I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Aviv park Zrenjanin
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Ljiljana Nikolić: Posao inspicijenta je bio naporan, ali nezamenjiv

Bez inspicijenta, osobe koja se brine da predstava teče bez zastoja, nadzire i upravlja svim poslovima iza kulisa, rad jednog pozorišta se ne može zamisliti. Inspicijent daje glumcima znak kada trebaju da izađu na scenu, tehničkom osoblju daje znakove kada je vreme za promenu scene, svetla, muzike.

Ljiljana Nikolić je 35 godina obavljala posao inspicijenta u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“, a poslednjih godina posvećena je pozorištu „Cekom“. U svojoj karijeri, radila je u više od tri stotine predstava.

Kada ste počeli da se bavite poslom inspicijenta?

I Taxi Zrenjanin

Ljiljana Nikolić: Pre više od četiri decenije, tačnije 1975. godine raspisan je konkurs u pozorištu za mesto inspicijenta. Javila sam se, i pozvali su me na proveru. Tom prilikom čitali smo tekst. Proveravali su da li je gramatički ispravno, da li su pravilno akcentovane reči, i da li je tekst melodički čitan. Prošla sam nekoliko krugova selekcije, i počela sa radom koji mi je doneo mnogo zanimljivosti. Moja prva predstava zvala se „Gradilište“.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Da li je posao inspicijenta težak?

Ljiljana Nikolić: Može se reći da je prilično naporan, pogotovo za ženu koja ima decu i porodične obaveze. Zahteva se maksimalno angažovanje, i prisutnost od prve probe. Radilo se i dvokratno, i po smenama, a uveče obavezno. Morala sam da budem tačna i odgovorna, jer je od mene zavisio ceo protokol. Prilikom postavljanja, glumci se skoro 90 posto oslanjanju na mene, kao i svi ostali. Glumci mogu da dođu u zavisnosti kada je njihova scena, a obaveza inspicijenta je da dođe sat vremena pre svih, i da ode nakon gašenja zadnjeg svetla.

Može li se reći da ovo zanimanje spada u red zanimljivih?

Ljiljana Nikolić: Da, veoma je zanimljivo. Donelo mi je pregršt novih i predivnih stvari. Imala sam priliku da radim sa ljudima koji su ostavili neizbrisiv trag u pozorišnoj umetnosti, poput Steve Žigona. Upoznala sam mnogo kvalitetnih i divnih ljudi. Svako novo delo bilo je kao pročitana knjiga, a na godišnjem nivou radilo se šest do deset predstava u proseku. Sastavni deo ovog posla bila su i putovanja, i gostovanja u drugim mestima. Tom prilikom stičeš nova iskustva, i dolaziš do novih saznanja koja obogaćuju tvoj život. Tu je, naravno, i mnogo dogodovština.

Da li postoji predstava koja Vam je bila teško savladiva?

Ljiljana Nikolić: Za mene ne postoji predstava koja je teško savladiva. Mogu da ih klasifikujem na više i manje zahtevne. U red najzahtevnijih spadaju predstave koje je režirao Žigon. Recimo da je „Revizor“ bila najzahtevnija. Bilo je puno promena u toku predstave, varijacija scene, ali i pored svega toga ostala je u lepom sećanju. Pored ove, izdvojila bih „Ministarku“, predstavu za koju je sva scena bila u vratima, i stalno je neko ulazio i izlazio. Tu se striktno vodilo računa na redosled i to je vrlo naporno.

Pored ovog, obavljali ste i posao suflera?

Ljiljana Nikolić: Prilikom izvođenja predstava na maloj sceni, obavljala sam oba zanimanja, jer tu su bila takva pravila. Na velikoj sceni se svega jednom desilo da sam obavljala obe pozicije, ali uglavnom su razdvojene. Prilikom rada na poziciji suflera, takođe ste na sceni. Osoba koja to radi mora biti maksimalno skoncentrisana, kako bi se uvek „našla“ glumcima.

Spomenuli ste dogodovštine, možete li neku izdvojiti?

Ljiljana Nikolić: Bilo je mnogo dogodovština, i na sceni, i van nje. Od spadanja pantalona na sceni, zaboravljanja teksta i komunikacije sa suflerom u sred predstave, pa sve do neizbežnih događaja sa putovanja. Jednom prilikom vraćali smo se sa gostovanja iz Vršca. Bila je zima, a mi smo se svi skupili kod srednjih vrata, kroz koja je neverovatno duvalo, obučeni u zimsku opremu. Pokušali smo da naguramo neke novine kako bi smanjili prodor hladnoće. Otprilike negde kod Margite, na jednoj oštroj krivini, prilikom skretanja autobusa, koleginica je izgubila ravnotežu i upala na stepenice pored vrata. U tom momentu, kolega Toca je povikao: „ Ne diraj babu, dihtuje!“. Toga je bilo puno, lepo smo se družili, smejali i zato je posao glumaca i pozorišnih radnika nešto posebno.

Ljiljana Nikolić sa glumcima u NP „Toša Jovanović“

Koliko se prema Vašem mišljenju razlikuje pozorište danas, u odnosu na ranije periode?

Ljiljana Nikolić: Pozorište se danas razlikuje jedino zbog činjenice da možda nema toliko bliskosti među ljudima, bar ne u toj meri kao što je bilo ranije. Mi smo se mnogo više družili, i ostajali posle predstava zadovoljni obavljenim poslom. Kada su u pitanju predstave, pozorište još uvek privlači publiku. Pozorište mora da živi, i živeće, kaže Ljiljana nikolić na kraju razgovora.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh