U Srbiji se svakog dana pre vremena rodi 11 beba, što je godišnje više od 4.000 prevremeno rođene dece. Uprkos tome, javnost malo zna o prevenciji prevremenog porođaja, kao i o problemima i rizicima u razvoju ove dece. Sa kojim se sve strahovima i teškoćama susreću i bore njihovi roditelji i porodice, znaju samo oni koji su, nažalost, doživeli ovo iskustvo. Među njima je i porodica Đurin iz Zrenjanina. Vukašin će uskoro napuniti četiri godine, a njegovi mama, tata i brat se isto toliko nadaju Vukašinovom boljem sutra. Kako je došlo do komplikacija na porođaju, kako su izgledali prvi dani nakon Vukašinovog rođenja, a kako svakodnevna borba, na Svetski dan prevremeno rođene dece, za portal I love Zrenjanin svedoči mama Jelena.
Svetski dan prevremeno rođene dece obeležava se 17. novembra, a u čast Malih Divova koji su od samog dolaska na svet morali da se bore za život i prolaze kroz težak period. Jedan od njih je Vukašin Đurin. Vukašin je dobio bitku za život, ali su nakon toga nastale brojne komplikacije.
“Uprkos uredno vođenoj trudnoći, Vukašin je prevremeno rođen u 32. nedelji. Tada je imao 2.150 grama, ali to ne znači ništa. Mnoge bebe koje su se rodile još ranije i sa manjom kilažom su prošle mnogo bolje od njega. Sa nama je, recimo, bila devojčica koja je na rođenju imala samo 680 grama i koja nema posledice prevremenog rođenja. A Vukašin ima posledice i, nažalost, imaće ih čitavog života. Njegove komplikacije su nastale zbog krvarenja na mozgu trećeg stepena od moguća četiri. To je baš masovno krvarenje koje je oštetilo mozak. I sivu i belu masu. On je još na nivou tek rođene bebe. Nema kontrolu glave, ne govori, ne sedi, ne puzi, ali se najlepše smeje i mazi na svetu. On je jedan veseo, srećan i voljen dečak”, počinje priču Jelena Đurin, Vukašinova mama.
Iz porodilišta bez bebe u rukama
Prevremeno rođena deca se još u porodilištu odvajaju od majke.
“Prevremeno rođena deca nakon rođenja najčešće ne idu odmah kući, već ostaju duže u porodilišu ili se prebacuju u neku od dečijih ustanova za zdravstvenu zaštitu. Obično je to na Institut za neonatologiju u Beogradu ili Institut za zdravstvstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine tzv. Dečija bolnica u Novom Sadu gde je i Vukašin bio 29 dana. To tehnički nije mnogo. Neka deca ostaju i mesecima, neka i duže od godine pre nego što budu otpuštena. Majke iz porodilišta, znači, izlaze praznih ruku. Odlaze kući bez bebe”, priča Jelena.
“Neke mame odlaze u bolnice gde su im deca smeštena. Tako sam i ja bila sa Vukašinom u Dečijoj bolnici 15 dana. Nisam mogla više, jer da biste ušli u bolnicu morate da skinete konce nakon carskog reza. A Vukašin je rođen hitnim carskim rezom, jer je bio životno ugrožen. U vreme kada je Vukašin bio u bolnici bilo je “dobro vreme” jer nije bilo korone, mogli smo da izlazimo napolje, da prošetamo. Sada je sve mnogo drugačije i majkama čije se bebe sada rode prevremeno je mnogo teže. Ovom prilikom želim da im kažem da imaju veliku podršku od mene”, dodaje naša sagovornica.
Dani iščekivanja pozitivnog ishoda lečenja
I posle skoro četiri godine Jelena se svakodnevno seća dana provedenih u Dečijoj bolnici u Novom Sadu.
“Moje misli su često na četvrtom spratu Dečije bolnice, na terasi koja gleda ka Futoškom parku i ka ljudima koji tamo bezbrižno šetaju, dok ti sediš na terasi i čekaš da prođe tri sata da bi ponovo otišao kod bebe. Ne znaš šta ćeš zateći i kako će biti. Najteže su bile noćne posete. U 3 ujutru naviješ sat, ako spavaš. Na prvo zvono skočiš, staviš masku, obučeš mantil, dezinfikuješ se… Sve mame su u tom periodu čupave, unezverenih pogleda, stoje pored inkubatora i gledaju u mašine. U uređaje koji, na svu sreću, ravnomerno pište. Jer ako ne pište tako onda znači da nešto nije dobro”, priseća se Jelena.
“Vukašin je bio 21 dan na intenzivnoj nezi. Tamo je pio humano mleko, što je po mom mišljenu jako dobro delovalo na njega. Majke koje imaju višak mleka doniraju ga deci koja su prevremeno rođena i koja ne sisaju. U Dečijoj bolnici je bila praksa da samo deca koja su na intenzivnoj nezi dobijaju humano mleko. Kada se pređe na odeljenje za odojče onda se dobija formula u flašiacama i onda ih mi hranimo. Mnoga prevremeno rođena deca imaju problema i Vukašinu je dugo trebalo da nauči da pije mleko na cuclu jer je pre toga hranjen na sondu kroz nos. Trebalo je vremena da počne da prihvata hranu, da creva počnu da rade”, objašnjava naša sagovornica.
Majkama prevremeno rođene dece potrebna je veća podrška
U ovom periodu roditeljima, a pogotovo sveže porođenim majkama pomoć stručnjaka je preko potrebna.
“Dok mama leži u bolnici jednom nedeljno, petkom, dolazi psiholog. Ja sam bila kod nje samo jednom. I značilo mi je. Mislim da to može mnogo, mnogo bolje. Malo je truda potrebno da se uloži da bi se majke bolje osećale. Jeste da je tamo akcenat na deci, ali toj deci su potrebne mame koje će da ih čuvaju. Podrška je potrebna još u porodilištu, a u mom slučaju ona je tamo izostala. Ja sam prvo bila u sobi jedan dan sa ženom čija beba nije preživela. Posle su me prebacili u drugu sobu gde su bile dve mame sa svojim bebama. To, blago rečeno, ne smatram dobrim potezom, iako su te mame bile divne. Ja sam gledala u njihove bebe i zamišljala da je to moje dete. Mislim da to može i mora mnogo bolje i mnogo drugačije i to smatram u najmanju ruku velikom sramotom. Da, nakon porođaja, majka prevremeno rođene dece ima takav tretman. Niko te ne obilazi, ne dolazi, ne pita kako si. Trebalo je da ostanem duže u bolnici, jer je rana bila jako velika, izgubila sam mnogo krvi, primala sam i transfuziju, ali sam na svoju odgovornost tražila da idem kući”, kaže Jelena.
“Zbog velikih bolova nisam odmah ni mogla da idem kod Vukašina da ga vidim, nego je muž išao prvih nekoliko dana. Ja sam ga prvi put videla sedam dana nakon rođenja. Tada je već bio skinut sa mašine za disanje. Disao je sam, imamo je difuzno kiseonik. Imamo je 1,7 kilograma. Nije prihvatao hranu, sve je primao preko infuzije. Za mene je to bila strašna scena, iako je on tamo bio ubedljivo najkrupnija beba. Mogu samo da zamislim kakav je bio dok je bio na respiratoru. Slike iz tog perioda nemam, samo sećanja. Dugo, dugo ga nisam slikala, jer mi u tom trenutku to nije ni palo na pamet. Imam slike tek iz kasnijeg perioda, kada smo se već držali i kada mu je bilo bolje”, objašnjava naša sagovornica.
Vukašin se bori i dalje, a u tome mu je potrebna pomoć svih nas
Zbog mnogobrojnih poteškoća i dijagnoza Vukašin je od rođenja na različitim terapijama, koje su veoma skupe.
“Vukašin vežba od rođenja, od drugog meseca. Na fizikalnim je terapijama i rehabilitaciji. Decembra prošle godine smo pričali o tome da treba da idemo na lečenje matičnim ćelijama. Ove godine, do sada, smo uradili dve ture transplantacije matičnih ćelija, išli smo na delfino terapiju, na banjsko lečenje, kod defektologa i logopeda. Članovi smo fondacije Budi human”, podseća Jelena.
Vukašinova borba može da se prati na Instagram profilu Vuki hrabrog srca koji vodi njegova mama. Ukoliko želite da pomognete da Vukašin ide na redovne terapije, to možete da učinite slanjem SMS poruke na broj 3030 u kojoj ćete upisati 975. Takođe, sredstva se mogu uplatiti i na namenske račune, a često se organizuju i humanitarne aukcije.
Pomozimo Vukašinu!
Slanjem SMS poruke: Upišimo 975 i pošaljimo SMS na 3030
Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human975 i pošaljimo SMS na 455
Uplatom na dinarski račun: 160-6000000844019-80
Uplatom na devizni račun: 160600000084404211
IBAN: RS35160600000084404211
SWIFT/BIC: DBDBRSBG
Uplatom platnim karticama putem linka: E-doniraj
Uplatom sa vašeg PayPal naloga putem linka: PayPal
Skeniranjem NBS IPS QR kod-a na vašoj mBanking aplikaciji: NBS IPS QR kod
Ljubičasta svetla u čast Malih Divova
U svetu se u proseku svako 10-to dete rodi prevremeno. Na Svetski dan prevremeno rođene dece, a u njihovu čast znamenitosti po gradovima sijaju ljubičasto. Ljubičasta boja je odabrana jer je to boja inkubatorskog svetla. Prošle godine u Zrenjaninu tom bojom bili su osvetljeni Mali most i vrh Vodotornja.
Fotografije ustupila: Jelena Đurin
.gif)
.gif)
