Lidija Kašlik iz Boke neguje tradiciju izrade raznih predmeta od vunice, i konca za heklanje. Ljubav prema heklanju javila se veoma rano, još dok je bila u osnovnoj školi. Tada je počela sa izradom jednostavnih stvari. Kako je vreme odmicalo, usavršavala je zanat i proširila spektar svojih proizvoda.
-Imala sam 12 godina kada sam naučila da štrikam. Gledajući bake na ulici kako štrikaju, učinilo mi se da je to nešto što je veoma zanimljivo. Poželela sam, da i ja poput njih, stvaram takve stvari. U početku se moji roditelji nisu slagali sa mojom željom, ali sam uspela da ubedim oca, da mi da pare za vunicu, kako bih počela da učim. Vrlo lako sam savladala osnovne tehnike, što je još više ojačalo moju ljubav prema štrikanju, a kasnije i heklanju. Najviše volim da izrađujem dečije stvari, pretežno namenjenje devojčicama, a heklanje je veoma tražena tehnika izrade. Heklam i sa koncem, i sa vunicom, u zavisnosti od trenutne inspiracije, ali i od želje klijenata, kada radim po narudžbini. Najzahvalniji je pamučni, tanki konac, koji se lako koristi. Od vunice sam koristila marku „Elizu“, a sada sam prešla na tursku, koja je kvalitetnija, priča nam Lidija Kašlik.
Uči i putem interneta
Tehnike se jednom nauče, i ostaju za ceo život. Prate se nove tendencije, i stilovi ukrašavanja predmeta. Zahvaljujući savremenim tehnologijama, predavanja i objašnjenja izrade su veoma dostupna.
.jpg)
-U početku je bilo potrebno sedeti kraj nekog ko radi, i „skidati“ pokrete. Kasnije sam prema slikama učila, jer sam pretežno bila samouka, a sada učim nove tehnike putem interneta. Po mom mišljenju, Ruskinje imaju najbolje heklane stvari, i najbolja objašnjenja. Ne treba puno vremena za izradu, za pojedine kapice ili čizmice, dovoljno je jedno popodne. U zavisnosti od vremenskog perioda, različiti predmeti su popularni. Zimi su to pelerine, kapice, i šalovi, a leti pamučne cipelice i šeširići. Popularne boje su sve nijanse roze, bele, ljubičaste i narandžaste za devojčice, a za dečake najviše plava i zelena. Tamnije boje se ređe traže, pojasnila je Lidija.
U Lidijinoj kolekciji mogu se pronaći kapice, šeširići, džemperi, pelerine, cipelice, sandalice, čizmice, ali i ukrašene šnale za kosu, kao i končani nakit. Još uvek nije pronašla način da prenese svoje umeće na mlađe generacije, ali je to ono od čega neće odustati, i trudiće se da se tradicija očuva.
-Kada voliš ono što radiš, nije teško baviti se tradicionalnim zanatom, ali treba naći naslednike, koji će nastaviti tradiciju. Ja imam mušku decu, tako da u okviru svoje porodice nisam imala kome da prenesem zanat. Probala sam da prenosim svoje znanje na mlađe generacije. Dve godine sam u školi držala časove deci, koji su trajali po dva sata. Iako su deca bila oduševljena, roditelji mi nisu pružili podršku, jer su smatrali da im to nije potrebno, tako da nisam uspela da produžim obuke. Nadam se da ću ipak pronaći način, da među pripadnicima mlađih generacija, pronađem zainteresovane koje ću obučiti da nastave moj rad, rekla nam je Lidija na kraju.
.gif)
.gif)
