjaninu, predstavio Draganu Bjelogrliću. On me je oslovljavao sa „vi“. Uvažavao me maksimalno. Kao i u svakom drugom poslu ostvareni ljudi poštuju partnera. Zadovoljstvo je raditi sa njima. Onda i ti daš sve od sebe da pokažeš da si ravnopravan. Kada sam snimao sa Svetlanom Bojković, dok smo probali scene, stekao sam utisak da sam sa njom radio 100 godina. Toliko je to spontano, lako išlo…“, ističe naš sagovornik.
Pandemija je, kaže, uvela i nova pravila na snimanjima.
Pročitaj jošvesti
„Vodi se računa na svakom snimanju. Bilo je zaražavanja, ali čim se to otkrije svi koji su bili u grupi se izoluju od ostatka ekipe. Ko nije bio u kontaktu ne ide u karantin, ko jeste ide. Naravno, u samoj sceni dok se snima ne igra se sa maskom, ali kako se snimanje završi, tako se nose maske. Drži se distanca, koristi se dezinfekcija“, priča Kočalović.
Pozorišni glumci su nekada morali da dobiju dozvolu kuće da zaigraju u seriji ili filmu
Iako se glumom bavi decenijama, naš sagovornik do pre koju godinu veoma je retko igrao u serijama i filmovima. Za to su kaže, „kriva“ neka ranija pravila koja su važila u svetu glume.
„Ja sam u zrenjaninskom pozorištu ceo svoj radni vek, izuzev sezone 1993/94. kada sam po dogovoru bio u pozorištu u Vršcu. U tom ranijem periodu razlikovali su se pozorišni i filmski glumac. Esnafi su bili odvojeni. Postojalo je udruženje filmskih glumaca. Oni su bili samostalci, samotnjaci. I postojalo je udruženje pozorišnih glumaca koji su bili u stalnom angažmanu u matičnim kućama, pozorištima. Samim tim i kada je bio poziv za neki zadatak glumac u pozorištu je prvo morao da odgovori na zadatke i termine u pozorištu, pa tek ako je slobodan mogao je da prihvati ulogu na filmu“, objašnjava naš sagovornik.
„Imao sam situaciju za jedan film, kada mi je rečeno da ću snimati tri dana. Tog trećeg dana na repertoaru je bila zakazana predstava i tadašnji direktor pozorišta mi je rekao „Kočo, u redu je sve, ideš, slobodan si ovih dana, ali molim te da stigneš na predstavu“. Tako da sam ja sa seta tog trećeg dana čim sam završio snimanje iz Grocke prebačen na autobusku stanicu u Beograd, odakle sam autobusom u 18 sati došao za Zrenjanin i pravo otišao u pozorište da igram predstavu koja je počinjala u 20 sati. Zbog toga su te filmske ekipe onda nalazile zamene za glumce koji igraju u pozorištu, iako su prošli kasting. To je jedan od razloga, što ni ja na početku karijere nisam toliko snimao“, dodaje Kočalović.
Afirmisani glumci privlače publiku i u pozorišta
Danas je, kaže, situacija potpuno obrnuta.
„Pre svega, ima mnogo više televizija, mnogo više se snima. Ima posla i za mlađe i za starije glumce. Drugačije je to. Čak pozorišta izlaze u susret svojim glumcima. Jer učešće glumca u nekoj seriji ili filmu ima pozitivnu posledicu na pozorište. Afirmisani glumac iz kuće privlači publiku. Mi u našem pozorištu imamo Ivana Đorđevića, Milana Kolaka… To su moje drage mlade kolege koji su igrale u jako dobrim serijama i filmovima. Publika voli poznate glumce, pa u pozorište dolazi i zbog njih“, objašnjava naš sagovornik.
Žal za ulogom u predstavi „Graditelj Solnes“
Kočalović je do sada odigrao više od 100 uloga, što u pozorištu, što u serijama ili filmovima.
„Trenutno u pozorištu igram u predstavama „Romeo i Julija“ i „Tramvaj zvani želja“. Do skoro se davao i „Mokinpot“. Naravno, da se uvek nadam kada se radi novi komad da ću biti potreban i da će me pozvati. Uloge koje sam do sada dobijao, nisam tražio. Bile su mi ponuđene. Nijednu nisam igrao zato što moram. Nije mi ni ponuđena uloga koja mi se ne sviđa, da su loši saradnici… Normalno, neke sam radio sa više uzbuđenja, a neke sa manje ali ne u pristupu, nego u igri. Uloga se ne sprema samo za premijeru, ona se razvija i raste dokle god se predstava izvodi. Svako igranje je nov izazov. Mi možemo da igramo 50 puta istu predstavu, ali i mi i publika osetimo kada smo ulogu „nadigrali“. To je nešto posebno što se ne dešava na svakoj predstavi“, kaže ovaj zrenjaninski glumac.
„Žao mi je bilo kada je u pozorištu igrana predstava „Graditelj Solnes“ što nisam dobio tu ulogu. To je priča o odnosu starijeg čoveka i mlađe žene. Ja sam u tom trenutku imao vrlo dobru poziciju kao stariji čovek sa izazovom i znao sam kako da to odigram. Voleo bih da sam to odigrao i mislim da bi predstava bila duže na repertoaru. Radi se o tome da mlada žena izaziva graditelja, arhitektu. Podseća ga na dane kada je bio mlađi i kada je mnogo gradio i izaziva ga da izgradi još jednu crkvu. I naravno da je slomio vrat, jer je prihvatio izazov u tim godinama. Znam šta je to i mislim da bih mogao da iznesem“, kaže Kočalović.
Pozorišna publika traži kraće efektne komade
Savremen način života uticao je i na promenu navika pozorišne publike.
„Ne bih rekao da publika manje ili više dolazi u pozorište. Mogu da se osvrnem unazad i da kažem da je period kada zaista nismo imali publiku bio period kada su se pojavile VHS kasete. Tada je i bioskop počeo da jenjava. Statistika pokazuje da 12 procenata stanovništva opštine Zrenjanin ide u pozorište na godišnjem nivou. Ta cifra se nije promenila. Naravno, zbog korone ima manje publike u sali, zbog mera, ali i sad kad god smo igrali imali smo između 100 i 120 ljudi u sali“, kaže naš sagovornik.
„Publika teško podnosi psihološke duge predstave. Kao što je sve ubrzano, tako i publika voli da pogleda efektnu dobru predstavu u sat i po najviše. Bez pauze. Da bude dobar tekst dramatrurški, da se dobro odigra i da je dobra režija. To traži današnja publika. Teško da bi danas, po mom mišljenju, neko gledao Hamleta u pet činova u originalu. Pozorište ne može da izumre. To se potvrdilo hiljadama godina kao umetnost. U nekim periodima prednost ima književnost, u nekim slikarstvo, ali pozorište opstaje. Tako je kod nas nekih godina Bitef bio važan, nekih malo manje važan… To su oscilacije koje su neminovne u umetnosti, ali pozorište neće nestati. To je jedan vid poistovećivanja koji je čoveku potreban. Ima mnogo mladih reditelja koji su vrlo talentovani. Prate sve što se dešava u svetu i dobro postavljaju pozorište“, objašnjava Kočalović.
Pozorišta su zavisna od osnivača
Problem je što pozorišta danas nemaju autonomiju koju su nekada imala.
„Žao mi je što danas pozorišta nisu dovoljno samostalna u radu. Ja sam kratko vreme, 2006. i 2007. bio direktor, a potom i umetnički direktor zrenjaninskog pozorišta. Zahvaljujući Raletu Milenkoviću, kojeg sam zatekao kao umetničkog direktora kada sam postao direktor, a koji me je spojio sa Egonom Savinom, angažovao sam Savina da radi novi tekst „Heroj nacije“. Tada smo posle 40 i nešto godina otišli na Sterijine igre. Ali, ja sam imao samostalnost u odnosu na osnivača. Pozorište je imalo sopstvene prihode. Moglo je samostalnije da odlučuje – da nabavlja potreban materijal za predstave, da plaća saradnike, kostim…“, objašnjava naš sagovornik.
„Heroj nacije“ Egona Savina bio je skup projekat. To je naš reditelj koji je osvojio brojne nagrade i on košta dosta, ali njegova predstava se lako prodala. Za manje od godinu dana taj projekat je gostujući na nekoliko festivala, gde je predstava unapred plaćena, povratio ono što je uloženo i počeo da zarađuje. To je bilo, a više nije“, dodaje Kočalović.
„Danas je to, obzirom na Zakon o trezoru, sve centralizovano pa tako mojim dragim kolegama Dejanu Karlečiku i Stefanu Juaninu, koji su sada na tom nezahvalnom zadatku da vode pozorište, nije nimalo lako. Oni moraju da čekaju na svaki dinar i za rekvizitu, a kamoli za opremu predstave da im pusti osnivač. Ranije je način finansiranja bio drugačiji. Kada se donese budžet, pare su ti na raspolaganju. I ako imaš sopstveni prihod ti možeš da sprovedeš svoj program lakše. Ne čekaš kada će ti neko pustiti pare čak i za rekvizitu. Pozorište je luksuzna stvar. Troši puno para. Ja im želim sreću i radujem se svakom uspehu i novoj premijeri“, kaže naš sagovornik.
„Ni Atelje nije uvek imao samo dobre predstave“
Da bi se dobila dobra predstava moraju da se „poklope svi delovi mozaika“.
„Ne događa se uvek dobra predstava ni u Ateljeu. U najslavnije vreme Ateljea kada su bili svi živi asovi tamo i oni su imali predstave u kojima im se nisu „poklopile kockice“. A ne možeš da kažeš da su to loši glumci ili da je loš reditelj. To je isto kao u fudbalu. Kada smo imali najskuplji tim koji je otišao na prvenstvo sveta u Južnu Afriku, pobedili smo Nemce, a onda smo izgubili od neke druge zemlje i nismo išli dalje. Ne poklopi se sve uvek. Da bi se dobila prva predstava treba svaki deo da se sklopi. Od glumaca, reditelja, scenografa, kostimografa, dekoratera, tonca, dramaturga i svih ostalih saradnika. Tek kada se sve to poklopi onda nema promašaja za novu predstavu“, zaključuje na kraju razgovora Milan Kočalović, glumac NP „Toša Jovanović“.
deo fotografija preuzet sa sajta Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“
.gif)
