Veliki Bečkerek je te davne, 1904. godine, dobio dva gvozdena mosta preko Begeja, namenjena kolskom i pešačkom saobraćaju.
Ta bi se godina mogla nazvati, sa malim zakašnjenjem doduše, godinom ulaska grada u novi vek – današnjim rečnikom kazano, izvršeni su „kapitalni infrastrukturni zahvati“ i sagrađeno nešto što treba da traje „večno“, a dotadašnji drveni mostovi, čiji se srednji deo podizao prilikom prolaska plovila, postali su deo istorije i starih varoških albuma.
Pokretni drveni most na mestu današnjeg Malog mosta (oko 1900. god)
Dereglije, parobrodi i ribarski čamci na Begeju (oko 1910. god)
Tadašnje austrougarske vlasti zvanično su nazvale mostove „Erszebet hid“ (Elisabeth brücke) i „Ferenc Jozsef hid“ (Franz Josef brücke). Ti administrativni nazivi traju, međutim, svega 14 godina, jer nove vlasti, nakon Prvog svetskog rata menjaju zvanične nazive u „Dositejev“ i „Karadžićev“ most. Ni ti nazivi, baš kao ni prethodni, nikada nisu zaživeli i u narodu su mostovi, jednostavno, ostali prepoznatljivi kao „Veliki“ i „Mali“.
Veliki most, uprkos svojoj moćnoj konstrukciji, doživeo je samo 65 godina i uklonjen je 1969. godine iz do danas neshvatljivih razloga. Mali most dočekao je drugi vek, sa tri svoja imena i tri imena grada, premošćavao je i reku i jezero, plovili su pod njim i parobrodi i labudovi, ali je, srećom, osnovnu funkciju zadržao do danas – da spaja obale i ljude ovoga grada.
Nakon katastrofalnog požara 1807. godine, podignut je drveni most između centra grada i gradske četvrti koja se tada tek formirala – „Male Amerike“. Bio je podešen tako da se njegov srednji deo mogao otvarati prilikom prolaska većih plovnih objekata. To se obavljalo ručno, pomoću čekrka, podizanjem jedne i druge strane kolovoza. Strane koje su podizane oslanjale su se o dva srednja stuba mosta (od ukupno četiri), poput klackalice, i bile su u ravni sa delom kolovoza koji se nalazio na obali. Tako je funkcionisao skoro jedan vek, do 1903. godine, kada je demontiran.
Još sedamdesetih godina devetnaestog veka javile su se prve ideje da se dva centralna gradska drvena mosta zamene gvozdenim. Međutim, do realizacije te ideje prošlo je tri decenije. Iako su prve ponude počele pristizati još 1893. godine, grad nije mogao sam da isfinansira njihovu gradnju. Pošto je pitanje mostova ubrzo postala državna briga Ugarske, gradske vlasti više nisu mogle da bitnije utiču na njihovu gradnju. Godine 1903. iz ministarstva trgovine stigli su projekti za gradnju mostova, a na zahtev gradskih vlasti odobreno je da kraljevski inženjer Gamboš Mihalj bude nadzornik i kontrolor gradnje. Pristupne puteve radila je firma „Rauh & Fekete“ iz Budimpešte, dok je „Šlikova livnica“, iz tadašnje prestonice, uradila kranski sistem za podizanje mostova, koji je kasnije napušten i uklonjen.
Interesantno je da je gradnja Malog mosta bila mnogo skuplja od gradnje Velikog, jer je rad na temeljima, zbog kompleksnih i vizuelno efektnih oslonaca konstrukcije, bio mnogo komplikovaniji. Kuriozitet je bila i želja gradskog načelnika upućena ministarstvu da se prilikom projektovanja uzmu u obzir bitni estetski momenti. Zato je verovatno njegova konstrukcija bila estetski kompaktnija od teške i ne preterano moderne konstrukcije Velikog mosta. Dužina izgrađenog Malog mosta je iznosila 31 metar, širina 9 metara i visina 5,5 metara. Krasi ga pravilna lučna konstrukcija u vidu isečka kruga.
Novi most sagrađen je za manje od godinu dana i predat na upotrebu u proleće 1904. godine. Elegantna konstrukcija odmah je postala motiv gradskih razglednica, a na jednoj od prvih fotografija Malog mosta, umesto sudske palate, čija je gradnja počela dve godine kasnije, još uvek su prisutni magacini i nekadašnja „Kameralna krčma“.
Mali most, 1905. godine
Gvozdene konstrukcije za oba mosta livene su u fabrici gvožđa državne železnice u Rešicama, tada istoj državi, sada u susednoj Rumuniji, i niz Begej dopremane do mesta ugradnje. Po konfiguraciji terena može se zaključiti da je, u slučaju Malog mosta, prvo morao biti napravljen nasip, potom masivni kameni postament, kao oslonac na obe obale, na koji je postavljena čelična struktura.
Rekom se tada odvijao živ saobraćaj. Plovile su i dereglije prepune drvenih trupaca za Benceovu fabriku nameštaja na desnoj obali, između njih provlačili su se mali ribarski čamci i vodonoše, a ka Temišvaru kretali putnički parobrodi. Starijim Zrenjanincima u neizbrisivom je sećanju brod-restoran „Galeb“, ukotvljen uz Mali most, ispred suda, kao jedna sasvim neobična gradska „ptica“, ovekovečena, takođe, na čitavom nizu fotografija iz tog vremena, šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka.
Brod-restoran „Galeb“, oko 1970. god.
Veliki Bečkerek iz 1904. godine postao je Petrovgrad, potom Zrenjanin, reka ispod Malog mosta „nasukala“ se sredinom osamdesetih godina prošlog veka i ostavila most na početku jezera, a Zrenjanincima svakodnevnu muku da namernicima objašnjavaju zašto su „napravili most na samo pedeset metara od suvog prelaza oko jezera“.
Tokom 111 godina njegovog trajanja bilo je, naravno, potrebe za obnovom i zaštitom čelične konstrukcije mosta, a poslednja značajna rekonstrukcija izvršena je 1999. godine. Danas je Mali most u sasvim solidnom stanju, prijatne zelene boje, noću diskretno dekorativno osvetljen. Kao sastavni deo jedinstvene arhitektonske celine Zrenjanina, uz Reformatsku crkvu, Palatu suda i nekadašnju Trgovačku akademiju, sa atraktivnim vodoskokom i labudovima u jezeru, Mali most posmatraču nudi posebnu mešavinu arhitekture, istorije i emocija. I kao takvom, svakom stanovniku ovog grada trebalo bi da bude obaveza da ga čuva i narednih stotinu jedanaest godina…
Izvor: zrenjanin.rs
.gif)
.gif)
.gif)
