I love Zrenjanin

  • Home Interpoint
  • Univer export
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Lukićevo čeka da se izgradi put kako više ne bi bilo “slepo crevo”

Ko god krene putem iz Zrenjanina za Beograd ne može da ne prođe pored odvajanja za Lukićevo. Ovo selo ima sve što je potrebno da bi se u njemu živelo. Međutim, problem je što u selo može da se dođe i iz njega ode isključivo jednim putem. Preko Lukićeva nije moguće otići bilo gde. Zbog toga i sami meštani kažu da je selo kao “slepo crevo”. Izgradnja puta koji bi ih približio Zrenjaninu, ali i spojio sa Botošem je u planu. Kada će biti gotov, to se ne zna.

Lukićevo se nalazi na nešto više od 10 kilometara od Zrenjanina. U blizini magistralnog puta za Beograd.

PerSu marketi

“Nalazimo se nedaleko od magistralnog puta Zrenjanin-Beograd i ja bih rekao da nam je trenutno to možda i nedostatak. Zato što nemamo neke razvijene linije koje saobraćaju ka našem mestu. Mi nismo na samom magistralnom putu. Možda bi se izgradnjom novog puta, o kojem se priča, a kojim bi se skratio put do grada nešto promenilo. Tada bi ekonomski isplativije bilo i za prevoznike, jer bi mogli da produže svoje linije. Sada kroz naše selo ne može da se ide nedgde dalje, jer mi smo kako mnogi kažu “slepo crevo”, kaže Marko Dupljanović, predsednik Saveta MZ Lukićevo.

Marko Dupljanović

Lukićevo ima sve manje stanovnika

Prema poslednjem popisu u Lukićevu živi 1830 stanovnika.

“Možemo da kažemo da nas je u selu oko 1700. I mi se suočavamo sa padom broja stanovnika. Najbolje se to uočava na broju učenika koji idu u osnovnu školu u selu. Trenutno je taj broj oko 110, a pre nekih 10-ak godina je bilo oko 200 učenika. Jedan od razloga smanjenja broja stanovnika je i odlazak mladih na studije koji se više ne vraćaju u svoje selo. Osim toga tu je i ona prirodna tendencija ljudi da odlaze iz sela u grad. Lukićevo je selo u kojem postoji 10-ak privatnih preduzeća. Okruženi smo plodnim njivama, ljudi se bave poljoprivredom. Stočarstva malo ima, uglavnom se ljudi bave ratarenjem”, objašnjava naš sagovornik.

Selo je komunalno dosta dobro opremljeno.

“U toku je izgradnja kanalizacije. Završena je prva faza, nadamo se nastavku. Imamo razvijenu putnu infrastrukturu u samom mestu. Lukićevo je elektrifikovano, postoji i gasovod. Savet u okviru svojih mogućnosti, pošto nemamo samodoprinos, najviše pokušava da održava ono što imamo. Postoji spomen dom koji trenutno nije u funkciji. Tu je i bioskopska sala koja bi trebalo da se obnovi. To su naši neki prioriteti u narednom periodu. Ekonomska isplativost postojanja objekata u kojima bi izlazili mladi diktira to što oni ne postoje u selu. To je još jedan od razloga odlaska mladih iz sela. Ne postoje ni teretana, ni kafić. Postoje fudblski i košarkaški klub. I KUD se ponovo aktivirao”, dodaje Dupljanović.

Kulturno umetničko društvo je ponovo aktivno

Kulturno umetničko društvo Veljko Lukić – Kurjak je za kratko vreme privuklo značajan broj polaznika. Svoja umeća predstavili su u gradskoj bašti u okviru manifestacije Banatska bajka.

“Kulturno umetničko društvo postoji jako dugo, ali jedno vreme nije radilo. Ponovo smo se aktivirali pre dve godine i sada radimo punim kapacietom. Imamo 70-ak članova. Oni su podeljeni u tri grupe. To su mlađi dečji uzrast, izvođači i izvođači veterani. Radimo igre iz Srbije. Trudimo se da program bude što šareniji. Večeras su se deca predstavila igrama iz Srema, izvođači igrama iz Gruže i Leskovačkog pomoravlja, a veterani vlaškim igrama. Deca su zainteresovana za folklor. I roditelji i deca prepoznaju vrednost folklora i onoga što se radi. Tu su i učenje i druženje. Ono što je najvažnije – folklor je jako dobar za socijalizaciju pogotovo dece mlađeg uzrasta. Važno je da nam se stalno pridružuju novi članovi”, kaže Vanja Ilijev, koreograf u KUD-u.

Vanja Ilijev

Tamburaški orkestar iz sela slavi 30 godina postojanja

Lukićevo može da se pohvali i tamburaškim orkestrom koji ove godine obeležava 30 godina postojanja.

“Tamburaški orkestar ima 7 članova. Negujemo stare gradske pesme, bosanske sevdalinke i evergrin. Sviramo gde god nas pozovu. Okupljamo se u Lukićevu u prostorijama Doma kulture i to po potrebi. Ne vežbamo mi stalno, nego samo kad nešto treba. Za ovaj nastup probe smo imali dva puta. U bendu nema profesionalnih muzičara, ali ima ljudi koji dobro znaju da sviraju. Mladi se interesuju za orkestar. Jedan naš član je rekao da njegov sin hoće da dođe da svrira sa nama. Večeras smo svirali četiri pesme u gradskoj bašti. Tiho noći, Tambulo u tamburu momče, Eleno kerko i Devojka je zelen bor sadila”, kaže Nikola Maksimović, muzičar iz Lukićeva.

Nikola Maksimović i ostali članovi tamburaškog orkestra

Udruženje žena daruje decu i starije u skladu sa svojim mogućnostima

Tradiciju izrade ručnih radova čuva udruženje žena ih sela.

“Naše udruženje postoji od 2009. godine. Imamo 25 članica, to su uglavnom starije žene. Žene su vredne, radne. Učestvujemo u akcijama gde god nas pozovu. Sređujemo cveće u dvorištu crkve, u selu… Crkva nam je mlada, sve nam je potrebno i ne znamo odakle pre da počnemo sa radovima. Ali, idemo jedno po jedno. Pratimo i našu dečicu, pripremamo im paketiće. Nije to nešto veliko, ali je od srca. Naši i uslovi i sredstva koja imamo su skromni, ali imamo dobru volju i mislim da je to najvažnije. Kada imate dobru volju, sve možete da uradite”, kaže Smiljana Stanimirović, predsednik Kola sestara Sveta Petka pri hramu Trećeg obretenja glave Svetog Jovana Krstitelja.

Smiljana Stanimirović

“Mi radimo ručne radove, mesimo slane i slatke kolače, pite, kiflice da počastimo goste. Dajemo koliko možemo. Svi kažu da je novac najpotrebniji. Ja, ipak, mislim da je dobra volja najbitnija za sve. Kada bi svi po malo davali, uz mnogo dobre volje, mnogo bi nam bolje bilo”, dodaje naša sagovornica.

Osim tradicionalnih ručnih radova kao što su vez, heklanje, štrikanje u Lukićevu ima i onih koji se bave ručnom izradom predmeta koji podrazumevaju novije tehnike.

“Kada sam 2012. ostala bez posla imala sam višak vremena. Sate sam provodila tražeći šta kreativno mogu da radim. Dekušaž me je zainteresovao i time se sada bavim. Pravim različite stvari. Šta god dohvatim mogu da popravim. To su daske za sečenje, vešalice za ključeve, tegle, slike… Nešto od radova delim, manji deo prodam, ovo mi je hobi. Cene su od 300 do 500 dinara. Još nemam mesto gde prikazujem svoje radove, jer ih nemam puno. Za sada ne koristim ni fejsbuk, ali u narednom periodu ću i tu pokrenuti stranicu”, kaže Slavica Savković.

Slavica Savković

Privreda u selu je dosta razvijena

Iako je Lukićevo malo selo u njemu posluje 10-ak firmi. Među najstarijima je svakako Zemljoradnička zadruga Veljko Lukić – Kurjak.

“Postojimo od 1946. kao zadruga. Duži period smo bili zadruga, pa smo bili reformisani u ZDD, DOO, sada smo opet zemljoradnička zadruga. Poslujemo ne sa nekim velikim prihodima, ali držimo se. Na tržištu smo i radimo. Preorjentisali smo proizvodnju sa klasičnog ratarenja na povrće. Proizvodimo luk, kukuruz šećerac, boraniju, grašak. Imamo dve žetve godinšnje, jer imamo sisteme za navodnjavanje”, kaže Kornela Marić iz ZZ Veljko Lukić – Kurjak.

Kornela Marić i zaposleni u ZZ Veljko Lukić – Kurjak

“Sarađujemo sa velikim firmama kao što su Frikom, Aretol, Sveti Nikola iz Sečnja… To su firme koje rade sa nama sve kompletno od semena i rasada do prizvoda, jer njima predajemo kompletnan rod. Ne moramo da tražimo kupca. Cena je ugovorena odmah pri setvi. Ne žalimo se. Uvek ima problema, ali guramo. Imamo 40-ak zaposlenih. Oni su uglavnom svi iz sela. Postojanje zadruge i te kako znači za opstanak sela. Zadruga je tu da proprati sva dešavanja u selu. Od gradnje puteva, ravnanja atarskih puteva, čišćenja snega zimi”, dodaje naša sagovornica.

Lukićevo ima i destileriju

Mnogo mlađa, ali i te kako važna za razvoj sela je i kompanija Vinex.

“U Lukićevu se nalazi srodna firma vinarije Vinex iz Rekovca kod Jagodine. Što se tiče kompanije Vinex ona u Lukićevu ima destileriju alkohola i farmu muznih krava. Mi smo včeras došli u gradsku baštu jer smo razvili prijateljstvo sa ljudima iz MZ Lukićevo. I u Rekovcu imamo odlične odnose sa lokalnom samoupravom. U mnogim maloprodajnim objektima ovde u Zrenjaninu se nalaze vina naše kompanije. To su vranac, smederevka, zamfir, roze. Posebno smo ponosni na naše poluslatko vino stari vuk”, kaže Milorad Stojanović iz vinarije Vinex.

Milorad Stojanović

“Na ovom prostrou u našem radu je najvažnija ta veza između destilerije i farme krava. Destilerija kao sirovinu koristi kukuruz. Iza tehnološkog procesa kod kukuruza ostaje jedan deo kod stabljike koji se koristi za stočnu hranu. Proizvodnje se maksimalno oslanjaju jedna na drugu”, dodaje naš sagovornik.

U vinariji kažu da bi ovogodišnji rod grožđa trebalo da da izuzetno kvalitetno vino.

“Mi očekujemo da vinogradi ove godine dobro ponesu. S obzirom na to da ima dosta sunčanih dana, a vinova loza je biljka koja dobro trpi i niske temperature koje smo imali zimus, mislim da ćemo imati dobru berbu koja će doneti jako slatko grožđe sa visokim procentom šećera. Za razliku od poljoprivrednika u Vojvodini kojima glavobolju zadaje suša, mi u centralnoj Srbiji smo imali kiše, pa nam je znatno lakše”, kaže Stojanović.

Slikari ameteri iz Lukićeva

Na manifestaciji Banatska bajka posetioci su mogli da pogledaju i slike umetnika iz Lukićeva. Predstavljeni su radovi Sunčice Pasuljević Kandić.

U gradskoj bašti su, takođe, bile izložene i slike nedavno preminulog meštanina sela Jova Vasića.

“Moj suprug je bio amaterski slikar. To je počeo da radi kada je otišao u penziju. Širom bivše Jugoslavije ima njegovih slika. Jako puno ima podeljenih slika. Nije mu bio cilj da ostvari neku zaradu, nego da se zna za njega. Imao je samo jednu samostalu izložbu. Radio je ikone, pejzaže, portrete. Jako je voleo da radi portrete. Kada bi neko ko mu je bio blizak umro, on bi naslikao njegov portret i poklanjao bi ga porodici. Večeras sam donela deo suprugovih radova. Jako je puno ostalo nedovršenih slika. Ukoliko ima zainteresovanih bilo bi lepo da to neko završi”, kaže Ružica Vasić, suruga slikara Jova Vasića.

Ružica Vasić

Pismo prijatelju iz Lukićeva

O Lukićevu je govorio i naš kolega sa RTS-a Mile Novaković, koji ne živi u selu, ali u njemu provodi dosta vremena. I to na poseban način. Kroz pismo prijatelju, koje prenosimo i na našem portalu.

Mile Novaković sa suprugom

“Setih se da smo nekada davno, pre odlaska na fakultet i dalje svako svojim putem, šetali često ulicama Lukićeva i razmišljali kako će da izgleda za 30 godina. Za čas prođoše ti dani, obilazim sada selo i reših da ti javim, kako danas izgleda.

Selo je još uvek na svih 84 metra nadmorske visine, daleko od reke, nedaleko od glavnog puta i uz samu železničku prugu, kojom prođe dnevno nekoliko vozova. Gužve kakve si zapamtio na železničkoj stanici odavno nema. Selo nam je i dalje u zagrljaju plodnih njiva, nema ni jednog pedlja neobrađene zemlje, a na njoj je prinos povećan bar dva puta u odnosu na osamdesete godine prošlog veka. Zato su se i pojavili silosi, da se taj rod negde uskladišti, sistemi za nadodnjavanje u zemljoradničkoj zadruzi da natope 380 hektara zemlje, koju je godinama ranije pržilo sunce do iznemoglosti. Izgrađen je i industrijski pogon gde se od kukuruza pravi bioetanol”, piše Novaković.

“Svrati u Lukićevo makar na jedan dan”

“Sve što se moglo nazvati tehnološkim razvojem za ove godine, stiglo je u selo. Te 1987. godine kada smo govorili o budućnosti Lukićeva izgrađena je gasna mreža, a svi su govorili da je sada na redu asfaltiranje puta ka Ečki. Urađeno je i to osam godina kasnije. Rodila se i ideja da se gradi crkva, pa se tako u novom milenijumu začuše i crkvena zvona u selu. Podignut je tih godina i vodotoranj. Nije nam voda nekog kvaliteta, ali bar neka je ima stalno.

Tamo gde smo igrali fudbal sa klubovima iz Banata, posle 2000. su nam u goste dolazili velikani ovog sporta u Srbiji. Igrali smo tri godine u drugoj saveznoj ligi. Sve o čemu govorim je i zabeleženo, u 4 knjige i jednom filmu. Neka se nađe za nove generacije. Da se ne zaboravi da su se naši preci doselili posle Drugog svetskog rata iz Istočne Bosne, pa selu Martinica dali ime Lukićevo. I da imamo i podjednako volimo oba zavičaja”, stoji u pismu Miletovom prijatelju.

“A ne zaboravljamo ni ono što su nam neke nevidljive sile učinile. Bombe su bacilli na naše selo i našu zemlju 1999. O tome je ceo svet pričao. Neke druge sile, prirodne su nas namučile donoseći poplave, zbog kojih je trećina sela bila pod vodom. Tek 2011. smo se izborili s tim.

Selo nam je lepo, uređeno kao i pre, park je nešto drugačiji, ali prepoznaćeš sve ako nekada budeš imao duži godišnji odmor, a koristio ga negde blizu Srbije, pa da svratiš. Makar na jedan dan”, završava uz pozdrav Mile Novaković.

Raspored predstavljanja naseljenih mesta na manifestaciji Banatska bajka do kraja avgusta pogledajte ovde.

  • Divider

  • Divider
  • Daruši
  • Park sala Zrenjanin
Na vrh