Zrenjaniski lutkar Tibor Farago zaposlen je u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“, na mestu šefa lutkarske pozornice. Kao majstor za izradu lutaka radi tri decenije. Izradi se učio od Tihomira Mačkovića, i drugih gostujućih majstora. Izrađivao je lutke i za druga pozorišta u zemlji i u inostranstvu, a mnoge od njih su i nagrađene. U opseg njegovog rada spada i organizovanje i vođenje mnogih radionica.
Kada se javila ljubav prema lutkarstvu?
Tibor Farago: U ranoj mladosti nisam mogao da zamislim da ću se baviti ovim zanimanjem. U tom periodu me je najviše privlačilo novinarstvo. Čak sam u školi pisao za školski list. Dugo me je ta ljubav držala, kao i čitanje knjiga ozbiljnih žanrova. Posle srednje škole, u kojoj sam birao poljoprivredni smer, nastavio sam isti fakultet. Nakon vojske, čuo sam da u pozorištu traže nekog ko perfektno govori dva jezika – mađarski i srpski , i tako sam došao ovde. To je bilo pre 30 godina. Ovde sam naučio dosta toga da radim, počevši od tapetarije, pa sve do bravarije. Zanat sam „krao“ od Mačkovića i gostujućih kreatora, jer, iako sam u to vreme tražio specijalizaciju, nije bilo uslova za to. Najvažnija je bila upornost. Zarazio sam se pozorištem, jer posao nikada nije isti, čak i onda kada se radi o istoj predstavi. Ovde se uvek nešto menja i „živi“.
Koja je prva lutka koju ste izradili, i da li se izrada lutaka razlikuje danas i pre tri decenije?
Tibor Farago: Prvu samostalnu lutku napravio sam za predstavu „Car bumbar“. Što se tiče izrade lutaka, neko bi rekao da je to dosta statičan i monoton posao. Morate sedeti, i sve ručno raditi. Često nemate uslova da sav materijal kupite, pa morate uključiti veću dozu kreativnosti. Kada je reč o razlici u izradi danas i pre, ne bih rekao da ima puno razlike. Današnje lutke nisu komplikovanije, ne moraju čak imati ni mehanizam. Mogu biti samo od vatelina, i bez „zglobova“.
Koliko je vremena potrebno uložiti da bi se izradila lutka koja je zanimljiva deci?
Tibor Farago: Deci je celokupna predstava zanimljiva, lutka je samo deo vizuelne pratnje. Prilično je važno i kako će glumac izanimirati sa tom lutkom. U drugim zemljama se prave i lutkarske predstave za odrasle, gde umeće pokretača lutaka i glumca mora biti na visokom nivou. Jednom prilikom sam radeći predstavu „Vuk i sedam jarića“, odlučio da svako jare napravim u drugoj boji. Psiholog iz vrtića mi je zamerila zašto su šareni jarići, rekavši da su nerealni, a ja sam joj na to odgovorio da nije realno ni da jarići govore, i da deci nisu smetale boje. Radio sam predstavu „Leteća krava“, koja je sa strane imala fioke u kojima je svašta imala, i imala je krila. U predstavi nije bilo lika krave uopšte, čak ni na crtežu, a deca su nakon predstave ipak crtala kravu, tako da je bitan celokupan utusak, a ne samo posebnost lutke.
Da li je internet napravio pometnju, odnosno da li je danas u jeku informacionih tehnologija i internet igrica, teže deci približiti pozorište?
Tibor Farago: Internet je jedna sasvim drugačija stvar. Možete brže doći do informacija, i naravno gledati predstave, ali ne možete doživeti potpuni utisak. Tamo nema Barokne sale, mraka i zajedničkog doživljaja. Magija pozorišta još uvek drži pažnju deci.
Da li su lutke sredstvo kroz koje se može ispoljiti alter ego?
Tibor Farago: Teže je raditi u lutkarskom pozorištu, iako predstave traju kraće. Naši glumci na akademiji lutkarstvo imaju samo ju jednom semestru. Glumac preko mimike i govora izražava stanje i ulogu lutke. Moraju dobro savladiti tekst i uloge, i njihovo ja, odnosno alter ego izlazi kroz lutku koju animiraju. Može da se desi da deca lutku ne dožive realno, ali i da običnu stvar dožive kao savršenstvo. Imali smo glumicu Irenu Tot koja je bila virtuoz. Njoj ste mogli dati običnu motku, a ona bi od nje napravila zmiju. Glumac je taj koji približava lutku deci, koja čak i kada je savršeno napravljena, bez glumca ne vredi.
Da li ste imali priliku da lutke koje ste izradili animirate na sceni?
Tibor Farago: Da naravno, oprobao sam se i kao glumac. Igrao sam u predstavi „Mitovi Balkana“, ta predstava je učestvovala na „Bitef – u“. U ukupnoj produkciji je bila najviše nagrađivana. Na „Vojvođanskim susretima“ smo pobedili i pokupili skoro sve nagrade. Drago mi je što sam imao priliku da oživim svoj rad. Osvajao sam nagrade, i samostalno i u zajedničkom radu. Kod nas se dele nagrade za kreaciju, a ne za izradu. Mislim da u svojoj kući njie baš najbolje baviti se kreacijama, jer je i sama izrada skupa.
Da li znate koliko ste lutaka do sada izradili?
Tibor Farago: Uh, ni sam ne znam koliko sam ih izradio. Samo za jednu predstavu sam izradio 42 lutke, raznih veličina, od ginjola, do ljudske veličine, i to sam radio tri meseca. Bilo ih je puno do sada, a posebno sam ponosan na prvu glinenu glavu koju sam izvajao. U pitanju je glava koju sam radio devet sati, za lutku ministra u predstavi „Hrabri krojač“.
Da li postoji lutka koja je bila previše zahtevna za izradu?
Tibor Farago: Pa znate šta, i ne postoji. Svaka lutka zahteva različit stepen angažovanja. Ponekada se dešava da dođe do blokade, i da šta god radili – ne ispada kako treba, sve do momenta kad nešto ne klikne i kada za jedno popodne ne uradite više nego za nekoliko prethodnih dana. Iz tih razloga ne bih mogao da klasifikujem koja je bila najzahtevnija. Kao što, recimo, ne bih mogao odrediti ni koja bi mi lutka bila najdraža. Recimo da je lutka zeca iz predstave „Zec i kornjača“ najpokretljivija, da je tehnički najsposobnija, i možda bih eto nju izdvojio u obe kategorije.
Da li imate naslednika u ovom poslu?
Tibor Farago: Nisam još uvek pronašao naslednika. Baviti se izradom lutaka, znači da nemate radno vreme. Kada počne izrada za neku predstavu, radi se punom parom, maltene stihijski. Probao sam i u etapama, ali ne uspeva, mada me često ponese, pa ne stajem dok ne vidim krajnji rezultat. Samim tim je teško zainteresovati mlade ljude za bavljenjem ovim poslom, jer je potrebno puno strpljenja, ali i odricanja. Ja sam imao sreće, jer su i supruga i ćerke povezane sa pozorištom, pa sam imao i razumevanje i podršku.
