Lokalna štampa je važan i vrlo zanimljiv istorijski izvor, posebno novinski prilozi iz listova koji su nekada izlazile u Velikom Bečkereku /Petrovgradu/ Zrenjaninu. U tom smislu, izdanje novina „Banatske pošte” od 25.12.1936 (br. 42) naročito je interesantno. Očuvani primerak ovog lista u Istorijskom arhivu Zrenjanin na trećoj strani doneo je vest koja po svom karakteru podseća na pravu pravcatu bajku, čija se radnja odvija na kraju XIX i početku XX veka; bajku o plemićkoj porodici Lazar/Harnonkur i nadaleko poznatom banatskom dvorcu („kaštelu“) u Ečki pored Zrenjanina, tužnu priču o neslavnom kraju porodice nekada poznate u evropskim razmerama. Njen naslov nije ostao očuvan, budući da je novinski list isečen upravo na tom delu; možda je tako i bolje, jer se na taj način današnjim čitaocima ostavlja mogućnost da sami smisle naziv.
Mi smo se opredelili za: „SJAJ I BEDA BANATSKOG PLEMSTVA: ljubavni slučaj kontese Harnonkur“ (kontesa = grofica).
„Pre nekoliko dana umro je u Berlinu jedan čovek koji je pre više od četvrt veka izazvao najveći ljubavni skandal u Evropi u ono vreme. Jedino stara generacija, koja je još na životu, a poznaje predratni Banat, može da se seti događaja koji je u ono vreme, dakle pre četvrt stoleća, kada su romantične ljubavne senzacije visokog plemstva predstavljale retkost – podigao toliku prašinu kao danas slučaj bivšeg engleskog kralja Edvarda VIII, sa gospođom Simpson. Taj čovek je Karlo Karsten – Lichterfelde, nekada vaspitač kod moćnog grofa Feliksa Harnonkura u Ečki, sada malom selu nedaleko od Petrovgrada. Roman počinje krajem prošlog veka. Jedan od najvećih veleposednika u Banatu u ono vreme bio je Žigmond Lazar, koji je sam posedovao nekoliko sela. Po njegovom imenu dobila je ime velika banatska opština Martinice, a po njegovom prezimenu opština Lazarevo. Lazar je imao jedinicu ćerku Marijanu, kojoj je po testamentu posle smrti ostavio celo imanje. Marijana Lazar bila je tada najbogatija miraždžika u celom Banatu. Po testamentu celim njenim imanjem do udaje trebalo je da upravlja njena majka. Ovoj opet nije išlo u račun da se Marijana uda, pošto bi tada izgubila imanje, pa je stoga svoju lepu ćerku zatvorila u njihov dvorac u Ečki. Nijedan muškarac nije smeo da prestupi prag dvorca, jer se zla mati bojala da bi njena ćerka mogla da se zaljubi, a to bi bila njena propast.
Po celom Banatu pročulo se da u ovom misterioznom dvorcu živi najlepša i najbogatija devojka u ono vreme, ali niko nije mogao da joj pristupi, jer straža nije nikog puštala. Za Marijanu je saznao i mladi poručnik, ađutant austrijskog prestolonaslednika Franje Ferdinanda grof Feliks Harnonkur, koji je, izgleda, više zbog bogatstva nego zbog lepe Marijane, upotrebio sva sredstva i ipak uspeo da se upozna sa devojkom, koja do tada još nije videla iz bliza nijednog mladog muškarca. Devojka se u njega zaljubila. Dogovorili su se da ona s njim pobegne, pa da posle na taj način prisile majku da pristane na brak. Tako je i bilo. Grof Feliks Harnonkur venčao se je sa Marijanom Lazar u banatskoj opštini Perlez. Grof Feliks Harnonkur, koji do tada osim suve grofovske titule nije imao ništa, postao je sada jedan od najbogatijih plemića, o kome je govorila cela Evropa.
Čak u sam austrijski prestolonaslednik Franjo Ferdinand dolazio je k njemu svake godine po nekoliko puta u lov. Iz ovog braka rodilo se troje dece. 10. januara 1893 umrla je Marijana, posle petogodišnjeg bračnog života. Ostala su tri deteta: 4 godišnja Marija Lujza, dvogodišnji Feliks i jednogodišnja Alisa. Posle majčine smrti grof je sa decom postupao veoma strogo i grubo. Nisu živela kao grofovska deca, već kao deca iz siromašnijeg staleža. Grof je uzeo za odgajivača svom sinu Nemca Karla Karstena Lichterfelde. Godine su prolazile i deca su rasla. Najstarija Marija Lujza već je imala devetnaest godina i bila je lepa kao i njena pokojna majka. Između vaspitača i lepe kontese postepeno razvila se ljubav. Razume se da ona o tome nije smela ni da pomene ocu. Zar se moglo i pomisliti da se ćerka jednoga grofa Feliksa Harnonkura, koji je prijatelj sa samim austrijskim prestolonaslednikom, uda za jednog običnog vaspitača? Ali ljubav ne poznaje društvene razlike, i mlada kontesa čvrsto je rešila da se uda za svog vaspitača, čim postane punoletna. Po tadašnjim zakonima, to bi se ispunilo po navršetku 20 godine života. Ljubav mlade kontese nije mogla ostati nezapažena.
U selu se počelo govorkati… Uskoro su ocu počela da pristižu anonimna pisma… Pravile su se spletke…. Otac je sve saznao. Dvoje zaljubljenih tada su se zakleli na vernost. Kontesa je rešila da pobegne, kao što je to učinila i njena majka. Mislila je da će se tada otac smilovati i dozvoliti joj brak, pošto je on to isto učinio sa njenom majkom. Petoga novembra 1908. izbio je skandal o kome je govorila cela Evropa: kontesa Marija Lujza Harnonkur uskočila je (!) za običnog vaspitača Karla Karstena. Kontesa je osim toga bila veoma bogata, pošto je mati testamentom ostavila svo imanje deci na tri jednaka dela. Mladi par pobegao je u Ženevu. Kontesa je odavde odmah uputila pismo tadašnjem velikom županu u Petrovgradu, Beli Botka, koji je bio prijatelj njihove porodice, moleći ga da interveniše kod oca da izda dozvolu za sklapanje braka, kako bi na taj način čast njihove porodice ostala neukaljana. Međutim, uskoro je stigao odgovor. Veliki župan izvestio je kontesu da je govorio sa njenim ocem, ali da je ovaj voljan da izda dozvolu za brak samo uz protuvrednost, odnosno za novac.
Postavio je uslov da ona svoj deo imanja proda svojoj sestri i bratu, a ocu da prizna pravo na potraživanje od 1,000.000 kruna, za razne izdatke oko dece, te da mu od prodate sume naknadi trećinu, koliko otpada na njen deo. Kontesa je bila u teškoj materijalnoj situaciji. Kad su pobegli, poneli su svega oko 1000 kruna, pošto je mislila da otac neće praviti teškoće i da će se već za nekoliko dana moći povratiti na svoje imanje. Međutim, sada im je već ponestalo novaca, pa je rešila da pristane na ponudu očevu, koja je zapravo predstavljala najobičniju ucenu. Njen pravozastupnik dr. Žak Riti iz Ženeve sastao se u Beču sa očevim pravozastupnikom, budimpeštanskim advokatom dr. Alfredom Ardo. Očev pravozastupnik predložio je da se vrednost njenog dela imanja proceni na 1,954.184 kruna, od ovoga da se odbiju neki navodni očevi troškovi, tako da bi imala da dobije svega 1,095.621 krunu. Međutim, stvarna vrednost njenog dela bila je petostruko veća, pošto je na njenu trećinu otpadalo 22.600 katastarskih jutara zemlje, dvorac, razne zgrade, stoka, velika potraživanja, poljoprivredne sprave..
Međutim, otac u svom predlogu išao je čak dotle da je tražio da ćerka, ako odmah potpiše sporazum, dobije 1. jula 1909. godine svega 500 hiljada kruna, a od te svote da odmah njemu isplati 368.333 dinara (lapsus calami-prim. F. K.), na neko njegovo navodno potraživanje, a ostali deo kupoprodajne cene da dobije tek posle četiri godine, dakle 1 jula 1913. godine; i od ove sume da odmah njemu isplati 161.354 krune i da snosi sve troškove, takse itd. Predlog očev bio je za nju neprihvatljiv, ali, pošto su se nalazili u bedi, bila je voljna da pristane na sve. Osim toga, osetila je da se nalazi u drugom stanju, pa je odmah napisala ocu pismo i kazala da pristaje na sve samo da joj što pre pošalje bar nešto malo novaca, jer nemaju više šta da jedu. Međutim, kad je grof video da njegova ćerka pristaje, predomislio se i postavljao nove, još teže uslove. Tražio je čak da i verenik Karsten potvrdi pismom da nikad neće tražiti poništenje ovog ugovora. Tako je konačno dobila dozvolu za brak, koji su sklopili 17. aprila 1909., a iste godine kontesa je rodila. Nešto novaca što su dobili od oca uskoro su potrošili, a kad su opet zapali u bedu, kontesa je tužila oca tražeći poništenje ugovora, koji je morala sklopiti, bez svoje slobodne volje, pod pritiskom teške situacije. Parnica je trajala nekoliko godina. U tužbi kontesa je iznela o ocu razne stvari. Tvrdila je da je on još pre venčanja prisilio svoju ženu, njenu majku, koja je bila još maloletna, da potpiše testament po kojem celo imanje ostavlja njemu.
18 novembra 1892., navela je ćerka u tužbi, kada je majka bila već na samrti, svirepi grof doveo je četiri svedoka, pred kojima je izvadio jedan već sačinjen testamenat, koji je ona morala potpisati, ne znajući šta sadrži. Grofu je trebao ovaj novi testamenat zbog toga što se zbog dece situacija izmenila, te da on više nije bio jedini naslednik. Po ovom novom testamentu, grofica ostavlja polovinu imanja njemu, a polovinu deci. „Otac je bio čak u stanju da moju majku, a svoju ženu“ – navela je dalje kontesa, – „kad je već bila bolesna, zbog toga što nije htela da potpiše jednu menicu, izbaci iz kočije na drum po ciči zimi, decembra meseca, te je majka tek docnije pronađena polusmrzla, pošto je bila u tankoj kućnoj haljini“. Kontesa je navela i očeve odnose sa jednom kuvaricom, koja je posle majčine smrti gospodarila dvorcem.
Parnica se vodila nekoliko godina, te je konačno došlo do izmirenja, na taj način što je grof naknadno morao da plati još 5 miliona kruna svojoj ćerci. Ali ni sada kontesa nije imala sreće. Kupila je veliko imanje u hataru opštine Marošpetreš, koja se sada nalazi u Rumuniji. Ali nisu dugo uživali sreću. 1918 g. došao je prevrat. Narod je opljačkao njihov dvorac. Ona, muž i deca spasli su samo go život. Sve pokretne stvari odneo je narod, a zemlju im oduzela država. Pošto su bili nemački državljani, otišli su u Nemačku. Nisu imali od čega da žive, pa su opet zapali u veliku bedu. Imali su šestoro dece. Na kraju, muž i žena sporazumeli su se da se razvedu, kako bi ona mogla da se preuda i da izdržava decu, pošto je imala jednu bogatu „partiju“. Razveli su se. Grofica se udala za jednog bogatog starca.
Marija Lujza, rođena grofica Harnonkur, udala se je za starog iznemoglog direktora banke u Berlinu Kacenštajna, koji je bio veoma bogat. Deca su mogla sada da žive pristojno. Ali, nevolja ju je opet pratila. Dolaskom Hitlera na vlast, pošto Kacenštajn nije bio arijevac, oduzeto mu je imanje, a uskoro je i umro. Grofica je opet ostala u još većoj bedi nego ranije. O Karstenovom docnijem životu malo se zna. Neki kažu da je bio čak i barski igrač. Ostala je samo njegova burna prošlost, već zaboravljena“.
***
Ovoj priči moglo bi se dodati par zanimljivih detalja.
Plemićka porodica Harnonkur (Harnoncourt) poreklom je iz Luksemburga, a uvedena je u red carskih grofovskih porodica 1627. godine. Dva veka kasnije (1839), dodali su sebi ime Unferzagt (Unverzagt), zajedno sa plemićkim grbom i posedima ove izumrle porodice. Inače, postoji dilema u načinu izgovora imena Harnonkur. Naime, zbog francuskog porekla, „H“ i „T“ na početku i kraju ne bi trebalo da se čitaju. Ostaje pitanje da li je i u kolikoj meri ovo pravilo važilo za ečanskog grofa i njegovu porodicu, koji su živeli i nosili se „po nemački“. S druge strane, do pre par godina, postojali su nosioci ovog prezimena, i to na drugom kraju sveta, koji nisu izgovarali glas „h“ i „t“: mi smo imali prilike da se uverimo u to, prilikom upoznavanja bivše (sada već pokojne) direktorke Muzeja u Filadelfiji, En Darnonkur (Anne d’Harnoncourt). Umrla je 2008. godine od posledica srčanog udara. Njen otac, Rene Darnonkur, bio je kustos i direktor čuvenog Muzeja moderne umetnosti u Njujorku (MoMA) od 1949. do 1968. godine. Rođen je 1901. u Beču, u grofovskoj porodici (podv. F.K.) Huberta Darnonkura. Isto prezime, grofovska titula, bečka sredina i austrijsko-luksemburško poreklo upućuju na nesumnjivu, za sada još neotkrivenu povezanost između dve porodice sa dva suprotna kraja sveta.
napisao: dr Filip Krčmar (Istorijski arhiv Zrenjanin)
Izvor: časopis „Zavičajac”, broj 32, decembar 2012.
(www.zrenjaninskizavicajac.com)
Društvo zavičajaca Zrenjanina je nevladina, nestranačka, dobrovoljna i neprofitna organizacija osnovana na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva u oblasti očuvanja kulture, istorije, tradicije i svih drugih vrednosti Zrenjanina i okoline.
.gif)
.gif)
